Foto: Z. S. M.Ulaskom u Jugoslaviju, Srbija je mnoge praznike koje je praznovala pre toga izgubila. Kako se Jugoslavija „rasparčavala” i na kraju ostala samo Srbija praznici koji su se nakeda slavili su ponovo dobijali na značaju. Koji drugi datum bi bio upečatljiviji da bude Dan državnosti nego što je Sretenje?
Dan kada je doneta odluka o podizanju Prvog srpskog ustanka, koji jeste „srpska revolucija” i koja je početak stvaranja moderne srpske države koja vekovima pre toga nije postojala. Takođe, baš na Sretenje je donet i prvi srpski ustav. Dva najvažnija datuma objedinjena u jednom prazniku.
***
Jedini koji bi imao sličnu težinu je proglašenje nezavisnosti Srbije na Berlinskom kongresu 1878. godine ali… Sam kongres je trajao mesec dana, pa kada je ta odluka tačno doneta na njemu za Srbiju, pa onda implementirana, i dok ju je ovde u Staroj skupštini u Kragujevcu zvanično pročitao Jovan Ristić, a zaim to stvarno zaživelo… Teško je odrediti koji bi to bio tačan datum. Kao istoričar ali i građanin, ne vidim drugi datum koji bi „zamenio” Sretenje.
***
Moj otac je od 1957. godine radio u pribojskom FAP-u. Tada Priboj nije imao porodilište i majka je, pošto su mi roditelji iz okoline Rače Kragujevčake došla je tu da se porodi. Perioda u Priboju se ne sećam. Samo sam jednom kroz njega prošao vozom Beograd – Bar, kada smo išli na neku eskurziju sa školom.
***
Posle skoro decenije provedene u Priboju roditelji su hteli da se vrate u Šumadiju. Tri godine živimo u Rači i potom otac sa poslom prelazi u Kragujevac u „Zastavinu” Kovačnicu. Kao petogodišnjak dolazim u Kragujevac gde završavam Osnovnu školu „Milutin i Draginja Todorović”. Mi smo išči u staru zgradu škole i samo smo u osmom razredu na kraju školovanja „zakačili” novu školu, tada najmoderniju u gradu i Šumadiji.
***
Pamtim i staru, drvenu Ćiftinu ćupriju koju je odnela Lepenica tokom velike poplave 1975. godine. Dok se nije izgradila nova, betonska Ćiftina ćuprija ljudi su Lepenicu prelazili preko dasaka. Istoriju sam zavoleo u osnovnoj školi zahvaljujući mojoj, sada već pokojnoj, nastavnici Borki Đurić, koja je umela dati predmet toliko lepo predaje.
***
Pošto sam generacija koja je bila usmereneo obrazovanje prve dve godine „zajedničkih osnova” bio sam u VIŠ-u a druge dve u Ekonomskoj školi. Istoriju upisujem 1983. godine i odlazim u vojsku. Aerodrom Skopski Petrovac oktobarska klasa – PVO raketni sitem KUB. Bilo je puno Kragujevčana. Pošto je taj sistem, kao nov u JNA, postojao sem Skoplja, samo još u Nišu, Kragujevcu, Sarajevu, Zagrebu i Zadru, svi vojnici su bili mahom iz samo tih gradova ili njihove okoline.
***
Iz vojske se vraćam „orvelovske” 1984. godine. I tada i sada se u Beogradu uvek posebno osećam. Nekako, za mene je to grad koji ima posebnu energiju. Imao sam fino društvo, znalo se kafica uvek „Kolarac” ili „Mali Kolarac”. U to vreme rekonstruisana je Knez Mihailova, koja je do tada bila klasična ulica a tada je pretvorena u pešačku zonu.
Išli smo smo sve izložbe (posebno one u Galeriji SANU, pored samog Filozofskog fakulteta), promocije, tribine… Uvek smo bili u žiži.
***
Mi smo bili mladi a vreme je nekako bilo – bezbrižno. Bez tenzija. Sa nama je studiralo dosta stranaca. Masovno su dolazili u Beograd na studije. Konkretno na istorji kao grupi Filozofskog fakulteta najviše je bilo Grka.
***
Bili smo veoma uspešna generacija studenata i potom istoričara. Predavali su nam sjajni profesori, od kojih mnogi, na žalost nisu više među nama: Slobodan Dušanić, Miroslava Panić, Miroslava Mirković, Momčilo Spremić, Jovanka Kalić, Sima Ćirković, Rade Mihaljčić, Božidar Ferjančić, Ivan Đurić, Ljubomir Maksimović, Radovan Samardžić, Andrej Mitrović, Mihajlo Vojvodić, Vasilije Krestić, Radoš Ljušić, Ljubodrag Dimić koji je tada bio asistent… Milorad Pavić nam je predavao kulturnu istoriju. Istoriju Jugoslavije predavao nam je pokojni Branko Petranović kod koga sam ja diplomirao 1989. godine.
