Foto: Privatna arhiva
Baba po ocu je rano ostala bez muža i teškim, krvavim radom je uspela da nahrani i vaspita tri sina koji su kasnije postali uspešni ljudi svako u svojoj oblasti. Baba i deda po majci prvoborci, upoznali su se u ratu, u kome su bili zajedno sve četiri godine. Po povratku iz rata iskreno su verovali u časnu ideju komunizma, koji se posle pokazao kao zločinački. Deda je završio na Golom otoku gde je „proveo” pet godina a baba je ostala sama sa dvoje dece. Bez posla, bez ičega se borila za puku egzistenciju.
Bila sam im prvo unuče i samim tim mezimče. Baba je Dalmatinka iz jednog malog sela Podace na Makarskoj rivijeri tako da sam sa njom i dedom provodila po pola godine u Dalmaciji, a pola godine u Kragujevcu sve dok nisam pošla u školu.
***
Oduvek sam bila potpuno zaluđena životinjama. Kad sam pošla u školu bilo mi je mnogo žao što su moji drugovi i drugarice iz odeljenja imali sela blizu Kragujevca pa su mogli da idu tamo kod baba i deda i da se igraju sa kravama i ovcama. Ja ga nisam imala. Zato sam se presrećna u Dalmaciji igrala sa kenjama kako tamo zovu magarce i svim drugim životinjama. Super sam se uklopila među magarce i kokoške.
***
U osnovnoj školi „Jovan Popović” u mom naselju Vašarištu već sam imala nekakav izražen osećaj za pravdu, odnosno za sve one koji su bili skrajnuti iz bilo kog razloga. Danas bi se to reklo etnički i socijalno marginalizovane grupe. To su mi bili drugovi i drugarice. I moj sin Sreten je tu osobinu nasledio od mene. Uopšte sam se više družila s dečacima nego s devojčicama. Pamtim i svoju razrednu Dušicu Joksimović koja je predavala srpski i koja me je još više zainteresovala za književnost i podržavala u svim mojim naporima da što više pišem i čitam.
***
U Podaci sam stekla svoju ekipu. To su bili ljudi koji tu imali vikendice i provodili smo zajedno po čitavo leto. Bili smo iz Mostara, Sarajeva, Zagreba, Kragujevca, Slovenije… svi kao jedan i nismo tad uopšte znali niti nam je bilo bitno da li je neko ove ili one nacije i veroispovesti. Utoliko mi je teže pala situacija sa tragičnim bratoubilačkim ratovima i raspadom zajedničke zemlje. Dan-danas kad me neko iz inostranstva pita zašto je do toga došlo, ja ne znam da objasnim. To moje prisno druženje sa ljudima iz cele bivše Jugoslavije nastavilo se, samo sa ljudima iz čitave Evrope i sveta, tokom studiranja u Lajpcigu.
***
Gimnazijski dani su bili divni, uživala sam u njima. Na novinarskom smeru nisam imala matematiku, fiziku, hemiju i biologiju, sve one predmete koje nisam volela, a imala sam sve predmete koje sam volela. Bila sam naravno i tad štreberka i uvek odlična, a sa druge strane nisam propuštala događanja iz grada i života. Često i rado sam bežala iz škole da bi provodila vreme sa momkom i našim društvom u Domu omladine, nekadašnjoj „Akademiji”, kafani „Balkan” i ondašnjim kafićima „Joci”, „Tozi”, „Bahusu”…
***
I u Gimnaziji mi je razredna Vera Planojević predavala književnosti i takođe uticala na mene da je još više zavolim i pomislim da ću to i da studiram. Razmišljala sam eventualno i o studijama filozofije ili psihlogije u Beogradu…, ali se to promenilo. U četvrtoj godini saznala sam da postoji stipendija koju je tadašnji DDR (zbog tragedije koja se dogodila 21. oktobra 1941. godine) davao učenicima naše Gimnazije. Stipendiju su dobijali odlični učenici koji su učili nemački kao prvi strani jezik. U tome sam videla šansu da saznam nešto novo, osamostalim se, naučim još više i pobegnem od svega onoga što sam mislila da me guši i koči kod kuće i u Kragujevcu.
