Smisao rođenja Hristovog

U Jevanđelju nigde nije zapisan tačan datum rođenja Gospoda našeg Isusa Hrista. Ne pominje se čak ni koje je godišnje doba tada bilo. No, sudeći po tome što se u jevanđelskoj priči pominju pastiri koji su noću napasali stada ovaca, može se zaključiti da se rođenje Hristovo zbilo u leto. Otuda i pitanje: otkuda se onda i kako pojavio hrišćanski datum Roždestva – 25. decembar?

Radi se o tome da se istovremeno sa širenjem hrišćanstva u vreme početka naše (tj. hrišćanske) ere u grčko-rimskom svetu jednako brzo širio i poslednji veliki paganski kult – kult sunca. Sedamdesetih godina III veka rimski car Aurelijan je taj kult sunca proglasio za zvaničnu religiju čitavog Rimskog carstva. Ta religija je proslavljala Sunce kao izvor života i, stoga, kao višu božansku silu.

Kao i svekoliko paganstvo, i kult sunca je bio religija obožavanja prirode i prirodnih životonosnih sila. Glavni praznik religije sunca bili su dani takozvanog zimskog solsticija, to jest poslednji dani decembra, kada bi posle najvećeg rastojanja Zemlje od Sunca iznova započinjalo približavanje Zemlje Suncu i, zajedno sa tim, ponovni nadolazak toplote i svetlosti u prirodu — odnosno približavanje prolećnom vaskrsenju prirode i trijumfu života nad zimskim umiranjem. Sa tim kultom su prvi hrišćani vodili odsudni boj.

Rimski car Konstantin — koji je najpre i sam bio idolopoklonik kulta sunca — obratio se početkom IV veka u hrišćanstvo. Time se završila epoha trovekovnog gonjenja hrišćanstva. Hrišćanska crkva je dobila mogućnost da javno i nesmetano organizuje svoj život, da gradi hramove i, što je najvažnije, da slobodno propoveda svoju veru. Po procenama istoričara, u trenutku Konstantinovog obraćenja u hrišćanstvo, hrišćani su činili ne više od deset procenata celokupnog stanovništva Rimskog carstva, pri čemu su gotovo u potpunosti pripadali gradskom stanovništvu. Među zemljoradnicima gotovo i da nije bilo hrišćana.

Glavni metod kojim se Crkva služila da bi neznabošce preobratila u hrišćanstvo bio je metod „sublimisanja“ i preobražavanja samih paganskih verovanja: Crkva je „prečišćavala“ paganske običaje i ispunjavala ih hrišćanskim smislom i sadržajem.

Pagani su u decembru praznovali rođenje sunca. I tog istog dana su hrišćani počeli da praznuju rođenje Isusa Hrista kao istinskog, duhovnog Sunca, to jest kao dan ulaženja istinske, duhovne Svetlosti u ovaj svet…

„Vi verujete u Sunce — govorila je Crkva paganskom svetu — ali to prirodno i fizičko Sunce nije ništa drugo do simbol, odblesak i oruđe jednog drugog, višeg, duhovnog i božanskog Sunca. Svemu tome što je paganski čovek ugrađivao u svoje poklonjenje suncu — svoju veru u smisao sveta i njegov svetli, smisleni i božanski karakter — hrišćanstvo je dalo lično ime: Hristos.“

Tako je Crkva iznutra pobedila paganstvo, to jest idolopoklonstvo tvari, klanjanje tvari umesto Tvorcu. Tako je čovek — primivši od Hrista „svetlost razuma“ — bio oslobođen od svog ropstva svetu i prirodi.

SVETLOST RAZUMA

Međutim, upravo se tu — oko pojma razuma — vodi ta neprestana tajna bitka protiv Hrista i hrišćanstva. Upravo u ime razuma ustaju protiv Hrista svi oni koji misle da samo oni imaju razum i da je razum isključivo njihovo vlasništvo, te da su u ime razuma i razumnosti dužni da sruše sve to što stoji u vezi sa Bogomladencem Hristom iz vitlejemske pećine.

Antički svet se skoro tri stotine godina borio protiv hrišćana, progonio ih, ubijao.

Sredinom II veka pojavio se filosof po imenu Justin. Šta je to što je filosofa Justina privelo veri koja je tada bila gonjena od svih, što ga je privelo i samoj mučeničkoj smrti za tu veru? On odgovara: „Svetlost razuma“.

