Rod veći od zasluga

Desetak dana pred žetvu pšenice poljoprivredni stručnjaci i proizvođači još su obazrivi u proceni roda, jer su, sve dok i poslednje zrno ne bude u silosu, iznenađenja moguća. Mnogo je rizika u „fabrici pod vedrim nebom“, a od 26. maja do prvih dana juna zbog toplotnog udara prinos je umanjen za oko 100.000 tona. Ratari sada kažu da pšenici ne trebaju padavine, a priželjkuju da temperatura ne pređe 28 podeljak, a da noćne budu upola manje. U tom slučaju u Srbiji je moguć prosečan prinos od oko četiri tone hlebnog žita po hektaru, dok bi rod u Vojvodini bio nešto veći, oko 4,5 tona pšenice po hektaru. Ako se to ostvari, biće ovo jedna od boljih žetvi. Da li, međutim, poljoprivrednici treba da budu zadovoljni ovakvim prinosima?
– Takav rod bi bio bolji nego što smo zaslužili – istakao je na Danu polja u Somboru profesor dr Miroslav Malešević iz Naučnog instituta za ratarstvo i povrtarstvo novosadskog Poljoprivrednog fakulteta, obrazlažući da je na polovini parcela setva obavljena posle isteka optimalnog roda, a da je na velikim površinama korišćeno nedeklarisano seme, odnosno da bi se sada pričala druga priča da je u optimalnom roku pšenicom zasejano 90 odsto njiva.

Šta to beše stajnjak

– Mnogo smo izgubili na kvalitetu zemljišta, jer je stočarstvo uništeno, pa nema stajnjaka, koji najbolje čuva njive, povećava prinose. Bez njega je nemoguća proizvodnja u zalivnim sistemima. Takođe se nedovoljno zaoravaju žetveni ostaci, uz dodatak mineralnih đubriva – kaže profesor dr Malešević.

U Irskoj, Engleskoj, Holandiji, Belgiji i još jekim evropskim zemljama prosečan prinos pšenice kreće se oko osam tona po hektaru. Dakle, dvostruko je veći nego u Srbiji.

A državu baš briga

– Izgleda da je u ovoj zemlji jedino bitno ko će osvojiti vlast, o ekonomiji, poljoprivredi niko ne brine. Selo je prepušteno propadanju, a država bi mogla, na primer, da izgradi hladnjaču, da ljude stimuliše da se bave voćarstvom, a kada se sistem uhoda da proda, privatizuje hladnjaču ili neki drugi objekat. Mladi bi ostajali na selu, zasnivali porodice, ne bismo kukali zbog nataliteta – ističe inženjer Milan Kosanović iz ZZ u Bačkom Gračacu, kod Odžaka.