***
Otišla sam u Nemačku, onda DDR na studije, i naravno da sam u školi uvek imala peticu iz nemačkog, ali u stvarnosti nisam imala pojma šta stvarno znači znanje stranog jezika. To sam shvatila čim sam stigla tamo, već na stanici u Lajpcigu. Jednostavno ne znam na koju stranu da krenem ka studentskom domu, univerzitetu… Stajala sam tako i nisam znala gde ću i šta ću. Prišao mi je jedan crnac, ispostaviće se iz student iz Angole, koji je pokušao da mi pomogne, objasni… ali, džabe. Onda me poveo sa sobom i prijavio me na fakultet, u službu za strance, na kurs jezika… Postali smo i ostali dobri prijatelji.
***
Intenzivan kurs jezika sam pohađala na Herder institutu. Za godinu dana sam prilično dobro naučila nemački i upisala germanistiku. Prvo sam bila u grupi za strance, gde je program nešto lakši, a onda me profesorka književnosti već na kraju prvog semestra pitala da li sam zainteresovana da se prebacim u grupu za Nemce, gde su kriterijumi bili mnogo viši. Pristala sam i završila fakultet sa prosekom 9,5 i posle magistrala, uz sve promene u obrazovnom sistemu do kojih je kasnije došlo zbog ujedinjenja Nemačke.
***
U DDR-u je sve bilo drugačije nego kod nas u SFRJ. Nekako, sve je sve bilo sivo. Mi smo stvarno u odnosu na njih bili Zapad, mada se za DDR govorilo da su najbogatija zemlja u Istočnom bloku. Kad sam prvi put otišla u njihovu diskoteku ostala sam zatečena, jer se tu slušala muzika kakva je kod nas bila pre više od 20 godina. Ali, zato sam upoznala ljude iz celog sveta, bukvalno jer su kod nas u domu bili studenti sa svih kontinenata sem Australije. Sa njima sam se baš družila i to su divna iskustva. Pak, sa našim pasošem mogli smo da putujemo svuda, tako da sam ja jednom mesečno išla u Zapadni Berlin, što je istočnim Nemcima bilo zabranjeno. Vreme sam koristila, osim za učenje, za upoznavanje obe zemlje koje će uskoro postati jedna.
***
Bila sam prilično ekstremna, u svemu. Ekstremno mnogo sam učila, ekstremno mnogo sam čitala i isto tako mnogo izlazila i provodila se. Sa svim onim što ekstremno „ide” uz to. Otišla sam tamo da se oslobodim svih stega, tako sam razmišljala, a u Nemačkoj sam shvatila da ih ja u porodici, kući, društvu, Kragujevcu… nisam ni imala. Imala sam prelepo, srećno detinjstvo i odrastanje. Mnogo sam patila za porodicom. Nedostajao mi je moj grad i ljudi u njemu. Nadoknadila sam to iskustvima koja sam stekla u Lajpcigu i koja nikada ne bih imala da nisam otišla kod kuće.
***
Lajpcig je specifičan grad. Bio je mnogo slobodniji nego ostali gradovi u Istočnoj Nemačkoj. I danas je to „nešto” zadržao u sebi. Možda zbog Univerziteta, osnovanog početkom 15. veka, drugog po starosti u Nemačkoj na kome su mnogi poznati ljudi studirali ili predavali. U njemu i danas postoji, kao velika turistička atrakcija, restoran „Auerbahov podrum” u kome se kod Getea odvija scena u kojoj se Memfisto i Faust napijaju zajedno sa studentima. Tu je Niče rođen (20 kilometara od Lajpciga) i sahranjen. Posećivali su ga i radili u njemu Šiler i Vagner. Johan Sebastian Bah je u Lajpcigu sahranjen u luteranskoj crkvi Svetog Tome u kojoj je bio glavni kantor.