***
Ispiti su bili daleko obimniji, sada su posle reforme podeljeni na više delova, a nekada je na primer stari vek bio jedan ispit. Kada sam došao na studije po prvi put se suočavam sa izučavanjem istoriskih izvora. To mi je ostalo do danas. Kada čitam bil šta vezano za svoju struku ako ne vidim fusnote i literaturu (posebno danas u doba „guglovanja” i vikipedije) odmah sve to „uzima” sa velikom, velikom rezervom.
***
Srbija je tada rađena u okviru nacionalne istorije novog veka i kao deo istorije Jugoslavije. Na predavanjima na vežbama od profesora i asistenata čujemo stvari i činjenice koje nikada nećete pročitati ni u jednom istorijskom udžbeniku. Kao što svaka istorija ima svoje „svetle” trenutke ima i one druge, „tamne”. Još tada, od studija, sve počinjem da gledam na drugi način, obazrivo, i da slepo ne vreujem u sve što pročitam, kao što je i Andrić „preporučivao”.
***
Bio sam druga ili treća godina fakulteta kada se pojavio Memorandum SANU. U tajnosti svi su samo o njemu pričali. Jedan kolega je došao do njega a pošto u to vreme ni jedna fotokopirnica u Beogradu nije smela da ga iskopira doneo sam ga u Kragujevac i iskopirao ga u jednoj firmi. U njemu smo prvi put videli da se pominje kako zemlja ulazi u krizu koja može da rezultira „raspadom Jugoslavije”. On je akcentovao krizu koja postoji i tinja. Što se i desilo. Jedan nacionalizam izaziva drugi, prelivaju se svuda. Tako je bilo i ovde.
***
Posle diplomiranja 1989. godine tri meseca sam radio u školama „Radoje Domanović” i „Dragiša Luković Španac” a 1. decembra baš na dan kada je osnovana Jugoslavija (SHS) zaposlio sam se u Istorijskom arhivu u kome sam i danas. Te godine tenzije su se već osećale, „kuvalo” se ali i dalje je moglo je da se putuje, finansijski smo još dobro stajali.
***
Počinje raspad zemlje i rat. Prvo Slovenija, potom Hrvatska. U početku sam zbunjen, krivo mi je ali uviđam da je to neminovnost. Posle 8. sednice sve se odvija velikom brzinom: Milošević, Kosovo, Vojvodina i famozna „Jogurt revolucija”… Pratim svu dostupnu štampu, režimsku i onu drugu, različite autore i medije koji su se već uveliko profilisali „ko je sa kim” i „za koga”.Tada je bila aktuelna „Duga” koja je imala sjajne tekstove i odlične novinare koji su se se posle „razlili” na različite strane. Sve posmatram i kao istoričar ali i kao čovek.
***
Javljaju se stranke. Prvi je Jović sa SNO (Srpskom narodnom obnovom) a onda i Demokratska stranke. Na šestomesečnoj sam obuci u Arhivu Srbije. Izlazi prvi broj lista„Demokratija”. I danas ga čuvam. Već 1991. kreće inflacija, novac gubi vrednost a na ulici se po prvi put čuje ono „devize, devize”. Sve počinje da se obračunava u markama. Politička tenzija je sve veća.
***
Kada kreće mobilizacija za rat u Hrvatskoj jasno je da je kraj te države. Dolazi i hiperinflacija 1993. godine. Toliko je bila traumatična ta godina, ne ponovila se nikad. Totalno beznađe. Ne vidi se kraj. Plate u vrednosti od dve-tri marke smo dobijali na svakih sedam dana ali nisu vredele ništa. Novac smo primali noću oko 22 sata. Dok se spustim iz Arhiva do grada, i ta vrednost mu je prepolovljena.
***
Pred uvođenje „Avramovog dinara” početkom 1994. godine u ruci držim zadnju isplatu od 1.250 milijardi. Neke ozbiljne države nemaju toliki BDP a za te pare možeš da kupiš dve-tri kutije cigara. Po ulicama se deli hleb, čekaju se redovi za mleko, rafovi u prodavnicama prazni… Ne snalazim se kao i većina građana. Oni koji su se „snašli” danas su milijadreri.
***
Ekonomska kriza je kombinovana sa političkom. Narod izlazi na ulice, Dolaze izbori, jedni, drugi, treći… Kosovo, bombardovanje… Prve noći kada je bombardovana kasarna u Šumaricama, oštećen je i naš Arhiv. Uz valjevski, jedan od dva koja su nastradala u NATO bombardovanju.
