foto FoNet Ana PaunkovićČesto se vraćam na prošla iskustva, to mi je postalo svakodnevni deo života. Nekada se prisećam događaja ili ljudi, nekada pričam sa drugima o tome, a nekada mi je sećanje oslonac za situacije sa kojima se suočavam. Možda je to neka vrsta profesionalne deformacije, da su mi prošlost, sadašnjost i budućnost isprepletani.
Vraćanje na prošlost mi je pomagalo i u odnosu sa decom. Vraćao bih se u sopstveno iskustvo sa roditeljima i to mi je dosta pomagalo da razumem dečju perspektivu. Ne znam da li bih rekao da volim da se vraćam prošlosti. Jednostavno, to je deo svakodnevnog iskustva i dešava se spontano i neprimetno.
***
Mnogo toga se sećam, ali ponekad nisam siguran koliko su to stvarna sećanja, a koliko je to plod porodičnih prepričavanja nekih događaja. Sećam se bežanja iz vrtića, ujaka koji me nosi na krkače, putovanja na more kroz Hercegovinu, posete selu gde sam doživeo razne avanture… Ogroman sneg zbog kojeg nisam mogao da se vratim kući, avanture sa rođacima u obližnjoj šumi u berbi šumskog voća, i kada su mi prvi put dopustili da kosim…
***
Sećam se i različitih gradskih avantura. O nekim od njih ne bih ni govorio… Sećam se velikog automobila koji sam dobio od tetke iz Amerike… I škole u koju sam krenuo u prvi razred i učiteljice koja nam je uvek pričala neke priče iz svog detinjstva i mladosti. Sećam se preseljenja i nove škole i novih nastavnika…
***
Važan deo detinjstva bilo je rođenje sestre i kako se menjao naš odnos tokom vremena. Ponekad pokušavam da lociram najranije sećanje, ali je teško razdvojiti u tom sećanju stvarne događaje i porodične priče.
***
Pohađao sam dve osnovne škole. Obe škole su mi ostale u lepom sećanju. Zgrade obe škole su bile nove i po meri dece. Imali smo veliko dvorište i na odmorima dosta prostora za zabavu. Učiteljica mi je ostala u sećanju jer je bila stroga, ali sa puno razumevanja i topline. Posebnu su mi ostale u sećanju njene priče o detinjstvu i mladosti, sasvim drugačije od mog detinjstva. Sećam se i tog osećaja da je škola mesto gde se rade neke važne stvari.
***
U prvim razredima sam se najviše družio sa drugarima iz komšiluka sa kojima sam išao u istu školu i provodio puno vremena na igralištima. Zbog preseljenja sam prešao u novu školu, tek napravljenu, pravi primer škole u to zlatno doba socijalizma. Velika i prostrana škola sa dvorištem, fiskulturnom salom i bazenom.
***
Kada sam krenuo u srednju školu već je bilo uvedeno tzv. usmereno obrazovanje. Lepa strana usmerenog je bila što smo u prva dva razreda srednje škole ostali svi zajedno u odeljenju – celo odeljenje iz osnovne škole se preselilo u srednju.
Imao sam sreću da sam i u osnovnoj i u srednjoj školi imao sjajne nastavnike matematike.
***
Zbog njih sam se u trećem razredu upisao u Matematičku gimnaziju, ali su me tu uhvatili pubertetski pundravci pa sam odlučio da se ipak vratim u svoju srednju školu. Period srednje škole mi je obeležio rad na radiju sa Zoranom Modlijem, emisija Ventilator, a kasnije i rad na omladinskom radiju Ritam srca iz kojeg je kasnije nastao B92.
***
Imao sam različita interesovanja pa je moj put do studija psihologije bio obeležen lutanjima. Prvo sam studirao Elektrotehnički fakultet, pa sam odlučio da bih ipak voleo da se u životu bavim nekom drugom profesijom. Prva alternativa mi je bila dramaturgija, a psihologija druga opcija.
***
Međutim, nisam uspeo da se upišem na dramaturgiju prve godine kada sam konkurisao, te sam upisao na Filozofski fakultet sa čvrstim uverenjem da ću ponovo pokušati da upišem dramaturgiju. Međutim, kada sam otkrio čari psihologije početna odluka je otišla u zaborav, a ja sam pronašao sebe.
***
Studiranje je bilo obeleženo raspadom zemlje i ratovima, studentskim protestima i blokadom fakulteta. Tokom studentskih protesta i blokada fakulteta kolegijalni odnosi sa profesorima su se dodatno produbili. Posete profesora sa drugih fakulteta i dugi razgovori o društvenoj i političkoj situaciji, ali i o naučnim temama i istraživačkim idejama kreirali su atmosferu koja je na mene imala veliki uticaj. Nadam se da studenti koji sada učestvuju u protestima i blokadama imaju slično iskustvo sa nama profesorima.
