Roboti i razumevanje

Šeri Terkl: Sami zajedno (5)

Objavljujemo najzanimljivije delove iz knjige „Sami zajedno“ (Clio, prevod Biljana Stanković) čija je autorka osnivačica i direktorka Instituta za proučavanje odnosa tehnologije i identiteta na prestižnom MIT-u i klinička psihološkinja. Šeri Terkl izučava naše promenljive veze sa digitalnom kulturom, prikazujući kako mobilne tehnologije, socijalne mreže i humanoidna robotika menjaju naš rad, porodicu i identitet.

Na konferenciji sam održala predavanje o antropomorfizmu – o tome kako robote vidimo kao slične ljudima onda kada čine stvari poput uspostavljanja kontakta očima, praćenja nečijeg pokreta ili gestikulacije u znak prijateljstva. Čini se da su ovo „darvinovski okidači“ koji teraju ljude da razmišljaju o tome da je robot „drugi“, da tamo, kolokvijalno govoreći, „ima nekog“.

Tokom pauze studentkinja En, ljupka, crnokosa žena u srednjim dvadesetim, tražila je pojašnjenja. Poverila mi se da bi zamenila momka „za sofisticiranog japanskog robota“ ukoliko bi on ispoljavao ono što je nazvala brižno ponašanje. Rekla je da veruje u „atmosferu uljudnosti u kući“. Nije želela da bude sama. Rekla je: „Ako bi robot mogao da obezbedi odgovarajuću sredinu, rado bih potpomogla stvaranju iluzije da je neko zaista sa mnom.“ Tragala je za „vezom bez rizika“ koja bi predupredila usamljenost. Responzivni robot, čak i takav koji prosto prezentuje programirano ponašanje, činio joj se boljim od zahtevnog momka. Ljubazno sam je upitala da li se šali. Odgovorila je negativno. Još dirljiviji je bio susret sa Mirijam, sedamdesetdvogodišnjom ženom koja živi u staračkom domu u predgrađu Bostona, učesnicom jedne od mojih studija o robotima i starim ljudima.

Srela sam Mirijam u kancelariji rezervisanoj za moje intervjue. Bila je vitka, obučena u tirkiznoplavu svilenu bluzu i uske crne pantalone, sa dugom sedom kosom očešljanom na razdeljak i vezanom pozadi u nisku punđu. Iako je delovala elegantno i smireno, bila je tužna. Delom zbog okolnosti u kojima se nalazi. Za nekog ko je nekad bio među najpoznatijim bostonskim dizajnerima enterijera starački dom je pusto i usamljeno mesto. Ali, postoji i neposredni razlog: Mirijamin sin nedavno je prekinuo kontakt sa njom. On ima posao i porodicu na Zapadnoj obali i kada joj dolazi u posetu, njih dvoje se svađaju – on oseća da ona želi više nego što on može da joj pruži. Sada Mirijam sedi u tišini, milujući „paroa“, društvenog robota u obliku bebe foke. „Paro“, razvijen u Japanu, bio je reklamiran kao prvi „terapeutski robot“ zbog svog naizgled pozitivnog dejstva na bolesne, stare i one s emocionalnim problemima. „Paro“ može da uspostavi kontakt očima osećajući iz kog pravca dolazi ljudski glas, osetljiv je na dodir i poseduje mali engleski vokabular za „razumevanje“ svojih korisnika (robotov japanski vokabular je veći); ono što je najvažnije, on* ima „stanja svesti“ izazvana time kako je tretiran. Na primer, može osetiti da li je milovan nežno ili agresivno. Sa „paroom“ Mirijam je izgubljena u svom sanjarenju, dok brižno prelazi preko mekanog krzna robota. Ona je danas posebno depresivna i veruje da je robot isto tako depresivan. Okreće se ka „parou“, miluje ga ponovo i kaže: „Da, tužan si, zar ne? Teško je tamo napolju. Da, teško je.“ Mirijamin nežni dodir izaziva topli odgovor kod „paroa“: robot okreće glavu prema njoj i prede s odobravanjem. Ohrabrena, Mirijam pokazuje još više simpatija prema malom robotu. U pokušaju da mu pruži utehu, za koju veruje da mu je potrebna, teši samu sebe.

Zbog toga što sam se obučavala za kliničkog psihologa, verujem da ova vrsta momenta, ako se događa među ljudima, ima dubok terapeutski potencijal. Mi možemo lečiti sebe dajući drugima ono što je nama najpotrebnije. Ali, kako bismo mogli da razumemo ovu razmenu između depresivne žene i robota? Kada razgovaram sa kolegama i prijateljima o takvim susretima – jer Mirijamina priča nije neuobičajena – prva asocijacija obično su im njihovi kućni ljubimci i uteha koju oni pružaju. Slušam priče o tome kako kućni ljubimci „znaju“ kada su njihovi vlasnici nesrećni i kada im je potrebna uteha. Poređenje sa kućnim ljubimcima zaoštrava pitanje o tome šta znači imati odnos sa robotom. Ne znam da li ljubimac može osetiti Mirijaminu nesreću, njen doživljaj gubitka. Ali znam da u trenutku u kom je delovalo da postoji veza između Mirijam i njenog „paroa“, trenutku koji je njoj toliko značio, robot nije shvatao ništa. Mirijam je osetila bliskost sa drugim, ali je u stvari bila sama. Njen sin ju je napustio, a dok je gledala ka robotu, ja sam osetila da smo je mi takođe napustili.

Nastavlja se