***
Takođe, Lajpcig je od davnina bio poznat po velikim sajmovima, koji se održavaju dva puta godišnje i na koje su dolazili ljudi iz čitave Evrope. Tako je, potpuno netipično, ostalo i za vreme DDR-a i to je jedan od razloga što je on otvoreniji od svih drugih gradova zemlje u kojima je bilo zabranjeno sve što dolazi sa Zapada. Ima jedan od najlepših i najvećih sajmova knjiga na svetu. Najveći je frankfurski, ali je lajpciški baš specifičan. Čim se zatvore sajamske kapije, sva književna delatnost prenosi se na i u: kafiće, kafane, trgove, noćne klubove, zoološke vrtove… Promocije horor knjiga održavaju se na gradskim grobljima a erotske i porno literature u pravim bordelima. Grad alternative u kome se, svakog maja, održava najveći gotik festival na svetu. Fenomenalna manifestacija kada mnoštvo ljudi u crnom bukvalno preplavi čitav Lajpcig i njegove ulice.
***
Zato i nije čudo da su mirovne demonstracije krenule 1989. godine od crkve Svetog Nikolaja u centru Lajpciga, manje od 200 metara udaljene od mog univerziteta. Gledam okupljanja ljudi, prvo mala pa sve veća i veća, da bi na kraju na njima učestvovalo na desetine i desetine hiljada građana u mirnim šetnjama oko centra grada sa transparentima na kojima piše: „Mi smo jedan narod”, „Hoćemo slobodu medija” i slobodu putovanja. Iz Lajpciga gde su počeli protesti su se raširili po celoj Nemačkoj i na kraju doveli do njenog ujedinjenja. Bila sam tamo kada su se Nemci ujedinili i to je stvarno neverovatno iskustvo i doživljaj.
***
Ono istočnonemačko „sivilo” bukvalno je preko noći pretvoreno u blješteće svetlo kapitalističkog konzumerizma. Čudo. Ne znam kako su to uradili ali sam bila iskreno šokirana tom brzinom promene. Kao u filmu „Good bye Lenin!”. Nastavljam da živim i studiram, već na trećoj godini, sada u ujedinjenoj Nemačkoj. Zatiče me i promena obrazovnog sistema ali i rađanje i nastanak alternativnih subkultura: pank, ska, rege muzike… Na jednoj skinhed žurci (naravno, ne naci) upoznala sam Juleta budućeg oca svog deteta s kojim sam bila u braku 20 godina. U Lajpcigu magistriram i završavam još jedan smer na fakutetu koji se tada zvao južna slavistika.
***
Bez obzira na sve to uvijek sam želela da se vratim nazad. U međuvremenu sam se udala i dobila dete. Moj sin Sreten u Lajpcigu polazi u školu i završava prvi razred i konačno, pod mojim pritiskom, dolazimo da živimo u Srbiju 2002. godine. Četiri godine radim u Prvoj kragujevačkoj gimnaziji u koju sam i ja išla a sin kreće u osnovnu školu koju sam i ja završila. Suprug je naučio srpski, zaposlio se u porodičnoj frmi kod mog brata i svi su se šalili na njegov račun da je „jedini nemački gastarbajter u Srbiji”. Shvatao je i prihvatao šalu. Sve je funkcionisalo skladno.
***
Na poziv profesorke Petronijević prelazim na fakulte. Osetila sam potrebu za usavršavanjem i novim profesionalnim izazovima. Nekoliko godina sam lekorka, a onda doktoriram i počinjem da se bavim inovativnim stvarima kako bih poboljšala nastavu, kojim metodama zainteresovati studente, kao što sam pokušavala da zainteresujem učenike u gimnaziji. Da im učenje bude interesantno, zanimljivo i sa drugačijim pristupom prema njima. Time se bavim i u mnogim objavljenim radovima. I danas sam ispunjena svojim poslom, zato što ga zaista volim, uživam i u radu sa studentima i pisanju naučnih radova i knjiga.
