Saudijsko-izraelski savez protiv obnove „persijskog carstva“

Za Severnu Koreju, reklo bi se da je na putu uspeha. Netom započeta partija sa Iranom ima mnogo više neizvesnosti od svih, do sada, započetih partija – od odnosa sa evropskim zemljama, preko izmeštanja ambasade iz Tel Aviva u Jerusalim, ubrzanog povlačenja iz brojnih međunarodnih sporazum. Za sada je, čini se najvažnije to što niko još uvek ne zna koje karte ima u rukama, ali je na pravi pogled jasno da je reč o posebno rizičnom potezu.

Odluka o povlačenju SAD iz nuklearnog sporazuma sa Iranom pozdravljena je sa značajnim entuzijazmom u arapskim zemljama Persijskog zaliva. Raspoloženje i osećanje odobravanja zajedničko je i nepodeljeno kod svih arapskih sunitskih zemalja, bez obzira što je mogućno da su u nekima mišljenja podeljena, imajući u vidu potencijalne nevolje koja ovakva odluka nosi.

Specifično je da je iransko pitanje ujedinilo „mačku i miša“, odnosno arapski svet i Izrael. Izrael je napravio strateški zaokret od 2015, kada je sklopljen nuklearni sporazum sa Iranom i od kada se značajno približio arapskoj perspektivi koja je tražila zaustavljanje i potiskivanje rastućeg iranskog uticaja. Zalivske zemlje i Izrael, koje se često opisuju kao ključni saveznici Vašingtona u regionu, bili su međunarodni subjekti koji su se najnelagodnije osećali postignutim dogovorom.  Više nego ikada ranije, stanje u arapskom svetu zavisi od nearapskih, ali regionalno istaknutih zemalja – Irana i Izraela.

Percepcija iranske pretnje koju dele Izrael i zalivske zemlje, a među njima posebno Saudijska Arabija ojačala je i uzajamno rasla od 2015. Kada je načelnik Generalštaba izraelske vojske, general Gadi Ajsenkot dao iznenađujući intervju vodećem saudijskom listu „Elaph“, njegove ocene iranske pretnje i onoga što bi trebalo da bude preduzeto kako bi bila zaustavljena, bukvalno je bilo nerazdvojno od perspektive većine arapskih zemalja zaliva.

Njihovi prioriteti, ipak, bili su različiti. Izrael je bio usredsređen na iranske kapacitete da stigne do nuklearnog oružja, dok su zalivske zemlje naglašavale rastući regionalni uticaj Irana, podršku šiitskim gerilskim grupama u regionu, a iza svega, porast uloge i značaja šiitske grupacije u islamu kao konkurentskog učenja saudijskoj verskoj dominaciji u islamskom svetu.

Sunitsko-šiitski odnosi posle „arapskog proleća“ najčešće se opisivani kao arapski „hladni rat“. Opšte osećanje Arapa i sunita je da Iran uspeva da nametne svoju hegemoniju regionu, a da je poslednja cigla u toj arhitekturi, iranski izlazak na Mediteran. To je forma koju u regionu nazivaju „obnovljenim persijskim carstvom“ koje se prostire šiitskim teritorijama od Avganistana do Sredozemlja. Za sunitski svet, ovo nije samo teritorijalni koncept i zemaljska povezanost koja bi se prostirala od Hindukuša do Levanta, nego tektonska promena koja otvara put novom regionalnom sistemu pod iranskom dominacijom.

Padom poslednjih delova Alepa koji su držali sunitski pobunjenici i prelazak ovog grada u ruke legitimnih sirijskih snaga u prvim nedeljama 2016. okončana je glavna etapa sirijskog rata. Iran i njegovi saveznici kontrolisali su velike delove zemlje, a pored toga bili su enormno ojačani. Hezbolah je iz sukoba izašao mnogo jači, robusniji, široko prisutan, zapečaćujući svoju ulogu predvodničke, naoružane gerilske i proiranske grupe.