***
Dolazi 2000.-ta i pad Miloševića. DOS dolazi na vlast. Ukazuje se neka perspektiva Barem smo tada tako pomslili. Ali, sve to staje Đinđićevim ubistvom. I tako, kao i uvek kod nas. Do današnjih dana 2025. godine kada već imam četiri godine do penzije, ceo radni vek mi je protekao u tim ekonomskim i političkim krizama, samo nekad većim a nekad manjim.
***
U kulturi uvek isto. Od 1990.-ih do danas. Kada je postojala „borba” za mesto ministra kulture? Nikad. To je za „potkusurivanje”. Zna se koja su ministarstva važna, ona „pare i pendrek”. Kod nas budžet za kulturu počinje sa cifrom 0, svejedno je dalje „koliko” je iza zareza. To je na nivou statističke greške.
***
Šta smo mi slavili u Jugoslaviji: Novu godinu (koja se slavi svuda u svetu i nije državni praznik) a koja u Srbiji počinje da se proslavlja tek između dva svetska rata, 1.maj koji se vezuje za radništvo i levu ideološku orjentaciju (mi uvek pominjemo demonstracije u Čikagu a tamo se obeležava Labor dey u septembru), 7. jul kao Dan partizanskog ustanka (svaka republika u SFRJ je obeležavala svoj datum), Dan republike (Drugo zasedanje AVNOJ-a u Jajcu) i Dan JNA. Tu Srbije nije bilo.
***
Raspadom države i njenim smanjivanjem SRJ, SCG… Okrećemo se tradiciji koju pak crpimo iz prve plovine 19. veka. To je nešto što nam daje pečat. Mi u državi nemamo praznike koji su se slavili u srednjem veku. A, u 19. veku svi važniji događaji kod nas dešavali su se na verske, crkvene praznike, kada ljudi nisu radili i okpljali su se po vašarma i panađurima u velikom broju. Tada su se i skupštine isključivo održavale na velike praznike. Na tim svetkovinama su donošene važne odluke.
***
U tom kontekstu Sretenje kao dan podizanja ustanka jete „ugaoni kamen”. Donošenje Sretenjskog ustava je bio samo logičan sled događaja, jer ne može da se desi ustav pa revolucija, samo obrnuto. Posle njega dolazi drugi, Turski ustav gde kneževina Srbija polako dobija polako okvore pravne države. U to društvu, skupinu ljudi na toj teritoriju uvode se zakoni i pravne norme. To ide svojim tokom do nezavisnosti 1878. godine.
***
Naša istorijografija je dugo bila dijalektički materijalizam Karla Marska i Fridriha Engelsa. U školi se učio marksizam a istorija je posmatrana samo kroz tu prizmu i merena tim aršinima. Prvi svetski rat se radio u dve lekcije u osmom razredu. Takođe i Prvi i Drugi ustanak. Ni u jednom udžbeniku, pa ni u „Istoriji srpskog naroda” koju je objavila SANU (a pisali naši istoričari) nema „podatka” da je Kragujevac bio prestoni grad od 1818. do 1843. godine. Na jednom mestu se samo navodi da je u Kragujevcu donet Sretenjski ustav.
***
Sve je bilo posvećeno jugoslovenskom zajedništvu i bratstvu i jednistvu. Isticanje nacionalnog je bilo kažnjivo. Posle 2000.-te godine usledio je povratak veri i tradiciji, kopča gde se stalo, posle decenija diskonituiteta. Praznici bi trebalo da budu vertikala sa prošlošću i sa precima. Onaj identitet koji se izgubio.
***
Za verske prazike se u socijalizmu radilo i išlo u školu. Članovi partije ako su i išli u crkvu i slavili slavu, to su krili jer nisu mogli da napreduju. Onda je uvedena veronauka, onako, navrat-nanos, bez udžebenika, kadrova, plana i programa… Tako isto i pandan njoj – građansko vaspitanje. Na isti način.
***
U mojoj generaciji mnogo ljudi nije bilo ni kršteno. Većina se krstila tek pred venčanje. Ta venčanja u crkvi postaju masovna tek tokom 90-ih godina. Pre ih nije bilo niti sam ja iskreno čuo da se neko venčao u crkvi. Sećam se da sam venčanju u crkvi prvi put prisustvovao već kada sam bio završio fakultet i zaposlio se. Otac od mlade bio je „vernik petokrake, srpa i čekića”. Nije mogao to da pojmi i nije ušao u crkvu. Za vreme venčanja sedeo je u porti iz protesta.
***
Sveti Sava kao školska slava proslavljen je poslednji put 1947. godine pa onda tek posle 45 godina. To su za čoveka sve veliki šokovi i lomovi. Mnogi ljudi nisu mogli da prebole slom Jugoslavije. Koliko njih pak nije prebolelo pad Miloševića i pali su ozbiljnu depresiju. Njihov svet se srušio i „pao im na glavu”. Mnogi se u svemu tome ne snalaze i pronalaze.
