Rokenrol bend kojem je kumovao Basara

Svetislav Basara je kumovao nazivu našeg benda. Izvesno vreme bio je u grupi i svirao gitaru. U kafiću Bumerang radio sam kao konobar. Imao sam dugu i kovrdžavu kosu i sa mnom je radila jedna konobarica koja je takođe imala dugu i kovrdžavu kosu. Jedne večeri bila je opšta pijanka, stalno su stizale ture pića, i Basu sam donosio vinjak, a on mi je, misleći da sam ona konobarica, rekao:

– Šta radiš, luda ženo, hoćeš da me ubiješ! Kasnije smo bend nazvali upravo tako – „Lude žene“, svedoči Zoran Đukić Đuka o imenu čuvenog užičkog benda.

Grupa kojoj je kumovao književnik i kolumnista Danasa, ponovo je ovih dana na okupu nakon duge pauze. Izdali su prvi autorski album „Anahronija“, za koji ponosno ističu da je „kompletan užički proizvod“.

Nazivom albuma, stihovima, ritmom i melodijama, članovi benda, od kojih su neki četrdesetogodišnjaci, a neki su bliže pedesetim, legitimišu se kao neprilagođeni u sveopštem srpskom ludilu, ne samo u muzičkim već i drugim iskazima savremenih „vrednosti“, prizivaju mladost, ali ne da bi naknadno o njoj pametovali i opevali propušteno, već da bi podsetili na suštinu rokenrola – ljubav, slobodu, energiju, protest, zabavu…

– Zašto ne svirati rok i u pedesetoj? Kada vidiš šta rade naši političari u pedesetoj, šezdesetoj i sedamdesetoj, bolje je za državu što mi sviramo rok, nego to što oni rade, kaže Đuka, bubnjar u bendu, inače menadžer lokalnog Radija 31.

Bend je nastao krajem osamdesetih kao Barakude i svirao Bitlse, Stonse, Ramonse, Hendriksa, Dorse i sve ono što njegove članove danas određuje kao urbanu rok-gerilu. Instrumente su odložili kada je počeo rat i haos u bivšoj Jugoslaviji. Pod nazivom Lude žene okupili su se ponovo 2009. godine, kada su u Užicu nastupali na koncertu Dobri duhovi devedesetih, godinu kasnije i na Festivalu Centrala E-761. Prošle godine učestvovali su na festivalima In wires i Centrala, kao predgrupa Zoranu Predinu (bivši Lačni Franc), a potom i na festivalu Tuborg Green Spot u Sarajevu. Osim Đuke, u bendu su Duško Cicvarić Dule (gitara), Aleksandar Kovačević Aco (vokal), Mihailo Majstorović (vokal), Radovan Cicvarić Cile (gitara) i Viktor Kostadinov (bas). Prijatelji su iz detinjstva, uspešni i porodični ljudi.

– Sviram isključivo iz ljubavi i osim roka ne bih mogao da sviram i slušam drugu muziku. Ovo znam, volim, slušam i sviram. Dobri smo drugari i zbog toga ne možemo ništa da zaradimo – kaže Dule, neprikosnoveni autoritet u bendu, kompozitor i tekstopisac, koji sam sebi šefuje u sopstvenoj firmi za knjigovodstvo, u kojoj je jedini zaposlen.

– Kome je motiv zarada da svira rok, onda je bolje da svira neku drugu muziku – dobacuje Duletov mlađi brat korpulentni Cile, master prava deteta, gradski većnik, a bio je i kandidat za gradonačelnika Užica.

Album Anahronija snimljen je u užičkom studiju, stihove i muziku za svih dvanaest numera, tonsku obradu i grafičko rešenje omota potpisuju članovi benda. Potpuno zanemarivši „moderne trendove“, užički rokerski sekstet ne zvuči anahrono, a ni pretenciozno, već najpre iskreno, a potom i mladalački sveže u nastojanju da reafirmiše glavna obeležja nekadašnjeg novog talasa. Ublaženi rok elementi i setni stihovi zajednički su imenitelj dvanaest numera o ljubavi, mladalačkim snovima, unutrašnjim dilemama i nepristajanju na običnost svakodnevice.

– Nismo imali neki plan, jednostavno tako se dogodilo.

Nisam nostalgičan prema mladosti, jer ne bih mogao da zamislim da sve to još jednom treba da proživim, kaže Dule, a Mihailo Majstorović dodaje da su tekstovi koji asociraju na mladost nastali mnogo ranije i da namerno nisu menjani.

– To su pesme poput Pola mog bola, Dolazi ponovo, Problem, Na dan kad sam rođen i one asociraju na period naše mladosti, u vreme novog vala, ali to smo mi, objašnjava Mihailo i dodaje da je album pomogla Alademika, odnosno Aleksandar Đerić, takođe Užičanin.

Aleksandar Kovačević Profesor, vokal i tekstopisac, mašinski inženjer u Impol Sevalu, koji se uspešno oprobao kao urednik i autor muzičkih emisija na užičkim radio-stanicama, kaže da mu nisu bliske savremene tendencije u srpskoj rok muzici.

– Kad god neko čuje da sviram rok, odmah poteže Kleptona i njegovo sviračko umeće. U redu, Klepton sjajno svira, ali mene i članove benda ne zanimaju nekakva gitarska gimnastika i kolutanje očima. Pravimo pesme koje će prvenstveno nama, ali i drugima, nešto da znače, da prenesemo emocije, kaže Profesor. Oslikavajući rok scenu u gradu, on kaže da se povremeno pojavljuju bendovi, ali nijedan od njih nije napravio veliku karijeru.

– Većina užičkih bendova imala je ambicije da budu najbolji svirači na svetu, ali ništa nisu napravili, nemaju albume. Nije dovoljno da „strašno dobro sviraš„, već da muzikom nekoga pokreneš, a to se ne postiže virtuoznošću, nego energijom, emocijom i melodijom, podseća Profesor.

Bačeni donji veš ne vraćamo

Anarhoidna šestorka iz Užica koja svoj najveći hendikep – vizuelnu neatraktivnost – koristi kao svoj najjači adut. Umesto da igraju šah ili domine, oni su se petnaest godina nakon poslednjih nastupa i proba ponovo latili instrumenata. Lude žene žele, naravno, mir u svetu, ali i da tom svetu (a posebno zemlji Srbiji) dokažu da su tzv. estrada i „kupimdognamprodam“ filozofija nemoćne pred snagom duha, muzike, energije, melodije i emocija“, poručuju užički rokeri.

„Slušajući Lude žene spoznaćete ključne životne istine koje glase: a)sviranje rokenrola je kao vožnja bicikla – kad se jednom nauči, nikada se ne zaboravlja, i: prašenje istog nema veze sa godinama, tehnikom ili (ne daj bože) izgledom – već sa stanjem duha. Poneko pivo ne može da škodi“, poručuju članovi užičkog benda, upozoravajući obožavateljke da „donji veš bačen na stejdž ne vraćaju“.