Strepnje su se pretvorile u pravu moru kada se samoproklamovani kalifat Islamske države potpuno raspao 2017. i kada su proiranske snage zauzele sve strateške pozicije sa obe strane iračko – sirijske granice. Takav razvoj nagovestio je izvesnost stvaranja i učvršćivanja vojnog koridora – „kopnenog mostobrana“ koji bi prolazio preko Iraka i Sirije, povezujući Iran sa Libanom i Hezbolahom, a tako i mediteranskom obalom.

Još više, aktivnosti Irana i Hezbolaha u Jemenu i Bahreinu postale su sve snažnije, a Izrael je počeo vojne akcije protiv iranskih i Hezbolah ciljeva u Siriji. Izrael je tvrdio da je Iran uputio dronove ka Izraelu sa sirijske teritorije, koje je Izrael oborio, a Rijad i Vašington su okrivili jemenske Hute za napade na iranske gradove.

Iran je obnovu svoje regionalne uloge započeo Homeinijevom revolucijom 1979. Ona je u svemu bila jedna od najvećih prekretnica u modernom islamu koja je postavila nove standarde u odnosima islama i zapada. Kao što je Mahdijeva revolucija u Sudanu  sredinom 19. veka obeležena prvim vojnim porazima imperijalne vojske, pokazala da je mogućan otpor nepobedivoj Britanskoj imperiji, tako je Homeinijevo zbacivanje prozapadnog režima šaha Pahlavija, a zatim skoro potpuno eliminisanje američkog uticaja preko „islamske revolucije“, probudilo ceo islamski svet koji će kasnije upravo u iranskom modelu da traži inspiraciju za  vlastitu verziju „teologije oslobođenja“ koja će ne retko sezati i do ekstremističkih i fundamentalističkih pokreta i projekata.

Ne treba smetnuti sa uma da je to bila „šiitska renesansa“ koju su sunitski „obnovitelji“ upotrebili na paradoksalan način, upravo u službi onih koje su šiiti izbacili iz zemlje – Sjedinjenih Američkih Država. Novu snagu islama upravo su upotrebile SAD u hladnoratovskom odmeravanju snaga sa Sovjetskim Savezom na tlu Avganistana. Hiljade sunitskih mladića, obasjanih nadom u novi procvat i uspon „istinskog islama“ pohrlilo je da to lično dokaže u gudurama Avganistana i pakistanskim kampovima koje su finansirale američke obaveštajne službe. Tako se ta nova nada ugasila na jedan gotovo perverzan način, okončavajući kao puko sredstvo onih protiv kojih se i pojavila. Taj salto sve do danas proganja islamsku svest koja je odjednom svoj polet okončala podjarmljivanjem. Put i sudbina do sada najpoznatijeg modernog muslimanskog teroriste i vođe Al Kaide – Osame bin Ladena, ilustrativno to svedoči.

U poslednjim godinama procvata islamskih borbenih i terorističkih organizacija kojima na čelu stoji Islamska država, Bin Ladenova organizacija Al Kaida, kojoj je danas na čelu egipatski lekar Ajman Al Zavahiri, zauzela je suprotan stav od Bagdadijevih sunitskih obnovitelja kalifata. Dok je likvidacija šiita širom Bliskog istoka za Islamsku državu, rutinska, gotovo sportska aktivnost, Al Kaida principijelno odbacuje ovakve sukobe. Takav stav zadržan je i nakon zvaničnog i formalnog razlaza između Islamske države i Al Kaide 2014. godine.

Sam Osama bin Laden, protivio se pretnjama Islamske države protiv Irana. Njegovi spisi koji su pronađeni u kući u kojoj je ubijen 2011 u pakistanskom Abotabadu, otkrivaju da je on još 2007. pisao lideru Islamske države Iraka, Abu Hamzi, suprotstavljajući se tadašnjim pretnjama Islamske države protiv Irana.

Bin Laden je naveo da ima „nekoliko zapažanja povodom vaših pretnji Iranu“, nadajući se da će ih Hamza i „njegova braća“ prihvatiti. On ga je upozorio da ga nije konsultovao pre nego što se izjasnio o „ovako ozbiljnom pitanju“ koje „utiče na dobrobit svih nas“. Tada je naveo da je Iran „naša glavna arterija za fondove, personal i komunikacije, kao i pitanje talaca“.