***
Već 15 godina nije prošlo ni jedno Sretenje a da na nekoj od televizija nisam objašnjavao njegov značaj. Potrebno je da se shvati suština praznika a ne što se tada „ne radi dva ili tri dana”. To treba potencirati u medijima. Kao i kod slave, šta je njena suština ili je to samo srma, pečenje i provod sa društvom. Mislim da ljudi polako počinju da shvataju. Za ovih četvrt veka od kada je ponovo uvedeno Sretenje kao državni praznik slavilo se i obeležavalo u zavsnosti od vlasti, odnosno provinijencije koja je na njoj bila.
***
Od onih levo orijentisanih nije se ni očekival da tako nečemu (pri)daju bil kakav značaj. Do 2000.-te na vlasti je bio SPS, dakle bivši članovi Saveza komunista i takve stvari njih iskreno nisu interesovale. Sa tog aspekta, oni koji su za demokratsku opciju, kao i desničari su mnogo bliži poimanju slavljenja verskih i nacionalnih praznika.
***
Po meni je, posle tolikog diskonuiteta, i nrmalno da dolazi do tih „lutanja” oko načina obeležavanja praznika. Zatim, njihovo slavljenje se razlikuje od državnog vrha do lokala. Tu su različiti ljudu, ne samo ideološki i politički orijentisani, već i različitog nivo zananja i obrazovanja. To više nije Savez komunista kao monolitna organizacija već mnogo različitih ljudi drugačijih opcija. Oni u skladu sa svojim poimanjima i obeležavaju Sretenje kao praznik, onako kako ga sami shvataju. To je i do toga kako ko poima svoju državu, kako shvata i njene simbole.
***
Tragedija koja se dogodila u Novom Sadu bila je inicijalna kapisla za proteste koji traju već tri meseca i u kojima je proključalo nezadovoljstvo koje tinja već godinama u narodu. Ne znam kako će se završiti. Ali, kako god da bude razrešenje želeo bih da bude mirno. Svi pričaju kako je Srbija „podeljeno društvo”. Ja mislim da nije ali pojedini ljudi pokušavaju da ga podele. Zato i pričaju „mi” i „oni”. Naravno, ne možemo svi isto da mislimo (što je i socijalizam pokušavao) i delimo iste vrednosti ali i dalje nismo „mi” i „oni” već jedan narod i jedna zemlja.
***
Što se skupa za Sretenje tiče i jeste najlogičnije da bude baš u Kragujevcu. Apsolutno ima smisla. To je izuzetno dobro shvaćeno i prihvaćeno ovde u Kragujevcu i Šumadiji. Po meni, to pokazuje da ljudi ipak shvataju šta Sretenje jeste i koliko je Kragujevac tu značajan. Iskreno, do pre 30 godina da ste 100 ljudi pitali koji grad je bio prestonica Srbije u prvoj polovini 19. veka, realno 95 njih ne bi imalo pojma. A, odavde je sve krenulo.
O sagovorniku
MA Istoričar i arhivski savetnik Predrag Ilić rođen je 15. jula 1964. godine u Rači (kragujevačkoj). Do 1966. godine živeo je u Priboju, gde su mu roditelji radili u FAP-u, a od 1966. do 1969. godine živeo je u Rači (takođe zbog službe roditelja). Od 1969. godine živi u Kragujevcu gde je završio osnovnu i srednju školu. Filozofski fakultet – Grupu za istoriju završio je u Beogradu.
Od 1. decembra 1989. godine zaposlen je u Istorijskom arhivu Šumadije u Kragujevcu kao arhivist. Od 2001. do 2018. godine direktor je Istorijskog arhiva Šumadije u Kragujevcu. Krajem 2001. godine dobija zvanje višeg arhiviste, a 2007. i zvanje arhivskog savetnika (na osnovu objavljenih radova iz oblasti istorije i arhivistike).
Kao direktor Arhiva organizovao je naučnne skupove: „Arhivska građa kao izvor za istoriju Šumadije”, „Kragujevac u prvoj polovini 20. veka – Kragujevac prestonica Srbije 1818-1841.”, „Kragujevac u drugoj polovini 19. veka”, „Kragujevac i Šumadija od 1914 – 1941. godine”… sa kojih su objavljeni zbornici radova. Izdavač je „Šumadijskih anala – časopisa za arhivistiku, istoriju i humanističke nauke”, koji je kategorisan od strane Ministarstva za nauku i tehnološki razvoj.
Objavio više od 20 radova samostalno, autor je četiri i koautor više knjiga. Za svoj sveukupni rad 2010. godine na dan Arhiva Srbije dobio je prestižnu nagradu „Zlatna arhiva” Fonda „Aleksandra Arnautovića” i time proglašen za najboljeg arhivistu Srbije za tu godinu. Oženjen je suprugom Milom i imaju dva sina Mihaila i Jovana.
Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
