Prevencija nasilja ne počinje kaznom, već primerom

Pedagoškinja Resmija Tafilović za Danas upozorava da prevencija nasilja ne počinje u institucijama, već kod kuće u svakodnevnom odnosu roditelja prema detetu i jedno prema drugom.

„Sa detetom mora aktivno da se radi od najranijeg uzrasta, kroz razgovor, poverenje i doslednost u vaspitanju“, kaže Tafilović i dodaje:
„U tom procesu podjednako treba da učestvuju i otac i majka, jer dete uči upravo iz njihovog međusobnog odnosa, ponašanja i načina rešavanja problema.“

Ona objašnjava da je porodica prvi model društvenih odnosa: ako u njoj postoji poštovanje i razumevanje, dete te vrednosti prenosi u vršnjačke i kasnije partnerske odnose. Međutim, ako u domu ima ponižavanja, omalovažavanja ili fizičke sile, dete uči da je nasilje prihvatljivo.

„Roditelj je samo jedan akter u lancu, ali on ima ključnu ulogu u postavljanju temelja. Sve polazi iz porodice iz načina na koji odrasli razgovaraju, rešavaju nesporazume i izražavaju emocije“, dodaje pedagoškinja.

Danas su deca više nego ikad pre izložena spoljnim uticajima. Mediji i društvene mreže često promovišu agresivne modele ponašanja, dok vršnjačke grupe ponekad podstiču nasilje kao oblik dokazivanja.

„Deca su svakodnevno u dodiru sa sadržajima koji promovišu silu, ponižavanje i podsmeh. Zato je važno da kod kuće nauče suprotno, da se snaga ne meri moći, nego sposobnošću da se razume i sasluša drugi“, naglašava Tafilović.

Prevencija, dodaje ona, ne počinje kaznom, već primerom. „Dete koje vidi da roditelji konflikte rešavaju razgovorom, a ne vikom i pretnjom, naučiće da je dijalog put do rešenja, a ne sila.“

Posebno važnu ulogu u prevenciji nasilja imaju očevi. Način na koji se otac ponaša u porodici oblikuje detetovu sliku o tome šta znači biti muškarac.

„Otac je za dete, naročito za dečaka, prvi model muškosti. Ako pokazuje poštovanje prema partnerki, deci i drugim ljudima, ako reaguje smireno i pokazuje emocije bez stida, dete te obrasce prihvata kao normalne i poželjne“, objašnjava pedagoškinja.

Suprotno tome, ako otac koristi agresiju ili kontrolu, dete uči da su to legitimni načini ispoljavanja moći.

„Prevencija rodno zasnovanog nasilja ne može biti samo žensko pitanje. Muškarci moraju biti aktivni saveznici, da ne ćute, da ne opravdavaju nasilje, već da ga jasno osude. Prava snaga je u odgovornosti i poštovanju, ne u dominaciji“, kaže Tafilović.

Kada je otac aktivno prisutan u životu deteta, u igri, razgovoru, svakodnevnim odlukama on pokazuje da su ljubav, briga i nežnost zajednička obaveza oba roditelja. Na taj način, dete uči da je ravnopravnost prirodna, a ne izuzetna vrednost.

U mnogim tradicionalnim sredinama, nasilje se i dalje skriva iza ideje „porodičnog reda“.

„Muškarac se često vidi kao glava porodice, a žena kao potčinjeni član. Takav model lako prerasta u zloupotrebu moći. Nasilje se tada ne prepoznaje kao nasilje, već kao vaspitna mera“, upozorava Tafilović.

Ona ističe da se promena u takvim sredinama ne može nametnuti spolja, već mora doći iznutra. „Ne treba rušiti tradiciju, već je osloboditi nasilja. U samoj tradiciji postoje vrednosti koje možemo osloniti na prevenciju, poštovanje, čestitost, zaštitu slabijeg, ljubav prema porodici. Kada se te vrednosti prikažu kao temelj nenasilja, ljudi ih lakše prihvataju kao svoje.“

Tafilović poručuje da prevencija nasilja nije posao samo institucija, već svakog roditelja, učitelja i člana zajednice.

„Ako deci pokažemo da se problemi rešavaju razgovorom, a ne silom, stvorićemo generacije koje će znati da poštuju sebe i druge. Samo društvo koje uči decu nenasilju ima budućnost“.

„Vaspitanje deteta ne sme biti shvaćeno kao isključivo majčina obaveza“, ističe sagovornica.

