Srbija u kori „Paklene pomorandže“

Neko je u naše ime odlučio da 2025. godine doslovno transponuje književnu fikciju i filmsku adaptaciju u našu stvarnost. Ovo je priča o tome kako je srpska realnost uspela da „preotme“ Berdžesu njegov sopstveni literarni svet, te kako je naša vladajuća klasa „isisala“ sve distopijske sokove iz „Paklene pomorandže“ i Srbiju pretvorila u paklenu državu odmazde i brutalnosti prema sopstvenim građanima. Uzgred rečeno, „paklena pomorandža“ kao izraz ima višeslojno značenje – najčešće označava čudnu osobu, neobičnog ponašanja, ali i pojavu kada nešto prirodno, pod određenom prisilom i konstantnim uslovljavanjem, postane veštačko, mehaničko i potpuno beživotno. Pojedinac ili čitavo društvo, svejedno.

Glavni lik u Berdžesovom romanu je tinejdžer po imenu Aleks (svaka sličnost je, izgleda, kosmički slučajna) koji zajedno sa svojom bandom hara ulicama i čini različite vrste brutalnosti i nasilja, uključujući fizičko premlaćivanje, silovanja, pljačkanja, ubistva. U svemu pomenutom Aleks kao osvedočeni sociopata istinski uživa i nekako ga sve to održava živim, dok iz činjenja raznolikih krvoprolića crpi egzistencijalnu snagu. On i njegovi saborci koriste i poseban jezik zvani nadsat, svojevrsni sleng koji svet odraslih jedva da i poznaje.

Nakon jedne pljačke i ubistva, Aleks biva napušten od svojih „prijatelja“, policija ga hapsi i šalje prvo u zatvor, a potom i u ustanovu gde ga podvrgavaju tretmanu prisilnog prevaspitavanja (tzv. Ludovikov postupak) nakon koga počinje da oseća mučninu prema svakoj vrsti nasilja.

Da stvari budu jasnije, to prevaspitavanje vrši distopijska država koja prisiljava Aleksa da sedi vezan, i da pod uticajem specijalnog seruma gleda brutalno nasilje na bioskopskom platnu kako bi ovakvim uslovljavanjem postao uzoran građanin koji počinje da prezire nasilje.

Nakon „izlečenja“, Aleks biva pušten nazad u svet gde su njegovi bivši, ali i dalje jednako nasilni saborci obukli uniforme i postali zvanični pripadnici policije, a čije usluge distopijska država obilato koristi. Aleksa se, usput, odriču i roditelji, te on postaje – tako veštački prevaspitan i prilagođen – potpuni stranac (ili, pak, „upodobljeni“ građanin distopijskog društva) u svetu koji je do tada terorisao.

A kakav je to zapravo svet „Paklene pomorandže“? Kultura i umetnost su u kreativnom smislu potisnuti i prepoznati kao subverzivni elementi. Većina stanovništva pomno prati dirigovane vesti na televiziji i ne izlazi uveče, a policija, kao zaštitnik građana, pretvorena je u oruđe represije jer je, uglavnom, sastavljena od nasilnika i kriminalaca sa ulice koje je država obukla u uniforme.

Kroz priču o suzbijanju kriminala, država zapravo, uz pomoć policije, uteruje strah i lojalnim stanovnicima gazeći krupnim koracima prema stvaranju čisto totalitarne države. Ono što država podrazumeva pod dobrim jeste zapravo politički ispravno ponašanje, odnosno, ponašanje u skladu s diktatom vlasti. Pod parolom mira i bezbednosti, država uistinu guši slobodu svojih stanovnika, a time pokazuje da sloboda i te kako ima svoju veliku cenu koju valja platiti.

Ako ste se do sada, čitajući sve ovo, osetili dezorijentisani između literarne fikcije i sopstvene svakodnevice, ne brinite – to je znak da ste zdravi i normalni. Ukoliko niste, trebalo bi se zabrinuti. Iako šturo izrečena, čitava priča o Aleksu i „Paklenoj pomorandži“ u najmanju ruku stvara jezu, odbojnost i nelagodu većini stanovnika današnje Srbije koji svakodnevno svedoče ciljanom nasilju i brutalnosti pojedinih državnih službi u koje bi trebalo da imaju najviše poverenja.

Nemoguće je a ne primetiti koliko pojedinci iz tih struktura perverzno uživaju dok se studenti i građani bez ikakvog razloga premlaćuju po ulicama naših gradova, progone i zatvaraju kao najokoreliji kriminalci.

Nasuprot tome, ulični batinaši i osuđivani kriminalci se neskriveno ohrabruju da vrše nasilje, oslobađaju se iz pritvora, dok se lojalni i amoralni pripadnici kvaziintelektualne elite nagrađuju različitim pozicijama u državnim institucijama koje odavno ne rade u korist običnih građana, već isključivo u svrhu obezbeđivanja blagostanja vladajućim elitama.

Kako je Entoni Berdžes tako precizno i zlokobno uspeo da skicira našu svakodnevicu u svom remek delu distopijske književnosti pre nešto više od šezdeset godina?

Odgovor nije teško pronaći, jer, sem neverovatne lucidnosti, nepresušnog talenta i zavidnog obrazovanja koje je posedovao, Berdžes je odlično poznavao ljudsku prirodu, društvene sisteme, totalitarna i autokratska uređenja, te je pravilno anticipirao društva modernog doba u kojima sve brže i brže nestaje demokratija, a taj novonastali upražnjeni prostor ubrzano popunjava distopija kao model uređenja države i društva.

Pred nama je, sada nikad bliža, mogućnost kolektivnog oslobođenja iz kore sopstvene „paklene pomorandže“, a valja je iskoristiti zajedno sa studentima i svim slobodnomislećim građanima ove zemlje. Na nama je da napravimo izbor.

Autor je redovni profesor
Katedra za engleski jezik
Fakultet za pravne i poslovne studije „Dr Lazar Vrkatić“, Novi Sad

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.