***
Međutim, 2018. godine dobijam dijagnozu raka pluća u posljednjem stadijum sa metastazama na mozgu. Što bih rekao moj najbolji prijatelj: „Ti ne umeš normalno ni da se razboliš”. Doktori su mi davali samo „još nekoliko meseci života”. Godinu dana sam bila maltene ne u krevetu ali sve te teške, preteške terapije sam uspela da nekako preguram. Najveći motiv mi je bio sin. Smatrala sam da „zaista nije fer” da tako rano izgubi majku. Kad god mi je bilo mnogo, mnogo teško, a to je bivalo baš često mislila sam na njega i nisam gubila optimizam. Pomogla mi je i pažnja svih članova porodice i nebrojenih prjatelja koji su me obilazili svakodnevno i hrabrili da prebrodim bolest u tom stadijumu.
***
Sada se osećam kao onaj Hans Kastorp iz Manovog „Čarobnog brega”. Kao da sam u nekom sanatorijumu u kojem se ja razvijam. Na mnogo načina sam tek sada zaista spoznala sebe. Metastaze na mozgu su uklonjene, a moj kancer ušuškan u levom plućnom krilu i ja bivstvujemo u međusobnom poštovanju i trenutnom primirju, koje ne znam koliko dugo će da traje. Ali zato znam da je svaki trenutak života radost, čak i onda kad patimo.
***
Posle ovog „iskustva” odlučujem da ponovo odem u Podacu u koju nisam išla od početka rata, ne zato što sam se nešto ili nečega tamo plašila jer sam već mnogo puta od 1995. godine bila u Hrvastkoj i u Zagrebu, već zato jer sam strepela od emotivne reakcije susreta sa njom. Kako ću reagovati kad dođem tamo? Moj konačan susret sa samom sobom. Danima sam se osećala kao u nekom teškom, ali prelepom filmu. Svaki kamen sam prepoznala. Bilo je mnogo suza i još više srećnih trenutaka pošto sam sretala ljude iz onog „starog vremena”. Nastavljam da odlazim u Podacu, kod moje stare drugarice Sanje. Opet mi je to omiljena destinacija za letovanje.
***
Onaj izraženi i urođeni osjećaj za pravdu je uticao na moj posao. Ali, nije bilo nekih mogućnosti da društveno delujem aktivno. Posle Đinđića nisam upoznala ni jednu osobu koja bi bila toliko harizmatična, obrazovana i inteligentna, da bi mogla da me „povuče” u politiku. Vodila sam individualnu borbu u učionici, možda neprimetnu, ali sa ciljem da moji studenti postanu bolji nastavnici i predavači od mene. Da ih naučim kritičkom mišljenju, kritici društva, argumentovanom pristupu i komentarisanju događaja u našoj zemlji ali i svakom drugom okruženju. Smatrala sam ukoliko iz jedne generacije izađe jedno, dvoje ili troje studenata koji će da slede takve ideje biću zadovoljna. Izašlo ih je mnogo više. Moj rad je ne unekoliko, već nego podosta promenio situaciju na predmetima književnosti na fakultetu. A, više mojih bivših studenata i studenkinja danas rade na našoj katedri.
***
Kao što mi se što su mi se dogodile mnoge stvari u životu: prva ljubav, Lajpcig, bolest, sin… a, posle nje nisam mogla ni da zamislim da će mi se dogoditi da dobijem dva unučeta, jer nisam očekivala da ću to da doživim… „dogodili” su se studenti. Neočekivano i iznenađujuće. Kad su počeli njihovi protesti u Kragujevcu je prvi u blokadu stupio moj fakultet. Rekla sam svojim studentima – budite istrajni, nemojte da mislite da će ovo proći za nekoliko dana. Uz vas smo. Od prvog dana sam uz njih. Ne samo zato što mislim da je dužnost svakog časnog profesora da uvek bude uz svoje studente već i zato što se u potpunosti slažem sa njihovim zahtevima: za pravdom, slobodom medija, demokratskom pristupu drugom i drugačijem, podrške manjinama… Konačno počinjem da oživljavam svoj aktivizam.