„Kod nas se još uvek često podrazumeva da je briga o detetu majčin posao, dok otac ostaje po strani, kao neko ko ‘uskače’ kada je potrebno ili se uključuje tek kasnije. To jeste donekle razumljivo u prvim mesecima detetovog života, kada je veza majke i bebe prirodno intenzivnija, ali uloga oca postaje presudna već od najranijeg detinjstva.“

Prema njenim rečima, očeva figura ima ogroman značaj u emocionalnom i socijalnom razvoju deteta. Otac daje detetu osećaj sigurnosti, stabilnosti i zaštite, ali i model ponašanja prema drugima. Način na koji otac reaguje u svakodnevnim situacijama, kako se odnosi prema partnerki, starijima i slabijima, stvara osnovu detetovog razumevanja šta znači biti odgovoran, pravedan i empatičan.

„Otac nije samo figura autoriteta“, objašnjava Tafilović. „On je i figura podrške, igre i ohrabrenja. Kada je prisutan, kada razgovara s detetom, uvažava ga i uključuje u zajedničke aktivnosti, on gradi poverenje i emocionalnu sigurnost. Dete tada uči da muškost ne znači dominaciju, već brigu, poštovanje i snagu koja ne povređuje.“

Tafilović naglašava da odsustvo očeve uloge može ostaviti duboke posledice od nesigurnosti i emocionalne nestabilnosti do kasnijih poteškoća u uspostavljanju bliskih odnosa.

„Otac koji je prisutan i emotivno dostupan uči dete samopouzdanju i stabilnosti. NJegovo prisustvo daje strukturu, granice, ali i ljubav koja se ne meri strogoćom, već razumevanjem“, zaključuje ona.

Pored oca, i brat ima značajnu ulogu u formiranju vrednosti i ponašanja u porodici. On često predstavlja prvi model vršnjačkog odnosa, ali i primer kako se uspostavlja poštovanje, razumevanje i granice u komunikaciji.

Kako objašnjava pedagoškinja Tafilović, odnos između brata i sestre često postavlja temelje za to kako dete kasnije posmatra suprotan pol, da li sa empatijom i uvažavanjem, ili kroz nadmetanje i dominaciju.

„Ako dečaci odrastaju u porodici u kojoj uče da štite, uvažavaju i poštuju sestre, oni kasnije postaju muškarci koji razumeju značaj ravnopravnosti“, ističe sagovornica i dodaje da „Bratova figura je važna jer on svojim ponašanjem može oblikovati sestrin osećaj samopouzdanja, ali i sopstvenu predstavu o tome šta znači biti pažljiv, odgovoran i nenasilan.“

U tom smislu, brat nije samo član porodice, on je prvi vršnjački uzor koji može pomoći da se već u detinjstvu razvijaju zdravi modeli odnosa, podrške i nenasilne komunikacije.

Kako naglašava naša sagovornica, koreni svakog oblika nasilja, ali i njegove prevencije, nalaze se upravo u porodici u načinu na koji roditelji razgovaraju, rešavaju nesuglasice i poštuju jedni druge. Kada dete odrasta u domu u kojem vidi razumevanje, toplinu i međusobno uvažavanje, ono uči da su to jedine ispravne vrednosti.

Otac i majka zajedno grade osnovu emocionalne sigurnosti, a njihova saradnja i prisutnost oblikuju generaciju koja zna da se snaga ne meri silom, već sposobnošću da se voli, razume i poštuje drugi čovek.

Otac je most između generacija
Otac je most između generacija i temelj porodične ravnoteže. Njegova prisutnost detetu daje osećaj sigurnosti, ali i jasnu predstavu o vrednostima koje društvo ceni, poštenju, pravednosti i empatiji. Kada otac svojim svakodnevnim ponašanjem pokaže da je žena ravnopravan partner, a ne neko nad kim se stiče kontrola, on gradi temelje društva bez nasilja. Zato je važno da očevi budu aktivno uključeni u odrastanje dece , da učestvuju u igri, razgovorima, odlukama i svakodnevnim obavezama. Takvo prisustvo ne samo da jača porodične veze, već detetu pokazuje da snaga i nežnost mogu postojati zajedno. Samo kroz taj primer porodica postaje prva škola nenasilja, a društvo uči da se poštovanje i ravnopravnost prenose kao najvažnije porodično nasleđe.