***
Magistarske i doktorske studije sam pohađao tokom ratnih devedesetih. Bavljenje naukom i pisanje magistarske i doktorske teze su bile svojevrsni privremeni beg od stvarnosti u kojoj sam bio aktivno uključen u sve proteste. Tada sam počeo da radim kao asistent pripravnik na fakultetu što mi je omogućilo da se posvetim naučno-istraživačkom radu. Bilo je to vreme sankcija u kojem je imidž naše zemlje bio jako negativan. Zato mi je veoma pozitivno iskustvo činjenica da su mi kolege iz drugih zemalja često slale poštom svoje članke.
***
Jedan od najpoznatijih istraživača u toj oblasti mi je čak poslao nekoliko svojih knjiga kao znak solidarnosti. Kasnije smo se i lično upoznali… Zato danas kada se izoluju istraživači iz nekih drugih zemalja (npr. Rusije) uvek zamišljam neke mlade kolege koji su sprečeni da učestvuju u međunarodnoj naučnoj zajednici, pa se trudim da im pomognem.
***
Moja uža oblast istraživanja je razvoj dece i kako je taj razvoj oblikovan socijalnim i kulturološkim kontekstom. Kako deca postaju ljudi svog vremena iako su po nekim univerzalnim svojstvima slična deci koja su živela u nekim drugim istorijskim epohama, ili koja sada žive u nekim drugim okolnostima. Iz te perspektive obrazovanje nije samo učenje nekih specifičnih znanja, već jedan od najvažnijih faktora (pored porodice i vršnjaka) koji određuju kakve ćemo osobe postati.
***
Za mene je bavljenje obrazovanjem moj pokušaj da škole postanu dobro mesto za nastavnike i učenike u kojem će deca imati priliku da uspostave pozitivne odnose sa svojim nastavnicima i da zajedno sa njima razviju neke ključne kompetencije koje će im omogućiti da se u svojoj budućnosti nose sa izazovima sa kojima se budu suočavala iako sada nemamo ideju kakvi će biti ti izazovi. U tom smislu ključni uticaj na mene je imao moj profesore Ivan Ivić od kojeg sam puno toga naučio ne samo o nauci, već i o životu.
***
Jedan od ključnih prekretnica u mom naučnom radu bila je konferencija na kojoj sam upoznao An-Neli Pere Klermon, profesorku iz Švajcarske. U saradnji sa njom sam krajem devedesetih imao priliku da radim neko vreme u Ženevi, u Arhivu „Žan Pijaže“, a zatim i na Univerzitetu u Nojšatelu. U tom periodu sam upoznao veliki broj koleginica i kolega sa raznih univerziteta i sa mnogima sarađujem na istraživačkim projektima.
***
Pored istraživanja koja su bila usmerena ka boljem razumevanju nekih fenomena uvek mi je bilo važno da budem uključen u primenjene projekte koji su imali za cilj da se unapredi obrazovanje. Iz tog razloga sam odlučio da se vratim u Srbiju kada sam dobio poziv da se uključim u reformu koju je započeo ministar obrazovanja Gaša Knežević nakon petooktobarskih promena.
***
Izbor za glavnog urednika najstarijih evropskih časopisa u oblasti psihologije obrazovanja bilo je iznenađenje za mene i to sam doživeo kao veliko priznanje za moj istraživački rad i doprinos u ovoj oblasti. Na tu poziciju sam biran više puta tako da sam urednik časopisa bio osam godina i u tom periodu u velikoj meri unapredio svoj uticaj i poziciju u ovoj naučnoj oblasti.
***
Jedno od važnih iskustava tokom uređivanja časopisa European Journal of Psihology of Educatione bilo saznanje kako funkcioniše veliki biznis u vezi sa naučnim časopisima i kako veliki izdavači ostvaruju ogromne profite na neplaćenom radu naučnika. Naučnici osmišljavaju istraživanja, realizuju ih, analiziraju podatke, pišu radove koje objavljuju izdavači u svojim časopisima…
***
Pored toga, istraživači su angažovani i kao recenzenti radova. Na osnovu objavljivanja tih radova izdavači ostvaruju velike profite, dok istraživači nemaju nikakvo učešće u delu tog profita. Tako su istraživači u biznisu naučnih časopisa svojevrsne moderne pepeljuge.
***
Centralna tema mojih istraživanja jeste pitanje kako deca i mladi u interakciji sa drugima, kao što su vršnjaci, nastavnici i roditelji, razvijaju nove kompetencije. Ovo polje istraživanja je veoma relevantno kako iz teorijske, tako i iz perspektive primene u obrazovanju. Naime, jedno od ključnih pitanja u razvojnoj psihologiji oko kojeg se spore dve dominantne teorije razvoja je pitanje – u kojoj meri je razvoj dece univerzalan i individualan fenomen ili je naš razvoj dubinski oblikovan društvenim i kulturološkim kontekstom u kojem živimo i odrastamo.
