Nedostatak empatije, grubost u ophođenju i ponašanju: Kako država postupa sa žrtvama silovanja?

O tome govori novo istraživanje BIRN-a, odnosno ispovest žrtve koja je nailazila samo na oholost i nerazumevanje prilikom prijavljivanja ovog krivičnog dela nadležnim organima. Retraumatizacija je nešto o čemu se malo priča, a sistemski bi moralo da se menja.

„Dve traume: silovanje i prijavljivanje“ naziv je novog istraživanja BIRN-a, u kojem žrtva silovanja detaljno opisuje probleme i nelagodnosti koje su joj se dogodile kada je delo prijavila policiji. Naime, žrtva, čije je ime poznato redakciji BIRN-a, je navela da zbog postupanja nadležnih tokom procesa prijave ide na terapije, zbog pretrpljene traume.

Kako je objasnila, problemi su počeli još u lokalnoj policijskoj stanici (delo se nije dogodilo u Beogradu), iz koje su je ubrzo prebacili u Policijsku upravu „29. novembar“ u Beogradu, gde je postupanje pojedinih pripadnika policije produbilo njenu traumu.

Navela je da je u stanici „29. novembar“ jedna inspektorka imala krajnje odbojan stav prema njoj, kao i da joj je postavljala pitanja poput: „Zašto nisi ranije pobegla?“; „Da li si videla oružje kojim ti je pretio?”; „Zašto si išla s njim…”, da bi je na kraju i optužila da je sa napadačem išla zbog para.

Učestala praksa

Pravnica Autonomnog ženskog centra (AŽC) Vanja Macanović navodi za Danas da su iskustva žena, nažalost, uglavnom takva kako je opisano u istraživanju BIRN-a.

„Taj tretman, koji je jednostavno užasan, i od strane medicinskih radnika, policije, tužilaštva, to neverovanje, optuživanje. Žene u policiji često odgovaraju od podnošenja prijave i predočava im se da će se protiv nje pokrenuti postupak za lažno prijavljivanje, ako se ne dokaže da je silovana. Sa ovakvim načinom na koje se žrtve tretiraju u većini slučajeva i ne uspe da se dokaže, zato što prođe puno vremena od uzimanja dokaza, zbog čega slučajevi propadaju“, objašnjava Macanović.

Naša sagovornica smatra da je ovakva praksa prisutna prvenstveno zbog toga što profesionalci koji treba da se bave time nisu adekvatno edukovani kako treba da se postupa sa žrtvom.

„Ceo onaj razgovor koji je prenesen je jako traumatičan, ali to zapravo i jeste tako, nema uopšte empatije, nažalost. Žrtve se osećaju ranjivo i očekuju minimum ljudskosti, koju ne dobijaju. Ono što smo mi takođe saznale je da se radi i poligrafsko ispitivanje žrtava silovanja, koji je dodatni užas koji se sprovodi u Srbiji, ne znam da li ijedna druga država to radi“, ukazuje Macanović.

Ona navodi da se tokom istrage jednog slučaja silovanja, koji se dogodio pre par godina u Nišu, policija javno i „ponosno“ objavila kako su poligrafski ispitivali žrtvu silovanja, kako bi potvrdili da je prijava lažna.

„Žrtvama silovanja se prosto ne veruje. Kada loše prođu u institucijama, onda dođu kod nas, neće nam se javiti žene koje su dobile podršku od institucija. Javljaju nam se u zavisnosti koliko znaju za nas. Fventualno može da se pruži neka vrsta podrške, pokušavamo da razgovaramo sa ženama i to je đavolji izbor, da li da prijavi ili ne, jer ako to uradi prolazi ovakvu torturu kroz institucije, ako ne prijavi onda ostaje žal da nije zaustavila nekog ko će verovatno to ponoviti“, zaključuje Macanović.

Koja je procedura postupanja sa žrtvama silovanja?

Predsednica i poslanica Pokreta „Rešenje za Srbiju – Struka“ i pukovnica policije u penziji Slavica Radovanović objašnjava za Danas da je procedura postupanja policije sa žrtvom silovanja takva da kada žrtva dolazi da prijavi delo, dežurni inspektor u stanici od nje uzima izjavu o okolnostima događaja, kao i da se vodi računa da to radi osoba ženskog pola.

„Nakon uzimanja izjave praksa koja treba da se primenjuje je da se zajedno sa žrtvom ode do doma zdravlja ili druge zdravstvene institucije, i da se sa žrtvom bude sve dok traje lekarski pregled, koji je, nažalost, sastavni deo krivične prijave koja se vodi zajedno sa izjavom oštećene. Ne mogu da tvrdim da li se to praktikuje u svakoj policijskoj stanici. Dok sam radila kao inspektor išla sam sa svakom ženom u dom zdravlja, zvala lekara, dogovarala se da u ordinaciji bude što manje prisutnih, ili da se ulazi na sporedni ulaz, jer su žene koje pretrpe silovanje uznemirene, često imaju povrede, jedva hodaju“, ukazuje Radovanović.

Naglašava da je ovo jedno od najtežih krivičnih dela, kao i da je neophodno tokom razgovora sa žrtvom pokazati puno empatije, ponuditi pomoć, da se preveze kući ili da se pozove neko od rođaka.

„Bojim se da je postala praksa da se jednostavno uzme izjava oštećene i da se nakon toga ona pušta da sama obavlja pregled. Nekada možda ona nema mogućnosti pa mora da koristi gradski prevoz. Mislim da je nažalost to postala praksa, koja bi apsolutno trebalo da bude drugačija“, ocenjuje ona.

Radovanović kaže da je i u Narodnoj skupštini tražila da se prihvati amandman da se izgrade prihvatilišta za urgentno zbrinavanje žrtava nasilja, silovanja i težih dela, gde bi bili prisutni svi relevantni predstavnici – sud, tužilaštvo, policija, lekari – čime, smatra, ne bi postojala dodatna viktimizacija žrtve.

„Na jednom mestu bi bili predstavnici svih institucija, ona bi dala izjavu, tu bi joj se pomoglo, i ne bi morala ponovo da se traumatizuje kad ide da prijavljuje dalje. Ne postupamo sa žrtvama ovog krivičnog dela na način na koji bi trebalo. Potrebno je da se prate protokoli koje su radile i nevladine organizacije i predstavnici Ministarstva unutrašnjih poslova. Imali smo i priručnike za postupanje sa žrtvama, ali to se vremenom menja. Nevladine organizacije su to jako dobro uradile razgovarajući sa žrtvama, sa kojima bi trebalo biti od početka prijavljivanja dela, pa sve do kraja procesa“, navodi Radovanović.

Ističe da je takođe neophodno upitati žrtvu da li joj je potrebna pomoć, da li želi negde da se skloni, pozvati relevantne institucije ako joj treba psiho-socijalna pomoć, a čak i sarađivati sa nevladinim sektorom, za koji kaže da je uložio vreme i trud da se senzibilišu predstavnici institucija, posebno MUP-a.

„Ne treba bežati od toga da se pozovu NVO koje mogu pomoći žrtvama koje nemaju mogućnosti da same to prolaze, čak ni materijalno, a da ne pričam o psihičkom stanju u kom se žrtva tada nalazi. Moramo da to krivično delo stavimo na vrh krivičnih dela na koja treba obratiti pažnju i poboljšati i pristup prema žrtvama i hitnost u postupanju“, zaključuje Radovanović.

Celokupno istraživanje BIRN-a, kao i kroz šta je sve prošla žrtva prilikom prijavljivanja napadača, možete pročitati OVDE.