Rat čiji je ishod (ne)poznat

Kada bivši sovjetski vojnici danas gledaju kako američke trupe pokušavaju da uspostave mir na istim onim parcelama avganistanskog tla na kojem su se nekada borili, radije bi iz sećanja potisnuli ratne godine. Istovremeno, u Rusiji je sve više glasova koji predviđaju konačan poraz američkih napora zasnovanih na sopstvenom neuspehu u Avganistanu.

Fikrjat Tabajev, sovjetski ambasador u Avganistanu od 1979. do 1986, kaže da uprkos povećanju broja američkih vojnika u Avganistanu, SAD imaju male šanse da zabeleže pobedu protiv pobunjenika. Ipak, tvrdi Tabajev, moskovski neuspeh da „pospremi“ Avganistan, ne znači da će ista sudbina zadesiti i Obamine napore, ali bi ignorisanje decenijskog iskustva bila velika greška.

Iako su razlozi sovjetskog upada u Avganistan 1979. (spas slabog komunističkog režima) različiti od povoda američke invazije 2001. (iskoreniti utočišta terorista nakon terorističkih napada 11. septembra), bivši ruski vojni zvaničnici ipak ističu da je mnogo sličnih izazova sa kojima su se suočavali nekada Sovjeti a danas SAD: plemenska rivalstva, oslabljena vlada, radikalni islamisti, nekompetentni i korupcijom zaraženi lokalni vojni komandanti, propala infrastruktura i složena borba gerilskih grupa. Bivši generali su obazrivi kada je reč o pokušaju uspostavljanja demokratije u Avganistanu ili bilo čega sličnog. „Možete formirati parlament, pozvati parlamentarnu delegaciju iz Avganistana u posetu Evropi, ali to ništa ne znači“, kaže Boris Pastukov, koji je 1989. bio sovjetski ambasador u Avganistanu u vreme povlačenja Crvene armije. „Odluka parlamenta ne može da se poredi sa odlukama jirge (plemenskog saveta)“.

Među stručnjacima čuju se komentari da se američka vojska bori sa istim pobunjenicima koje je CIA nekada finansirala da se bore protiv Moskve.

Fundamentalni problem u Avganistanu jeste da to nije zemlja kakvu Zapad zamišlja, smatra general Ruslan Aušev, nekadašnji komandant u Avganistanu. „Tamo nikada nije postojala prava centralizovana država. Postoje etničke grupe Paštuni, Uzbeci i Tadžiki, i svi oni imaju različite plemenske politike“, navodi Aušev. Kao rezultat toga, smatra on, sve okupacione snage potrošiće mnogo vremena pomažući vladu koja ima malo uticaja izvan Kabula.

„Napravili smo grešku kada smo postavili slabog Babraka Kamala na čelo Avganistana“, kaže Aušev za bivšeg avganistanskog lidera. „Bio je toliko nemoćan i slab autoritet da ga niko nije slušao. Krio se iza podrške sovjetskih vojnika. Današnja situacija je ista, avganistanskog predsednika Hamida Karzaia štite američke specijalne snage“.

Povodom nedavne najave američkog lidera Baraka Obame o slanju dodatnih 30.000 do 35.000 vojnika u Avganistan do narednog leta, čime će broj američkih snaga biti najmanje 140.000, Aleksandar Tsalko, komandant helikopterske jedinice u Kandaharu od 1982. do 1983. iz današnje perspektive kaže da ne može da shvati zašto svi žele da se bore u zemlji izbrazdanoj planinama i vrućim pustinjskim peskom. „Ništa nismo postigli dok sam ja bio tamo. Tamo ne postoji ništa dobro, mi napadamo njih oni nas“. Tsalko je kasnije obavljao funkciju zamenika šefa sovjetskog državnog komiteta za odbranu. Poslednjih nekoliko godina radi u organizaciji koja pomaže ratnim veteranima. Kaže da danas retko koji veteran želi da priča o ratu ukoliko prethodno ne popije koju čašicu.

Penzionisani general Pavel Gračev sa nevericom i šokom doživljava vest o slanju dodatnih američkih trupa u Avganistan. „Nekada sam iskreno verovao kao danas američki oficiri da je cilj borbe da Avganistan postane bezbednija zemlja, kaže Gračev, nekadašnji ministar odbrane Rusije. Nakon rata, kao političar, shvatio sam da rat nije imao smisla“. Gračev nudi savet Americi: „Pošaljite vojnike da čuvaju infrastrukturu, irigacione sisteme, pošaljite armije inženjera, doktora, građevinara. Dati milijarde dolara za infrastrukturu bilo bi produktivnije od borbi po selima. Jer u ekonomskoj sferi, Avganistan je danas na nivou srednjeg veka“.

Za razliku od proslava i vojnih parada na Crvenom trgu koje se organizuju povodom ruske pobede nad nacističkom Nemačkom u Drugom svetskom ratu, godišnjica sovjetske invazije na Avganistan je datum koji se jedva spominje u Rusiji u hladnim decembarskim danima. „ Naročito je teško prisetiti se epizoda koje bi mnogi voleli da zaborave“, kaže Vladimir Kostučenko, pilot i aktivni član avganistanske veteranske grupe u Rusiji. „Tadašnji generali nisu imali osećaj za realnost. Naređivali su nam da ubijamo. Obeležen sam za čitav život jer sam ispunjavao takva naređenja“.

Ljudi koji su učestvovali u sovjetskoj borbi u Avganistanu kažu da SAD imaju male šanse u zemlji poznatoj kao „groblje carstava“. „Avganistanci će se boriti protiv stranih trupa sve dok su stranci u njihovoj zemlji“, smatra Lev Serebrov koji je u Avganistan došao 1979. i ostao sve do 1981. na mestu zamenika divizione komande. U Avganistan se vratio 1987. gde je ostao do 1989. na funkciji generala i zamenika sovjetske operativne komande za avganistanski rat. „Tamo niko ne bi trebalo da ide naoružan“, kaže Serebrov, danas član donjeg doma ruskog parlamenta.

Sovjetsko iskustvo nije, međutim, siguran pokazatelj da će ista sudbina zadesiti i Ameriku, koja je već više od osam godina u ratu u Avganistanu, navodi jedan deo stručne javnosti. Dok je sovjetska invazija 1979. širom sveta viđena kao akt „raskalašne agresije“, šira koalicija zemalja podržala je odluku SAD da stupe u rat u Avganistanu, svrgnu talibansku vladu u Kabulu i krenu u lov na borce Al Kaide. Sovjeti su imali malu finansijsku i vojnu podršku Zapada i arapskih zemalja.