Može se ispostaviti da je nasilje koje je u poslednje četiri godine uzelo maha u arapskim zemljama samo uvod u ono što tek sledi. Zbog eskalirajuće brutalnosti i delovanja vlada, arapski državljani su se našli pod ogromnim pritiskom. Ako se kurs ne promeni, ishod bi lako mogao da bude produbljeni konflikt i novi talas pobuna, koje ovog puta ne bi bile mirne.
P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }
Arapske zemlje nisu prolazile kroz tako značajno previranje još od Prvog svetskog rata. Konflikt je izbio u najmanje devet arapskih zemalja, a pokolj je dostigao nezamislive nivoe nehumanosti. Tenzije rastu čak i u zemljama koje su u načelu u miru. Dugogodišnji sistemi vrednosti slabe, a nekada čvrsti temelji društva se urušavaju.
Borbe u Siriji, Iraku, Sudanu, Libiji i Jemenu podelile su čitave zajednice. Etničko čišćenje koje je prolongirano zahvaljujući Islamskoj državi preinačilo je vekove verskog, etničkog i kulturnog mešanja i nateralo gotovo dva miliona ljudi da napusti svoje domove.
Zapravo, iako su Bliski istok i Severna Afrika dom samo pet odsto svetske populacije, više od dve trećine izbeglica su s tog područja. Samo je zbog rata u Siriji nasilno raseljeno 11 miliona ljudi i u okvirima i van zemlje.
Ta kretanja stanovništva produbljuju postojeće tenzije širom arapskog sveta. Tako na primer, dolazak više od milion Sirijaca u Liban je izazvao zabrinutost da bi konfesionalna ravnoteža zemlje mogla da se promeni, što bi potkopalo njen krhki politički sistem.
Ova ogromna politička previranja nepovratno preobražavaju društveni i politički identitet regiona. Zapravo, zaraćene strane širom zemlje se uzdaju u sektašku politiku identiteta da bi mobilisale podršku, praveći još veću polarizaciju stanovništva duž verskih, etničkih i ideoloških linija. Saudijska Arabija i Iran koriste unutrašnje podele Jemena u vezi s istorijskim političkim i socioekonomskim trvenjima u njihovom tamošnjem „posredničkom ratu“, predstavljajući konflikt kao manifestaciju istorijskog sunitsko-šiitskog razdora.
Čak u zemljama koje nisu u ratu otrovna politika identiteta je sve rasprostranjenija i sve više prihvaćena. Tako na primer, javnost u Egiptu je pružala široku podršku za brutalno slamanje Muslimanske braće i njihovih islamističkih pristalica.
Ovi potresi dodatno osiromašuju arapske zemlje i ograničavaju buduće prilike za njihove državljane. Otprilike 21 milion arapske dece ne ide u školu, a više od 50 miliona Arapa se smatra siromašnim. Osamdeset odsto stanovnika Sirije ne može da zadovolji svoje osnovne potrebe. U Jemenu je neposredno uoči konflikta više od jedne trećine stanovništva, oko 11,5 miliona ljudi, imalo problem zbog neizvesnih zaliha hrane. Toj cifri se od tada pridružilo još dva miliona ljudi.
Ovo previranje je stvorilo plodno tlo za militarizovanu i radikalnu omladinu. Tunis, proslavljena uspešna priča arapskih pobuna, dao je najveći broj stranih boraca Islamskoj državi – procenjuje se oko 3.000 (uglavnom mladih) ljudi. Laički dokazi pokazuju da mnoge strane u raznim konfliktima koriste decu za borbe u svojim ratovima. U Jemenu su jedna trećina boraca deca. Islamska država se hvali da obučava decu za buduće bitke.
Umesto da pokušaju da umanje nezadovoljstva ili dovedu do pomirenja, arapske vlade koriste brutalnu silu da zatvore svaki potencijalan prostor za plasman drugačijeg mišljenja ili debate. U ime nacionalne bezbednosti građanima se oduzima državljanstvo, na ulicama se puca u demonstrante, a hiljade se drže u proizvoljnom pritvoru. U Egiptu opasnost vreba na trgovima, fakultetima, fudbalskim stadionima i čak u javnim kupatilima, pri čemu su bezbednosne službe prošle godine u pritvor stavile između 22.000 i 41.000 građana.
Tortura i nasilni nestanci su takođe široko rasprostranjeni. U Siriji se od početka konflikta 85.000 pojedinaca vodi kao nestalo. Još 12.000 je bilo predmet brutalne torture.
Isključenje građana iz demokratskih procesa gura političko nezadovoljstvo još dublje u senke, gde postoji rizik da se militarizuje. U Egiptu se sve više apeluje na nasilnije i radikalnije odgovore na restrikcije koje uvodi Vlada. Vlasti u Jordanu i Maroku se suočavaju sa sve jačim izazovom kada je reč o zauzdavanju ekstremističkih tendencija. Zapravo, kako politički lideri budu stavljali vojnu represiju ispred angažmana, sve će više gubiti primat u odnosu na grupe kao što je Islamska država, jedine entitete u regionu koji nude jasnu, mada brutalnu i nazadnu, viziju budućnosti.
U ovom trenutku, okončanje aktuelnih netrpeljivosti u Siriji, Iraku i Jemenu zahteva nacionalni, regionalni i međunarodni konsenzus. Ali da bi se sprečilo produbljivanje katastrofalnog nasilja u regionu biće neophodno da vlade akcenat stave na suštinu, uvedu sveobuhvatne političke procese, okončaju nasilje, obezbede garancije za okončanje procesa i uhvate se u koštac sa socioekonomskim nepravdama.
To je očigledno krupan zalogaj. Opseg izazova traži smelo razmišljanje, hrabre inicijative i domišljatost nacionalnih i regionalnih političkih lidera. U suprotnom će nasilje progutati i region i šire područje.
Autorka je starija saradnica Centra za Bliski istok Karnegi
Copyright: Project Syndicate, 2015.
www.project-syndicate.org
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
