foto FoNet/Darko ČojićIza nas je godina koju nećemo meriti položenim ispitima, već brojem sati provedenih na ulicama, u prslucima, na sastancima, u pisanju odgovora, predloga i molbi, sati provedenih u premeštanju posteljina, pumpanju dušeka, u svađanju i slavljenju. Za nas, studente Pravnog fakulteta Univerziteta u Kragujevcu, ova godina bila je najduža praksa iz ustavnog prava koju ćemo ikada pohađati.
Manjak podrške profesora, smetnje i podrugivanje pojedinih članova uprave fakulteta i nezainteresovanost dela studentskog tela, nisu bili prepreke, već vetar u leđa, dokaz da radimo ono što se uraditi mora. Toliko se stvari dogodilo u poslednjih godinu dana da ih se svih ne možemo ni setiti; promenili smo se kao studenti, kao pravnici, kao ljudi, piše Glas Šumadije.
Ako je ikada postojao trenutak u kojem je teorija o suverenitetu narodne volje zaživela u svom najčistijem obliku, bio je to najposećeniji Plenum našeg fakulteta. Taj Plenum bio je test odgovornosti, test na kojem smo odlučivali da li će naša blokada biti samo formalnost, ili ćemo podneti žrtvu i onemogućiti ispite na našem fakultetu. Praktično jednoglasna odluka o odlaganju januarskog ispitnog roka nije bila hir, već akt samoodbrane jedne generacije.
Ta odluka nije bila plod „haotičnog bunta”, kako ju je tadašnji v.d. dekana opisao u svom autorskom tekstu za „Politiku”. Haotična skupina odlučila je da neće pravo na protest trampiti za ispitni termin. Pokušaj da se plenum predstavi kao mesto gde se ne poštuju oni koji misle drugačije, razbijen je onog trenutka kada su podignute ruke pokazala da drugačije misli samo onaj ko odbija da vidi šta se dešava ispred sopstvenog praga.
Shvatili smo da odlaganje januarskog roka nije obesmišljavanje studiranja, već jedini način da fakultet ostane institucija koja školuje ljude sa kičmom. Pokazali smo precizan i nepobitan dokaz da smo mi, studenti, izvor suvereniteta na ovom univerzitetu.
„Kliconoše atinske demokratije”, kako nas s podsmehom naziva tadašnji v.d. dekana u svom tekstu, odnele su pobedu. Pobedile su cinizam, pobedile su pokušaje manipulacije i, što je najvažnije, pobedile su strah. Januarski rok je odložen. Tog dana pokazalo se ko želi svoje mesto u garnituri, a ko mesto u istoriji.
Bili smo deo organizacije najvećeg skupa u istoriji Kragujevca, protesta ,,Sretnimo se na Sretenje”. Kragujevac je taj dan pokazao da može biti epicentar građanske svesti.
Dani koji su tome prethodili bili su puni prepirki, nervoze i umora, ali i uzbuđenosti i iščekivanja. Prirodno je da studenti prava, inženjerstva ili medicine vide svet drugačijim očima. Neslaganja oko taktika i prioriteta u okviru organizacije postao je naš najveći kvalitet. Videli smo da je moguće naći kompromis zarad zajedničkog cilja, da kompromis ne mora da znači odricanje od principa.
Dok smo tog dana stajali tamo gde su nekada naši prethodnici udarali temelje ustavnosti, dali smo pravnički zavet da se nećemo sklanjati, nećemo prodati i nećemo odustati. Mi smo budući advokati, sudije i tužioci ove zemlje, i ako mi danas ne odbranimo pravo, ko će?
Iskustvo koje će deo nas zauvek pamtiti bilo je pešačenje za Niš i za Beograd. Prolazeći kroz sela i gradove, videli smo ljude koji nam mašu sa kapija, koji nam iznose vodu i hleb. Od male dece do baka i deka, ljudi su prilazili, plakali, grlili se i pomagali jedni drugima. U svakom mestu ljudi su nas dočekivali kao svoje. Shvatili smo da je to ona vrsta narodne energije koja se ne može veštački stvoriti, ali koja nam je dala snagu da idemo do kraja. Tada smo shvatili, da ova borba nije samo naša, da se mi borimo za sve njih.
Osećaj uznemirenosti nas je preplavio kada je žandarmerija upala na Pravni fakultet u Beogradu. Za nas, studente prava iz Kragujevca, taj događaj nije bio samo vest iz prestonice, bio je to direktan napad na samu ideju pravnog fakulteta kao prostora slobodne misli i nepovredive autonomije. Odgovornost pravnih fakulteta u tom trenutku bila je apsolutna, a tišina koja je usledila iz mnogih kabineta, zaglušujuća. Pravni fakultet morao bi da bude mesto gde se sila zaustavlja pred argumentom. Rezime studentske borbe u Kragujevcu
Dopustiti čizmama žandarmerije da gaze tamo gde se uči o autonomiji fakulteta, o slobodi izražavanja, o slobodi ličnosti i o nepovredivosti stana, značilo bi kapitulaciju pravne države.
Fakulteti nisu samo zgrade, to su institucije sa moralnom odgovornošću. Uprava koja prećuti ulazak oružane sile među studente, direktno krši svoj osnovni ugovor sa akademskom zajednicom, strukom i svojim studentima. U tom trenutku, odgovornost pravnih fakulteta nije bila u pisanju saopštenja, već u stajanju ispred svojih studenata.
Dok smo mi u Kragujevcu spavali na dušecima, svesni da bi svako kucanje na vrata moglo biti praćeno naredbom da kroz ta vrata izađemo, beogradski scenario nam je služio kao opomena. Naučili smo da pravni poredak ne brane zidovi, već ljudi. Ako profesor prava okrene glavu dok mu hapse studenta u amfiteatru, taj profesor više ne predaje pravo, on predaje poslušnost.
Često nas pitaju da li smo izgubili godinu studija. O pravu smo naučili onoliko koliko bismo u amfiteatru punom profesora. Pisali smo pravilnike, formulisali predloge, radili sa advokatima, tužiocima, sudijama, pregovarali smo sa kolegama i policijom; morali smo svoja prava da poznajemo ne zbog ocene na ispitu, već zato što bi vraćen indeks značio noć, nedelju ili mesec u pritvoru. Nismo slušali o pravnom sistemu, mi smo ga živeli.
Ova godina nije bila pauza, bila je najintenzivnija faza našeg obrazovanja. Postali smo pravnici pre nego što smo dobili diplome, naučili da se pravo ne nalazi u knjigama, već da je živa sila koja se mora braniti savešću, znanjem, integritetom i, kada je to neophodno, ulicom. Diploma pravnika bez hrabrosti, vredi manje od papira na kom je napisana.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
