Rimljani su slobodni ili robovi, ostali su varvari

Rimljani su voleli da sebe i svoj svet upoređuju sa varvarskim. Ali, ove dve kategorije teško da su mogle da se uporede: rimski identitet u smislu populus Romanus bio je konstitutivan, stvoren iznutra i zasnovan na zajedničkoj kulturnoj i duhovnoj tradiciji, pravnom sistemu i spremnosti da budu deo zajedničke privredne i političke tradicije. Ukratko, rimsko je bila konstitutivna, a ne etnička kategorija u svakom smislu tog izraza. Varvarsko je, nasuprot tome, bila izmišljena kategorija, projektovana na celo mnoštvo naroda sa svim predrasudama i pretpostavkama koje su klasična etnografija i imperijalizam gradili kroz vekove. Ove dve kategorije, uprkos naglasku koji su Rimljani stavljali na jaz koji ih deli, nisu se nužno međusobno isključivale. Osoba je mogla da bude i Rimljanin i varvarin. Razlika, uvek više teoretska nego realna, postala je još nejasnija u četvrtom i petom veku.
Kategorija rimski nije bila primarna samoidentifikacija za milione ljudi koji su naseljavali, stalno ili trajno, Rimsko carstvo. Pojedinci su verovatno osećali da više pripadaju klasi, zvanju ili gradu nego zajedničkom nacionalnom ili etničkom identitetu. Nema sumnje da od ranog trećeg veka pravo građanstva nije imalo veći značaj. Od 212. godine, bukvalno svi stanovnici Carstva bili su rimski građani, što nekada jeste bio i te kako priželjkivan status (setimo se Pavlovog ponosa kada je mogao da kaže rimskom oficiru, koji je za sticanje prava građanstva platio visoku cenu, da je on, Pavle, po svom rođenju rimski građanin), a koji je sada značio samo fiskalnu i vojnu obavezu. Imperator Karakala proširio je pravo građanstva na sve stanovnike Carstva tako da su svi mogli da budu regrutovani u legije i morali su da plaćaju nasledne poreze koji su bili obavezni samo za građane.
Pošto je bukvalno svaka slobodna osoba koja je živela u Carstvu postala Rimljanin, samoidentifikovanje nekog kao „Rimljanina“ izgubilo je značaj. Savremene etnografske studije o identitetu pokazale su da važne „etničke“ identitete najčešće „proizvode“ oni koji žive na rubovima grupa, uglavnom kao suprotnost „drugima“, sa kojima su, za razliku od onih iz centra, u stalnom dodiru. No, budući da je većina rimskih građana živela okružena drugim građanima, pošto većina nikada nije bacila pogled preko Dunava na „slobodne Germane“, ili se izložila opasnostima peščane Sahare da bi se susrela sa berberskim plemenima, činjenica da su Rimljani bila im je manje važna od drugih faktora koji su određivali suštinu njihovog identiteta. Prave solidarnosti (i suprotnosti) poticale su iz klasne, regionalne, profesionalne i, u nekim ograničenim okolnostima, verske razlike. Varvari su postojali, kada su uopšte postojali, kao teoretska kategorija, ali ne i kao deo života i iskustva.
Glavna podela u rimskom svetu bila je između onih koji su bili robovi i onih koji su bili slobodni. Carstvo je oduvek bilo društvo zasnovano na robovlasničkom poretku i društvo u kojem su robovi – bilo da su dospeli u Carstvo posle ratova vođenih van granica, nasledili taj status, ili bili kažnjeni – predstavljali većinu poljoprivredne, zanatske i industrijske radne snage. Robovi su bili predmet hirova svojih gospodara i štitila ih je jedino njihova ekonomska vrednost. A, opet, nikakva jasno određena rasna, etnička ili verska granica nije odvajala gospodara od roba. Istina, neki robovi bili su novijeg porekla iz podsaharske Afrike ili iz šuma Germanije, ali su se i jedni i drugi cenili i razlikovali prema boji kože, visini i egzotičnom izgledu. Većina se, međutim, nije razlikovala od mase populacije sem, možda, po obeležjima ili tetovažama koji su označavali robovski status ili po ožiljcima od gospodarevog biča.
Razlika između roba i slobodne osobe bila je, teoretski, apsolutna, ali ne i neprobojna. Kao što su slobodnjaci, muškarac ili žena, mogli da dospeju u ropstvo zbog kriminala ili sudske odluke, tako su i robovi nalazili i probijali sebi put do slobode i mogli su da se, vremenom, izvuku iz svog ropskog statusa. Rimskim robovima gospodari su mogli da dozvole da imaju sopstvenu imovinu, peculium, koju su sticali u slobodno vreme. Iako se normalno radilo o maloj vrednosti, ova imovina mogla je da, iako retko, omogući robovima da otkupe svoju slobodu i slobodu svojih porodica. Ukoliko to nisu mogli, Rimljani su imali dugu praksu javnog pokazivanja velikodušnosti kada bi, često pred smrt, oslobađali robove, pa su tako njihov pogreb često oplakivale zahvalne povorke. Oslobođeni robovi živeli su u „međusvetu“, slobodni pred zakonom i slobodni da se nezavisno odnose prema ostalima u društvu, ali još uvek vezani posebnim obavezama na poslušnost, plaćanje i podršku svojim bivšim gospodarima. U teoriji barem, status slobodnjaka nisu nasleđivala njegova deca: no, unuci robova mogli su da se uzdignu onoliko koliko bi ih poslužila sreća ili darovitost. Spektakularni uzleti retko su se događali, ali ipak dovoljno često da ne ugase san o mogućem uzdizanju od ropstva do bogatstva i mogućnosti, koliko god ona bila retka, da se od statusa objekta stekne status osobe za koju je važio zakon.
Nastavlja se