Sećate li se kad je krajem oktobra prvi potpredsednik Vlade Aleksandar Vučić iz pustinje zavapio – a povodom one Erdoganove „Kosovo je Turska“ – da Turci ne mogu to tako i da smo ih, kao što pesma kaže, „dvanaeste oterali“? U čitavoj je naciji bilo uzburkano rodoljublje, mediji su, pogotovo nacionalno odgovorni, listom istakli Vučićevo i Dačićevo istorijsko „ne“ Turčinu.
Dobro, vapaj nije odjeknuo baš iz pustinje, ali bio je Vučić blizu – u Tel Avivu. U pomami nastaloj povodom toga šta ćemo da radimo Turcima, podatak da je „Vučić iz Tel Aviva“ jednim novinama rekao da Erdogan ima da nam se izvini, a što su svi preneli, medijski je zapostavljen u korist ovog nezvaničnog demarša. Niko da pita, a šta to Vučić radi u Tel Avivu? Da nije išao da gleda utakmicu Makabi – Zvezda, koja je odigrana baš tog dana? Nije, provereno. Da nije, čuvši Erdoganove drske reči, smesta poleteo u Izrael, kojem u odnosima s Turskom ne cveta cveće, da dobije podršku Netanjahua? To bi bilo previše čak i za iracionalnostima sklone srpske političare.
„Šimon Peres mi je rekao pre dva dana da će nam budućnost doneti to da radnici moraju da rade šest/sedam sati dnevno, a dva sata da uče. A studenti šest/sedam sati da uče, a dva sata da rade“, objasnio je Vučić dva dana kasnije u Abu Dabiju šta je naučio u Izraelu. To je mogao da čuje i u filmu „Varljivo leto '68“ od sudije Veselina Cvetkovića, koji o svom sinu Perici kaže: „Danju ima da radi, noću da uči – eto to je marksizam u praksi.“ Dok je još bio u Izraelu, Vučić je rekao i da treba sačekati „reakcije drugih zemalja“ na nasrtaje neoosmanlija na Kosovo i to uoči lokalnih izbora. Spala, međutim, knjiga na dva slova – iz inostranstva su reagovali jedino Dodik – koji je jedva dočekao da „zaratimo“ s Turcima – i Hajnc Kristijan Štrahe, lider opozicione Slobodarske partije Austrije.
„Najpre je Erdogan evropska društva minirao masom svojih državljana, koje on naziva svojim vojnicima, a sada otvoreno iznosi teritorijalne pretenzije u jednoj suverenoj evropskoj državi, Srbiji. To je apsolutno neprihvatljivo“, rekao je tada Štrahe. Za Štrahea se u srpskim tabloidima priča da mnogo voli Srbe. Poslednji dokaz je oduševljenje Štrahea Cecom Ražnatović. Posle koncerta u Beču pre nekoliko dana slikao se s pevačicom, austrijski tabloidi podivljali su jer se družio sa udovicom „ratnog zločinca“, dok su srpski u tome videli toplu ljudsku priču i početak jednog divnog prijateljstva.
Voli li Štrahe Srbe? Turci su mu možda naročito antipatični, o čemu govore njegovi predizborni slogani minulih godina: Wien darf nicht Istanbul werden (Beč ne sme postati Istanbul); Pummerin statt Muezzin (Pumerin, to jest zvono na bečkoj katedrali, a ne mujezin). Ali nije pokazao dobrodošlicu ni drugima: Deutsch statt „nix verstehen“ (Nemački, a ne „niks feršten“); Arbeit statt Zuwanderung (posao, a ne imigranti). I tome slično. Informacija u vezi sa bilateralnim odnosima između Cece i Štrahea neće manjkati. Dokazano je da Štrahe ne voli Turke i da voli Cecu. Šta će biti sa srpsko-turskim, videćemo. Zakomplikovali su se, ali baš u vreme kosovskih izbora kada je trebalo bojkotu sklonim Srbima malo zaguslati.
Dodik i Vučić ove su nedelje zaključili da je Srbija trijumfovala na kosovskim izborima. Zbližavanje Dodika i Vučića je novost. Zbližavanja Vučića i Štrahea nema. Možda u nekom drugom vremenu.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