– U tim zemljama sve je isplanirano, prave se bilansi proizvodnje i potrošnje, država stimuliše ili destimuliše pojedine proizvodnje. Mi bismo morali težiti prosečnom prinosu od šest tona pšenice po hektaru, a to je tek polovina proizvodnog potencijala. Nažalost, nemamo strategiju razvoja poljoprivrede, mnogo toga prepuštetno je stihiji. Evo, jesenas su mnoge njive sejane u novembru, a jedan od razloga je taj što je pšenica počela da poskupljuje, pa su se proizvođači opredeljivali u poslednji čas, računajući da će dobra cena pokriti manji prinos. Cena mineralnog đubriva je izuzetno visoka, o gorivu da i ne govorimo. Rečju, malo ulažemo, ne radimo blagovremeno, pa smo tu gde jesmo. U evropskim zemljama farmeri su akcionari prerađivačkih fabrika, kod nas je tranzicija vulgarnizovana, seljak je ostao po strani. Državni podsticaji nisu dovoljni, a proizvođači nemaju uticaja na cene – kaže za Danas profesor Malešević.
S obzirom na kvalitet zemljišta i gustinu vodotokova davno je govoreno da bi Vojvodina mogla da hrani „pola Evrope“.
– To je, naravno, figurativno rečeno, a mi bismo bili veoma zadovoljni kada bismo izvezli 500.000 tona pšenice. Verovatno će biti značajan izvoz kukuruza, mada bi bilo znatno bolje kada bismo imali razvijeno stočarstvo, pa izvozili stoku, meso, prerađevine. Imamo velike potencijale u proizvodnji soje, suncokreta, šećerne repe, povrća. Ali, mi decenijama samo pričamo o potencijalima. Zbog ovakve neorganizovanosti bojim se da nas čeka mnogo problema kada uđemo u Evropsku uniju – nastavlja dr Malešević.
U Staparu, selu nekad poznatom po poljoprivrednim rekorderima, pod pšenicom je oko hiljadu hektara, a očekuje se prosečan prinos od oko pet tona po hektaru. Branko Boškov, direktor ZZ „Prva vojvođanska“, kaže da su se vremena promenila. Nekad se ulagalo u njive, ubirani su visoki prinosi, od poljoprivrede se lepo živelo.
– Generacija mog dede baš je bacala „veštak“, a moja generacija jedno vreme je njive „solila“, onako sa tri prsta. Tek da se kaže da je korišćeno mineralno đubrivo. Sada je nešto bolje, ali još ne možemo da ispoštujemo sve tehnološke preporuke – kaže Slobodan Volić, zemljoradnik iz Stapara.
Volić pod pšenicom ima 17 jutara, nada se prinosu od pet tona po hektaru. Upotrebio je 300 kilograma mineralnog đubriva, a obavio je i folijarno prihranjivanje. Dejan Pavkov, iz istog sela, na 40 jutara nada se prinosu blizu šest tona po hektaru, a ističe da je ceo sistem loš – nema para, država siromašna, krediti žestoki. Cena još nije izvesna, a sve ispod 20 dinara po kilogramu vodilo bi u gubitke.
– Kalkulaciju bi trebalo praviti tako da se podmire troškovi proizvodnje, da nešto poljoprivredniku ostane za život i za ulaganje u novu proizvodnju. Mnoge proizvođače, međutim, već hvata panika zbog jesenjih ulaganja jer je NPK đubrivo frapantno poskupelo, cena goriva se često menja. Pomoć države i ne može da bude velika, ali bi prerađivači morali da pokažu više razumevanja za primarnu proizvodnju. Evo, cena brašna je 32 dinara, vekne hleba, koja se pravi od 300 grama brašna, 38 dinara, a da bi imali sigurnu sirovinsku bazu prerađivači bi morali nešto da ulože u primarnu proizvodnju – smatra Josip Gobor, direktor Zemljoradničke zadruge u Svilojevu, kod Apatina.
Mirko Popović iz Čonoplje naglašava da se profesionalno zemljoradnjom bavi tek nekoliko godina. Pod pšenicom ima 20 hektara, a veruje u prinos od čak sedam tona po jedinici površine. Sve je, naglašava, na vreme uradio, u najpovoljnijim rokovima, upotrebio je 300 kilograma mineralnog đubriva, te sedam litara „slavola“ za prihranu preko lista. Pšenica naročito dobro izgleda na njivama đubrenim stajnjakom.
– Ne znam puno o poljoprivrenoj proizvodnji, ali znam da pitam i da slušam. Reč stručnjaka je za mene zakon, kako preporuče, tako radim. No, efekti zavise i od drugih okolnosti. Čujem da se špekuliše o ceni od 17 dinara, a smatram da samo otkup po ceni od 20 dinara po kilogramu donosi neku sigurnost proizvođačima. Ne mogu još da utvrdim proizvodnu cenu, jer je veliko pitanje kolika će da bude cena goriva u vreme žetve. Država mi duguje novac za preuzetu naftu, rezervoari kombajna i traktora su prazni i priželjkujem da novac blagovremeno stigne – ističe Popović.
Agronom Vladislav Kronić iz PP „Sombor“, prisećajući se prošlih, „zlatnih vremena“ kaže da mu mladi agronomi ne veruju da je u zalivnom sistemu „Žarkovac“ ovog poljoprivrednog preduzeća ostvarivan prinos pšenice od 10, pa čak i 12 tona po hektaru.
– Vele mi da se šalim, ali mi smo ostvarivali izvanredne prinose i šećerne repe, povrtarskih kultura, grašak i boranija preko somborske hladnjače nuđeni su i na nemačkom tržištu. Nažalost, Srbija je po navodnjavanim površinama daleko iza Evrope – kaže Kronić.
Nekadašnji Poljoprivredni kombinat „Sombor“ 1984. godine je na 9.960 hektara ostvario prosečan prinos pšenice od 6.437 kilograma po hektaru. Njegove članice – poljoprivredna preduzeća u Kolutu, Bezdanu i u Doroslovu – te su godine ostvarivala čak 7.389, 7.250. odnosno 7.283 kilograma po hektaru. Mr Vlastimir Repić, danas penzioner, kaže da se u ta vremena maksimalno ulagalo u proizvodnju, ali da se odgovarajuće vraćalo, i rodom i zaradom. Poučno je i iskustvo Rajka Kelića. Sortom „sava“ ovaj zemljoradnik iz Sombora 1976. godine ostvario je prinos od 8.330 kilograma po hektaru. Na vreme je sve uradio, upotrebio je 600 kilograma mineralnog đubriva, a njive su bogato đubrene i stajnjakom. U ta vremena još niz zemljoradnika-takmičara ostvarivalo je izuzetne prinose ratarskih kultura. Kelić je, međutim, 1999. godine ostvario prinos pšenice od samo 3.000 kg/ha. Nije, naravno, zaboravio tehnologiju proizvodnje, ali nije imao para za „veštak“, a ni stajnjak nije korišćen jer je kriza ispraznila štale i obore.