Osim toga, Islamska država je „takfirska“ organizacija koja dozvoljava, prihvata i praktikuje egzekucije muslimana koje smatra „nevernicima“, dok je Al Kaida daleko uzdržanija prema duboko kontroverznoj praksi koja dozvoljava da muslimani ubijaju muslimane, pa bili oni i šiiti.

Prvi refleks iranske pobede video se najpre u Saudijskoj Arabiji. Pod uticajem jasnog iranskog raskida sa stranom zapadnom kulturom, Mohamed al Katani zauzeo je najsvetije mesto muslimana, Veliku džamiju u Meki 20. novembra 1979. a u njoj i više stotina talaca. Predstavljajući se, opet, kao „novi Mahdi“ zatražio je da mu se pokore svi muslimani i da se zbaci kraljevska porodica Sauda. Džamija je pala u ruke vlastima posle dve nedelje, kada su se mešale diplomatija i ogorčene borbe posle kojih su likvidirani, što u džamiji, što kasnije osuđeni vešanjem, svi učesnici ovog spektakularnog poduhvata, ukupno njih 68. Stanje je bilo tako ozbiljno da je saudijska vladarska kuća morala da se odrekne jednog od najsvetijih islamskih pravila, prema kome ni jedan nevernik (odnosno pripadnik druge vere), ne sme da stupi na tle svetih mesta. Izuzetak je napravljen za pripadnike francuskih specijalnih snaga koji su učestvovali u ponovnom zauzimanju džamije.

Dan zauzimanja džamije, 20. novembar, bio je prvi dan islamske nove 1 400 godine kada se prema islamskoj mileniarističkoj misli svakog veka pojavljuje jedna osoba koja odbacuje tuđe nanose u islamskoj veri i obnavlja njenu prvobitnu čistotu. Saudijska Arabija u tom času bila je prirodni kandidat da bude uprljano ogledalo čistote iranske revolucije.

Sve do vrtoglavog skoka cena nafte posle rata 1973. Saudijska Arabija bila je relativno siromašna i nerazvijena zemlja za koju je čak i tadašnji Egipat bio primer skoro nedostižnog blagostanja. Posle skoka cena nafte, stvari su se dramatično izmenile: dolari i bogatstvo preplavili su vahabističku kraljevinu. Na sve strane nicale su nove, raskošne palate, gradili se široki drumovi za najluksuznije američke automobile, a televizija donosila „pozapadnječenje“ u svaki saudijski dom. U toplu kupku novog životnog stila uplovili su i članovi vladarske porodice.

Konzervativno i tradicionalno vehabističko očenje korenito se protivi svakoj novotariji, posebno onoj koja dolazi iz neislamskih izvora. Ulema je brzo dovela u pitanje ovakav životni stil, ali nije imala podsticaj da to pitanje postavi, sve dok imam Homeini nije postao bespogovorni lider Irana kao prve islamske zemlje koja je, činilo se tada, definitivno i zauvek raskrstila sa zapadom i njegovom životnom dekadencijom.

Saudijska kraljevska porodica odmah je izvukla pouke iz ove pobune. Kralj Halid je nametnuo striktni šerijat i dao ogromna ovlašćenja moralnoj i religioznoj policiji. Kada današnji saudijski Martin Luter King, mladi prestolonaslednik Mohamed bin Salman, zahteva povratak „umerenom islamu“ tvrdeći da saudijski islam nikada nije bio nazadan i fundamentalistički, on ima u vidu odbacivanje upravo ovog nasleđa koje je u njegovu monarhiju stiglo pod uticajem neprijateljskog, šiitskog „obnoviteljstva“. U ime toga, on je dozvolio ženama da voze, idu na utakmice, umesto obavezne „abaje“ koja pokriva celo telo, blagoslovio je „umereno odevanje“ koje ženama omogućava da nose suknje i izlaze javno bez vela koji pokriva glavu i lice.