Hrišćanstvo jeste Logos (Slovo, Reč) što na grčkom znači „smisao“ i „razum“. Zar nije kazano u Jevanđelju da je sam Hristos — Logos, to jest smisao i razum sveta?

Nekoliko decenija godina posle Sv. Justina Filosofa pojavljuje se jedan drugi velikan antičkoga sveta — Kliment Aleksandrijski. I on se obraća u hrišćanstvo i njemu se hrišćanska vera otkriva kao vrhunac razumnosti, kao krajnje ispunjenje svih čovekovih iskanja i očekivanja. A koliko ih je samo bilo sličnih sv. Justinu i sv. Klimentu…

I konačno, samo Rimsko carstvo priklanja svoju gordu glavu pred raspetim Učiteljem koga je Rim tri stotine godina prezirao. Tako započinje „hrišćanska era“ u istoriji čovekovog razvoja i kulture. Zar je moguće zaboraviti korene iz kojih je izraslo sve to čime danas živimo i dišemo?

Ali, u naše vreme gordost čovekovog uma ponovo se podigla protiv hrišćanskih riznica razuma, dobra i lepote. Zagledajte se u suštinu te nove pobune protiv hrišćanstva i videćete da se ona drži isključivo na nasilju. Tu se čak ne radi ni o kakvom sporu, ni o raspravi. U konačnom ishodu se uvek pokaže da neprijatelji hrišćanstva nemaju nikakvih drugih argumenata osim kleveta i antihrišćanske propagande.

No, iz hrišćanskih hramova — kao odgovor na te klevete i tu propagandu — silno razleže pobedna pesma:
„Rođenje Tvoje, Hriste Bože naš, zasija svetu svetlost razuma.“

Isto tako nepokolebivo i neodstupno mi hrišćani verujemo da svako iskreno iskanje istine, žeđ za istinom i ljubav prema istini pre ili kasnije dovode čoveka ka Hristu. Jer — kako bogonadahnuto govori jevanđelist Jovan — „U NJemu beše život i život beše svetlost ljudima. I svetlost svetli u tami, i tama je ne obuze.“ (Jn 1, 4–5)

Upravo u ovim jevanđelskim rečima i veri jeste pravi smisao praznika Roždestva Hristovog. Svetlost Razuma je tada ušla u svet, i otkrivenje je upućeno, pre svega, onom detetu koje skriveno nastavlja da živi u svakome od nas do kraja života.

HRISTOS BOGODETE

„Dete — prevečni Bog!“ — ovim sveradosnim određenjem Deteta koje se rodilo u vitlejemskoj pećini završava se jedna od glavnih božićnih pesama koju je u VI veku napisao znameniti vizantijski himnograf Roman Slatkopojac.

Upravo se u tim rečima — Dete i Bog — nalazi potresno otkrivenje svekolike tajne Roždestva Hristovog. U jednom dubljem smislu, to što savremeni čovek hoće da omalovaži, onda on sa prezirom kaže: „Ma, to je priča za malu decu.“ To znači da to nije za „odrasle“, „umne“ i „ozbiljne“.

A deca će odrasti i postati isti takvi „ozbiljni“ i dosadni ljudi.

Međutim, Hristos je rekao: „Budite kao deca.“ Šta to znači? Šta je to što „odrasli“ više nemaju u sebi ako ne ta — deci svojstvena — sposobnost da imaju beskrajno poverenje u drugoga i da mu se u tom poverenju potpuno predaju, da vole drugog i da mu veruju svim svojim bićem?

I konačno, šta je to čega više nema u „odraslima“ ako ne ta dečija sposobnost da se na najozbiljniji mogući način prihvata ono što „odrasli“ više uopšte nisu sposobni da prihvate: ta dečija otvorenost za maštu, za ono što nevidljivo prožima naše svakodnevno iskustvo zasnovano na ciničnom bezverju — jednom rečju, ta dečija otvorenost za dublju tajnu sveta i svega u svetu, za tajnu koja se otkriva svetima, deci i pesnicima.

I stoga mi možemo da osetimo i pojmimo radosnu tajnu Roždestva Hristovog — tajnu dolaska Boga na zemlju u liku Deteta — isključivo po meri našeg povratka tom detetu koje i dalje tajno živi u nama.

