Pronađen esej-portret o Marleni Ditrih

Marlena i Polgar su se u to vreme sprijateljili i pre nego što je Polgar, budući jevrejskog porekla, morao 1938. godine da krene u egzil pred najezdom nacionalsocijalističke pošasti, napisao je fascinirajući portret dive „Marlena: Portret jedne slavne savremenice“ (Alfred Polgar: „Marlene. Bild einer berühmten Zeitgenossin. Herausgegenben und mit einem Nachwort von Ulrich Weinzierl“, Pail Zsilnay verlag, Beč 2015), u kome njene karakterne osobine i njene posebnosti na izuzetan način dolaze do izražaja.

NJeno lice, njen glas, duge elegantne noge i ruke, njen sexappeal opisani su ovde na neponovljiv način. U ovom portretu njena saradnja sa Jozefom fon Šternbergom, njenim mentorom i ljubavnikom, kao i njeni mnogi složeni odnosi u fabrici snova, Holivudu, skiciraju se lapidarno, ali upečatljivo.

Ovaj fascinirajući esej-portret Marlene Ditrih potvrđuje krilaticu da i knjige imaju svoju sudbinu (habent sua fata libelli) – nakon 75 godina postojanja kao rukopis, pojavljuje se prvi put kao knjiga.

Specijalista za Polgarovo delo, Ulrih Vajncirl, pronašao je ovaj manuskript u njujorškom stanu Polgarovog rođaka. Iako je bio planiran kao knjiga, ovaj rukopis je ipak ostao neobjavljen.

Po svedočenju Polgarove supruge Lize, ova knjiga slavnog autora „bila bi nešto nepodnošljivo“, jer bi slavni autor sam sebe degradirao u „psalmopevca jedne filmske dive“, a takav „literarno-moralni luksuz“ on sebi nikako ne bi smeo dopustiti, tvrdila je ona sa očiglednom ljubomorom i ozlojeđenošću.

Počev od 1933. godine Polgar nije više smeo da publikuje u nemačkim feljtonima. On je bio u egzilu, preko Praga, Beča i Pariza do Ciriha. Polgar je prvi put sreo Marlenu 1927. godine na bini Wiener Kammerspiele. Još u to vreme rođena je ideja za portret dive.

Pre Hitlera, Berlin je bio haute volée otmenih barova na legendarnom Kurfürstendam.

Kad se Polgar, u bekstvu od nacionalsocijalista, nakon „Anschluss(a)“ Austrije Rajhu, najzad obreo u Holivudu, tada je Marlena Ditrih za nezaposlenog žurnalistu Polgara pisala preporuke i sama mu slala čekove da mu olakša život novinara bez posla.

Čini se da niko nije mogao odoleti njenom šarmu. Svojom igrom ili zavodljivim njihanjem svojih elegantnih nogu, kada je pevala boemski promuklim glasom jedinstvenog tembra sa sentimentalnim pogledom ili gledala sa ironičnim osmehom ili afektirajući podizala jednu od svojih obrva – sve je to probadalo srca obožavalaca. Druga strana te medalje sastojala se u onome što je docnije njena ćerka u kritičnoj knjizi sećanja o njoj pisala, da je „bila okićena ambicijama i egocentrizmom sa mnogo dominantnosti i još više nevernosti“. Marlena Ditrih je ipak negovala prijateljstva i bila velikodušna prema ljudima koji su patili ili se nalazili u lavirintu progona ili su iščezli u emigraciji.

Ovaj esej-biografski portret je, što i sam autor veli, bez pretenzija na celovitost. Sve što je Ditrihova nakon 1938. godine igrala, nije pomenuto u ovom eseju, a reč je o centralnim delima njene filmografije, kao što su Hičkokov „Stage Fright“, „Witness for the Prosecution“ Bilija Vajldera ili Orson Velsov „Touch of Evil“. Ovaj esej-portret čita se sa najvećom zadovoljstvom za nepuna dva sata. Šta se u njemu nalazi? Životopis „do odlučujućeg zaokreta“, koji sadrži i jednu filozofiju „Sex Appeal(a)“, i prečaga na lestvici u karijeri – fiziognomatsko: o licu, pogledu, mimici i značenju; analitičko: o glasu; uzbudljivo: o vitkim nogama; razmatranja: o privatnoj sreći i drugim temama pisano veoma nijansirano.

Ono što ovaj esej zaista nudi leži izvan istorijskog, u načinu na koji Polgar portret uznosi na ravan „teksta“. On je u svojoj prozi znatiželjno uznemiren u potrazi za pravom rečju, rečenicom, ritmom. Ovaj esej napisan mudro i sa šarmom bez koketiranja, sa duhom bez taštine, i sa ljubavlju bez sentimentalnosti, predstavlja grandiozni hommage jednoj od najvećih diva, vamp-glumici, filmskoj i modnoj ikoni u holivudskoj fabrici snova.