Prekinut lov na neprijatelje naroda

Roj Medvedev i Žores Medvedev: NEPOZNATI STALJIN (14)

Poslednjih nekoliko godina u Rusiji je objavljeno mnogo novih dokumenata i materijala o Staljinu i njegovoj epohi. Pojavila su se i nova istraživanja o Staljinu i staljinizmu. Interesovanje za te teme u ruskom društvu ostaje veliko. Sve je to podstaklo autore Žoresa i Roja Medvedeva da nastave svoj rad i da u njemu dotaknu nove važne teme vezane za kontroverznu ličnost i njen rad. Odlomke iz knjige objavljujemo uz saglasnost izdavača NNK International.

Ali za Avtorhanova ta činjenica je bila glavni indirektni dokaz da je Staljin ubijen u noći uoči 1. marta i da su u toj zaveri učestvovala sva četvorica lidera pozvana na poslednji „Staljinov ručak“. „Već 1. marta faktičku vlast držala je ‘četvorka’“, smatra Avtorhanov. „Objektivni dokaz za to je činjenica da je 1-2. marta iznenada prekinuta kampanja u ‘Pravdi’ protiv ‘neprijatelja naroda’.“

Avtorhanov je u pravu da su se 1. marta dogodile promene državne i partijske politike, koje su se odrazile na pitanje štampe već 2. marta. Ipak, ni Berija, ni Hruščov nisu imali direktan upliv na čitavu štampu. Opštu direktivu agitpropu CK KPSS mogao je dati da samo sekretar CK za ideologiju M. A. Suslov, a opštu direktivu svim cenzorima – ministar za državnu bezbednost S. D. Ignatjev.

Cenzura je u SSSR postojala kao sistem zabrane objavljivanja podataka koji su predstavljali državnu tajnu i kao spisak zabranjenih tema i podataka, koji se stalno obnavljao a pravili su ga organi državne bezbednosti uz učešće istog agitpropa. Suslova i Ignatjeva je bilo nemoguće zaobići za opšte direktive štampi i cenzuru. Ali obojici je bio nadređen Staljin lično.

Za glavnog urednika „Pravde“ novembra 1952. godine imenovan je D. T. Šepilov, ranije blizak Ždanovu. Šepilov je 1950. godine, po okončanju „lenjingradskog slučaja“, bio smenjen sa svih dužnosti po naredbi Maljenkova. Nekoliko meseci bio je bez posla i očekivao hapšenje. Vratio se u aparat CK na inicijativu Staljina. Vožd je spremao reorganizaciju ideološkog sistema SSSR i trudio se da u rukovodstvo KPSS uzme pre svega marksistički obrazovane ideologe i da potčini ideološkom centru rukovodeće članove administracije, u koje je ubrajao celokupno svoje najbliže okruženje. (Maljenkov je shvatio tu ideju i naredio da se u njegovom glavnom kabinetu u zgradi CK na Starom trgu hitno naprave police za knjige, na koje je poređao oko 700 tomova knjiga iz filozofije, političke ekonomije i istorije.)

Ostaje nepoznato ko je tačno 1. marta 1953. godine zaustavio u štampi antisemitsku kampanju vezanu za „slučaj lekara“. Šepilov u posmrtno objavljenim memoarima potpuno zaobilazi to pitanje, mada je njemu kao uredniku „Pravde“ takva direktiva morala doći prvom. Možemo, ipak, biti sigurni da je prekid propagandne kampanje neminovno bio vezan za prekid priprema samog sudskog procesa za „slučaj lekara“. Direktivu za to mogao je dati da samo Ignatjev.

Šef Ministarstva državne bezbednosti (MGB) D. Ignatjev je nekoliko puta bio pozivan kod Staljina u Kremlj u novembru-decembru 1952. godine. Možda je on bio pozivan i kod Staljina u daču, gde su razgovori s gostima imali poverljiviji karakter i od STALJIN vijali se bez svedoka. Zajedno s Ignatjevom, 3. novembra 1952. godine kod Staljina su bili pozvani prvi zamenici Ignatjeva, Sergej Goglidze, Vasilij Rjasnoj i načelnik istražnog odeljenja MGB Mihail Rjumin. Staljin je sa njima razgovarao skoro dva sata. Prema svedočenju Sudoplatova, koji je u to vreme vodio jedno od odeljenja MGB, Staljin je vrlo kritično govorio o tom scenariju „zavere“ koji je pripremio Rjumin, i smatrao ga primitivnim i neuverljivim. Po ličnom naređenju Staljina, Rjumin je smenjen i prebačen u rezervu 14. novembra 1952. godine. Rad na novom scenariju Staljin je preuzeo na sebe. Svi Jevreji-čekisti, koji su radili u centralnom aparatu MGB, njih oko trista, uhapšeni su. Upravo je u tom talasu hapšenja dospeo u zatvor na Lubjanki sin prvog šefa Ruske sovjetske federalne socijalističke republike Jakova Sverdlova, pukovnik MGB Andrej Sverdlov. „Zavera“ lekara Jevreja u drugoj fazi trebalo je da preraste u širu „cionističku zaveru“. Tim pogromom, koji je poprimio ogromne razmere, rukovodili su Ignatjev i njegovi zamenici S. A. Goglidze, S. I. Ogoljcov i V. S. Rjasnoj, dok je istragu tog slučaja vodio novi načelnik istražnog odeljenja MGB, N. M. Knjahin, koji je dotle bio zamenik Rjumina.

Nastavlja se