***
Na međunarodnoj konferenciji germanista jugoistočne Evrope u Budvi novembra prošle godine prezentovala sam prvi naučni rad posvećen studentskim protestima „Vrednosni obrasci studentskih protesta u Srbiji 2024/25: Jedna kvalitativna kulturološka avantura”. Analizirala sam dve Koraksove karikature, zatim prikazala slike nasilja, a onda fotografije studenata sa ulica. Jako emotivne na kojima se grle, ljube, plaču. Predavanje je imalo veliki efekat na učesnike iz našeg regiona ali i šire. Posle njega prilazile su mi kolege govoreći da do tada nisu tačno znali i shvatali šta se dešava u Srbiji već godinu dana. Rad uskoro izlazi u jednom poznatom naučnom časopisu.
***
Kolega sa Slobodnog univerziteta me je pitao da li bih (o)držala govor na decembarskom protestu u Novom Pazaru. Oduvek sam na predavanjima u učionici i naučnim konfrencijama ali nisam smatrala da sam nadarena za govornicu na masovnom javnom skupu. Ali toliko kolega u Pazaru koji su otpušteni jer su podržavali studente kao i veliki broj njih koji su izgubili studentski status zbog učešća na protestima me je zaista pogodio. Nepravda me je „inspirisala”. Govor je, po reakcijama, ispao bolji nego što sam očekivala. Valjda zato što sam ga „ispričala” od i iz srca. Izazvao je mnogo reakcija na mrežama, ljudi su me zvali telefonom…
***
Moj brat Vule, mi je rekao „ponosan sam na tebe ali sam najponosniji što te blati Vučićević”. I ja sam isto na to najponosnija. Pink i Informer su me nazvali predstavnicom „ekstremnog antisrpstva”. A, odustala sam od nemačkog pasoša kad sam mogla da ga dobijem. Zadržala sam naš, vratila se i radim u svojoj zemlji. Moj sin je odabrao da živi ovde. Iako smo njegov otac i ja ateisti on je izabrao da se krsti u Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Odlučio je da u njoj krsti svoju decu i dao im srpska imena. Toliko od nas, ekstremnih antisrba.
***
Od ove borbe neću da odustanem. Kao što nisam od onih za promene u DDR-u, protiv Miloševićevog režima, svoje bolesti… Kada smo ustali protiv Vučićeve vladavine na studentskim protestima sam ponovo osetila slobodu a da nisam ni znala da je nemam. Kao neko ko se od rođenja zgražavao svake vrste nepravde sada se potvrđuje moj životni moto – da se naša vrsta deli samo na ljude i one koji to nisu.
O sagovornici
Marina Petrović Jilih (Jülich), rođena je 20. decembra 1968. godine u kragujevačkom naselju Vašarište. Vanredna je profesorka (uža naučna oblast Nemačka književnost i kultura) na Filološko-umetničkom fakultetu Univerziteta u Kragujevcu. Studirala je Germanistiku i Južnu slavistiku na Univerzitetu u Lajpcigu, gde i magistrira. Doktorsku disertaciju brani na Univerzitetu u Kragujevcu.
Prvu monografiju „Svi smo bili tekst… Sadašnje stanje u institucionalizovanoj nastavi književnosti u Srbiji: empirijsko istraživanje sprovedeno među studentima i studentkinjama germanistike” objavljuje 2016. godine. Učesnica je mnogih naučnih konferencija u zemlji i inostranstvu i autorka brojnih radova, iz oblasti didaktike književnosti objavljivanih u nacionalnim i internacionalnim časopisima i zbornicima.
Monografiju „Čudesna putovanja ka pupku sveta: produktivno-performativna didaktika književnosti na (nemačkom kao) stranom jeziku” objavila je 2023. godine a udžbenik „Proza Klemensa Majera” 2025. godine.
Dobitnica je najvećeg priznanja Grada Kragujevca – Đurđevdanska nagrade za oblast obrazovanja. Članica je Slobodnog univerziteta. Ponosna majka sina Sretena i baka dva unuka Tadeja i Đurađa.
Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
