Policajci kojima se smeši sudbina policajke iz Zemuna

Moram priznati da ne osećam ni mrvu empatije prema policijskoj službenici i pre nego što je javnost u očajničkom traganju za pobunjenim „herojima“ u policiji proglasi nekom novom Katarinom Petrović, osećam obavezu da nešto napišem kako ne bi došlo do tako katastrofalne greške.

Moje odsustvo empatije temelji se na tome što 99 odsto policajaca izvršava bespogovorno nezakonita naređenja ubeđeni da je to jedini način da opstanu, ne znajući da ih ova vlast tretira kao gomilu mesa, koja bi svojim telesinama jednog dana trebalo po svaku cenu da odbrani ovu vlast.

Da je ova policajka znala šta će joj se dogoditi, jemčim glavom da joj ni u ludilu ne bi palo na pamet da od ove gospođe zatraži ličnu kartu.

Tog dana je verovatno otišla na posao misleći kako je to samo još jedan radni dan gde će se prošetati malo sa „blokaderima“. Zatim se pojavila bakica koja je počela da dobacuje i vređa ljude, a policajka je uradila ono što bi svaki policajac uradio – zamolila je gospođu da se udalji, prijateljski je zagrlila, a kako bi znala sa kim razgovara, a i kako bi gospođu malo „poplašila“, zatražila joj je ličnu kartu.

Kakva kobna greška.

Nesreća ove policajke je u tome što je baš tog dana Informeru zafalilo materijala da se obračuna sa nekim ko sprovodi „obojenu revoluciju“, pa im je ovaj snimak legao k’o Vučićeviću šamar. I to je sve, nema ništa dublje od toga. Iza ovog postupka se ne kriju nikakve blokaderske namere policajke, a ponajmanje se radi o nekakvom herojskom činu.

Da bi na ovoj teritoriji, koja se nekada nazivala državom, sve moralo biti pretvoreno u cirkus i dovedeno do granica apsurda, pobrinulo se Ministarstvo unutrašnjih poslova, koje se brže-bolje, u stilu studenata, ogradilo od sopstvenog pripadnika zvaničnim saopštenjem. Inače, MUP u poslednje vreme izdaje zabavna saopštenja i bilo bi šteta ne arhivirati ih, mada je ovo jedno od onih koja dospevaju u sami vrh bizarnih.

Provera identiteta lica je, narodski rečeno, najblaže policijsko ovlašćenje koje policajac može da primeni prema svakome, a da mu za to ne treba naročit razlog. Međutim, u poslednje vreme nije mnogo bitno koja se ovlašćenja primenjuju, već prema kome se primenjuju.

Zbog toga je MUP, najverovatnije prvi put od svog postojanja, izdao zvanično saopštenje povodom najobičnijeg legitimisanja, uz objašnjenje da je ova policajka sve radila samoinicijativno, bez ičijeg naređenja.

Naravno, ovo je verovatno istina, ali je smešno to što policajcu apsolutno ne treba ničije naređenje da bi od nekoga zatražio ličnu kartu. To je nešto što policajci svakodnevno rade i u toku jednog dana se na nivou republike izvrši legitimisanje na hiljade građana.

Zato što je radila svoj posao u skladu sa zakonom, ali ne i u skladu sa nepisanim pravilima od kojih prvo glasi – ne postupati prema licima koja sebe nazivaju ćaci ili barem liče na njih, policajku iz Zemuna čeka kafkijanski disciplinski postupak u kome će morati da dokazuje zašto joj je palo na pamet da radi svoj posao.

Ali pre nego što uopšte počne disciplinski postupak, nju najpre čeka stari dobri „topli zec“. U narednim danima može da očekuje objavljivanje privatnih fotografija, čeprkanje po privatnom životu i izmišljanje najgorih laži od strane tabloida. Na mrežama je od strane simpatizera Njegovog Preplašenstva već proglašena za štrokadersku ku*ku kojoj treba odmah uručiti otkaz.

Ipak, malo je da samo ona bude kriva. MUP nam je saopštio da će se utvrđivati disciplinska odgovornost i policajaca koji su tog dana bili dežurni u Policijskoj stanici Zemun jer nisu postupali shodno Uputstvu o hitnom izveštavanju i informisanju načelnika PU za grad Beograd i rukovodstva PU. U prevodu, oni su o legitimisanju bakice hitno morali da izveste beogradskog načelnika Veska Milića.

Da policajci imaju smisla za humor i određenu dozu kreativnosti, od sada bi nakon svakog legitimisanja zvali Milića da ga izveste o tome, kao u filmu „Lajanje na zvezde“ kada je maturantima naređeno da se jave direktoru.

Sa policajkom je njen komandir verovatno već obavio prijateljski i neformalan razgovor, gde joj je savetovao da ne talasa mnogo, da se malo strpi dok sve ne prođe, prestravljen više nego što je ona sama. Ne pitajte me kako znam da se to dogodilo, ali recimo da su mi takvi prijateljski razgovori veoma poznati.

Da stvar bude gora, ona će ga sasvim izvesno poslušati, jer ipak su to državne jasle, siguran posao, pa krediti, kirije… bolje je praviti se mrtav.

Posle svega, da li bi trebalo da je podržimo? Pa ne.

Ova policajka je za ovih godinu dana, kao i svaki policajac u Srbiji, vrlo dobro shvatila o čemu se ovde radi i da to što rade odavno nema veze sa policijskim poslom, ali je ipak odlučila da ćuti, da dolazi svakog dana na posao i da sprovodi nezakonita naređenja pravdajući se sama sebi, a i svojoj okolini kako je to njen posao.

Uostalom, ako njenim kolegama sve ovo ne smeta, zašto bi obični građani poturali svoja leđa, preko kojih su radili upravo policijski pendreci?

Njene kolege naravno neće ni pisnuti o ovome javno. Šaputaće među sobom da ih slučajno neko ne čuje i za nekoliko dana će zaboraviti da je uopšte radila sa njima.

Njihov moto glasi: „Neće valjda mene“, ne shvatajući da su svi u bubnju i da jednog dana nekom ćaciju neće dovoljno ljubazno reći dobar dan, a onda će doživeti istu sudbinu ove policajke jer, pošto očigledno više ni ličnu kartu ne smeju da traže, sledeće može biti samo izostanak osmeha.

Prema tome, gospodo policajci, moraćete da im služite, da ih čuvate ali sve sa osmehom, jer nikad se ne zna odakle vreba Informerova kamera.

Ako mene pitate, bolje niste ni zaslužili.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.