Saudijska Arabija sprema ogroman projekat izgradnje arapske verzije Las Vegasa – grada zabave u kojem će se naći, sve do juče, potpuno zabranjene inovacije za razbibrigu i razonodu. Religijska policija je gotovo sasvim izgubila  ovlašćenja, a prst u oko još uvek veoma uzdržanom vehabijskom kleru, bilo je organizovanje modne revije u srcu islamske svetinje – Meki. Pored ovoga, mladi princ široko je otvorio vrata obaveštajnoj i vojnoj saradnji sa Izraelom u borbi sa zajedničkim neprijateljem – Iranom, a najavio je i druge poteze koji bi u drugim vremenima lako bile ocenjene kao jeres čiji bi protagonista mogao da okonča kamenovanjem na nekom od trgova velikih gradova. Takva je odluka da se dozvoli gradnja crkava, te susreti s Papom, koptskim patrijarhom i jevrejskim verskim poglavarima.

Nije mladi saudijski reformator ostao samo na kulturnom i ideološkom nivou. Prateća mera ubeđivanja bilo je hapšenje i pritvaranje stotina najbogatijih Saudijaca, uglavnom iz kraljevske porodice i njihova višemesečna konfinacija u luksuznom hotelu „Ric Karlton“ sve dok nisu potpisali priznanje svojih grehova i na izlazu hotela zamolili za oproštaj ostavljajući u državnoj blagajni od nekoliko pa do nekoliko desetina milijardi svog bogatstva za dobrobit i buduće blagostanje zemlje. To ne znači da je, najverovatniji sledeći saudijski vladar ukinuo bogatstvo i bogatašku razmetljivost. On je samo jasno stavio do znanja da će se ono ubuduće raspodeljivati prema njegovim pravilima.

Iran je već stavio do znanja da će, bez obzira na poteze Vašingtona, Rijad biti prvi cilj iranskog odgovora. Sa svoje strane, saudijski ministar spoljnih poslova Al Džubeir najavio je da bi Saudijska Arabija mogla da počne svoj projekat snabdevanja nuklearnim oružjem. Tako da se od politike „Bliski istok bez nuklearnog oružja“ veoma lako može stići do stanja u kojem će nuklearnog oružja biti preko mere, ali više neće biti Bliskog istoka, sigurno ne onakvog kakvog danas znamo.

Ambicije i ciljevi

Veoma su porasle nade zalivskih država i Izraela da će SAD da se agresivno suprotstave, suzbiju i primoraju Iran na povlačenje posebno zbog tvrdnji iz memorandum koji je predsednik Tramp potpisao, navodeći da je američka politika da „neutrališe iransku mrežu i agresivnu kampanju u regionu“ i dalje, da „prekinu, unazade ili onemoguće islamskoj Revolucinarnoj gradi i njenim  surogatima pristup resursima koji omogućavaju destabilizujuće aktivnosti“.

Za Saudijsku Arabiju, Ujedinjene Arapske Emirate i Bahrein, minimalni cilj je da onemoguće dalju ekspanziju iranskog uticaja u regionu. Srednji cilj je okončanje iranske destabilizujuće politike, kako što je podrška proiranskim i prošiitskim grupama u regionu. Maksimalni cilj je promena vlasti u Teheranu.

Jemen kao prvo poprište

U svim opcijama stvaranja koalicije koja bi se suprotstavila Iranu, zalivske arapske zemlje su najisturenije. Teheran je, kao što je moglo da se predvidi, odgovorio na Trampovu odluku, naglašavajući  rešenost da se pridržava sporazuma zajedno sa ostalim potpisnicama, pokazujući da je žrtva poteza američkog predsednika i odgovoran međunarodni činilac, za razliku od SAD.

Postoje mogućnosti za sukob Izraela sa Hezbolahom, koji su čak u sredu i počeli, čak sa Iranom i Sirijom, koji bi mogli da se prošire na Liban. Najverovatnije poprište, čini se, biće Jemen, gde se saudijske u emiratske snage već bore s Hutima i Al Kaidom. Rakete koje ispaljuju Huti skoro su redovna pojava nad Saudijskom Arabijom, pa je prosti zamisliti pojačavanje sukoba. Posredni sukob može da se proširi na Irak, Siriju, ali i na Bahrein. Iran poseduje značajne resurse, a ciljevi zalivskih zemalja su najranjiviji, pa su prema tome i izazovni u slučaju da se borbe značajno i suštinski intenziviraju.