U svetu caruju vlast i sila, strah i ropstvo. Bogodete Hristos nas oslobađa od tiranije vlasti i sile, straha i ropstva. On od nas traži samo ljubav — slobodnu i radosnu ljubav. On od nas traži samo da Mu predamo svoje srce.

POSLE ROŽDESTVA

(Kada se Isus rodi u Vitlejemu judejskome u dane Iroda cara, gle, dođoše mudraci od Istoka u Jerusalim i rekoše: „Gde je car Judejski što se rodi? Jer videsmo njegovu zvezdu na Istoku i dođosmo da mu se poklonimo…“)

Tako glasi jevanđelska priča o zlobi Irodovoj uperenoj protiv Bogodeteta Hrista.

Ono što je glavno jeste upravo ta Irodova reakcija. Iz istorije znamo da je Irod — po blagoslovu rimskih okupatora i pod njihovim pokroviteljstvom — carevao Palestinom i da je bio poznat kao opak i nepravedan tiranin.

Ova jevanđelska priča nam daje večnovažeću sliku sukoba zemaljske vlasti — čiji je jedini cilj da vlada, da samu sebe jača i brani svim silama — sa onim što je, po njenom mišljenju, ugrožava i predstavlja opasnost po nju.

Kako nam je sve ovo poznato! Pre svega, taj Irodov strah i podozrivost. Čime je to Iroda moglo da ugrozi dete za čije rođenje nije bilo nigde drugde mesta osim u pećini? Međutim, bilo je dovoljno da bilo ko — u datom slučaju to su bili tajanstveni mudraci sa Istoka — nazove nepoznato, bespomoćno i ubogo dete Judejskim carem, i da od tog trenutka počne da deluje mehanizam tajne policijske istrage, špijuniranja, isleđivanja i gonjenja.

Irod se potrudio da dobro pripremi „teren“ da slučajno ne bi došlo do promašaja u pripremanom okrutnom obračunu sa Detetom Hristom. Zatim sledi Irodova laž: „Kada ga nađete, javite mi, da i ja dođem da mu se poklonim…“

Koliko smo se samo u istoriji naslušali takvih laži i koliko smo puta na svojoj koži osetili posledice takvih tajno pripremanih udara!

I konačno, dolazi besmisleni i krvavi obračun: da bi bio siguran da će ubiti Dete Hrista, Irod ubija na stotine dece širom Vitlejema. Udara bez rizika, energično, i to isključivo radi toga da bi sačuvao tu svoju pohotno željenu vlast — koja nema druge potpore osim nasilja, okrutnosti i spremnosti na ubijanje…

Sa jedne strane — svetlost Roždestva Hristovog, a sa druge — tmina ozlobljene vlasti, razvratne strahom i podozrenjem.

Od tog vremena prošlo je skoro dve hiljade godina. I za sve to vreme te dve vlasti stoje suprotstavljene jedna naspram druge na ovoj našoj mnogostradalnoj zemlji: sa jedne strane — vlast zemaljskih vlastoljubaca, slepih u svom strahu, strašnih u svojoj okrutnosti, a sa druge — svetla vlast vitlejemskog Bogodeteta.

I čini se kao da je sva sila i sva moć u tom sukobu na strani te zemaljske vlasti, u rukama njene policije, njenih islednika i potkazivača. Pobeda je, ipak, na drugoj strani, jer vitlejemska zvezda zasvagda stoji i svetli nad svetom; jer lik Bogodeteta Hrista na rukama Njegove Bogomajke zasvagda sija nad istorijom.

Roždestvo Hristovo se zbilo pre dve hiljade godina, ali svetlost Roždestva ostaje sa nama u vekove.

Prevod sa ruskog: Matija Arsenijević

(objavljeno u Danasu 6. januara 2000. godine)

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

O autoru

Jedan od najznačajnijih pravoslavnih teologa i mislilaca XX veka, protojerej Aleksandar Šmeman (1921–1983), dekan Pravoslavne teološke akademije Svetog Vladimira u Njujorku, bio je čovek velike erudicije i životnog iskustva. Govorio je više jezika i ostvario delatnu sintezu Pravoslavlja i Zapada. Bio je duhovnik A. I. Solženjicinu i jedan od najzaslužnijih za stvaranje autokefalne Pravoslavne crkve u Americi.