***
Istraživanjem kako se razvoj dešava u okviru interakcije sa drugima, kako dobijamo priliku da produbimo svoje razumevanje i univerzalnih i kontekstualnih aspekata našeg razvoja. Pored toga, ova istraživanja imaju i veliki potencijal za primenu u obrazovanju.
***
U savremenom obrazovanju vršnjačka saradnja i učenje kroz dijalog zauzima sve više centralno mesto. Iz tog razloga, nalazi ovih istraživanja mogu da nam pomognu da deca i mladi dobiju priliku da nauče kako mogu da sarađuju sa drugima na način koji će im omogućiti da razviju svoje sposobnosti.
***
Druga istraživačka i primenjena oblast je povezana sa obrazovnim politikama i kako nove politike mogu da se kreiraju na osnovu pouzdanih i validnih istraživačkih saznanja. U tom smislu iskustvo sa osnivanjem sadašnjeg Zavoda za vrednovanje kvaliteta obrazovanja i vaspitanja je bilo veoma važno iskustvo koje mi je donelo puno pozitivnih iskustava, ali i nekih novih uvida o načinu kako nove obrazovne politike treba da se kreiraju i implementiraju.
***
Naše podele i polarizacije su tragične i to je jedan od najvažnijih razloga našeg propadanja. Mogu da razumem zašto i kako smo došli u ovu situaciju imajući u vidu istorijske, kulturološke i političke aspekte. Ipak, tužno je videti kako su nam takve podele i polarizacije kao „kamen oko vrata“ koji nas vuče nadole. To nas sputava da rešimo naše duboke tranzicione probleme, a pored toga nam stvara i dodatne probleme.
***
Jedini koji profitiraju od takvog stanja u društvu su malobrojni pojedinci, oni koji su na poziciji političke moći. Oni aktivno doprinose produbljivanju i raspaljivanju svih društvenih podela i polarizacija zato što na taj način dobijaju priliku da zloupotrebljavaju moć i pravo da upravljaju državom u korist svojih ličnih interesa, a na štetu opšteg interesa.
***
Svi mi koji smo zaglavljeni u raznim podelama smo žrtve neodgovornih političara na vlasti koji nisu ograničeni nikakvim zakonima i pravima građana. U takvim okolnostima mladi ljudi su svoju sreću i budućnost videli u bežanju iz ovakve zemlje. Ali, onda se pojavila ova sadašnja generacija koja je odlučila da je ova zemlja i njihova i da žele da je menjaju umesto da moraju da beže iz nje.
***
Pobuna studenata, srednjoškolaca i njihovih nastavnika naša su velika nada. Mislim da su se promene već desile i da je samo pitanje vremena kada će ova vlast da padne. Verujem da se politička i društvena promena već desila. Možda će ova vlast uspeti da odloži svoj neslavni odlazak u istoriju, ali su oni već prošlost. To znaju i oni i mi.
***
Znam da ovo mnogima može da deluje kao preterano optimistično viđenje, ali ja se oslanjam na jednostavnu istinu – da vlast koja građane drži u strahu i laži, i koja je dobra samo za sebe, a unesrećuje sve druge, nema budućnost. Na nama je da im skratimo rok trajanja i da se posle toga potrudimo da nam se nikada više ne desi ovakva vlast.
***
Mi smo dugo bili na nizbrdici, ali su nam studentski i građanski protesti sa svojom neverovatnom upornošću i dobrim duhom omogućili da se zaustavimo. Sada smo na raskrsnici. To nam daje mogućnost da promenimo pravac kojim ide ova država. Da izaberemo put u kojem će država postajati sve bolja za sve svoje građane i u kojoj će mladi ljudi videti svoju budućnost, a u kojoj će političari biti prolazni i cenjeni onoliko koliko svojim radom doprinesu dobrobiti građana.
***
Zato je važno da svako pronađe svoj način kako može da doprinese da se takva promena što pre desi. Da naredne generacije mogu da kažu da bolje žive zato što smo mi napravili dobar izbor na raskrsnici. Vidimo se 28. juna negde u Beogradu, da zajedno kreiramo promenu.
O sagovorniku
Aleksandar Baucal je redovni profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu u oblasti razvojne psihologije i psihologije obrazovanja, gostujući profesor na Univerzitetu u Tartuu i član International Academy of Education. Bio je gostujući predavač na više evropskih univerziteta. U periodu 2001-2004. bio je uključen u reformu obrazovanja u Srbiji u okviru koje je bio osnivač i prvi direktor sadašnjeg Zavoda za vrednovanje kvaliteta obrazovanja i vaspitanja. Član je više naučnih udruženja i uredništva European Journal of Psihology of Educatione, jednog od najuticajnih naučnih časopisa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
