Sveobuhvatno antiratno delovanje

Obradovali su me kada su prihvatili da im zakažem susret, ali sam se rastužio kada sam primetio da već u dolasku na dogovoreni sastanak razmenjuju neugodne reči. Bio sam, takođe, zbunjen i ojađen kada sam, nastupajući tih dana na jednom mitingu opozicije, koji je slovio kao antiratni, povodom prvih oružanih sukoba u Vukovaru, slušao kako bezmalo svi opozicioni prvaci nastupaju s militantnom retorikom. Čak se i perjanica „druge Srbije“, Ivan Đurić, okupljenima obratio s „braćo i sestre“, što spada u uobičajeni populistički protokol. Zbunjivala me i lakoća s kojom neki ljudi olako pribegavaju raznim tehnikama manipulacije ignorišući bilo kakva načela etike i politike. A jeza me je podilazila kada sam na televiziji posmatrao kako sugrađani cvećem pozdravljaju tenkove koji trešte ka Vukovaru. Opredelio sam se, u duhu praktičkog humanizma, za konkretno suprotstavljanje ratu i za pomaganje ugroženima.

Zajedno sa Vesnom Pešić i Stojanom Cerovićem osnovali smo, u leto 1991, upravo u vreme razbuktavanja rata, Centar za antiratnu akciju. Zastupali smo tezu da je pogubno tražiti izlaz iz krize kroz ratne konfrontacije i da svako ima pravo da odbije učešće u građanskom ratu. Time smo podržali one koji su već izbegli odlazak na ratište i ohrabrivali one koji se spremaju da se sklone. O tome smo pisali proglase i članke, organizovali javna predavanja, tribine, seminare, koncerte… Zajedno sa srodnim grupama (Beogradski krug i dr.) organizovali smo „Marš mira“ oko Savezne skupštine, proteste protivbombardovanja Dubrovnika i širenja ratnog požara na Bosnu i Hercegovinu („Ne računajte na nas“, „Crni flor za Sarajevo“), demonstracije ulicama Beograda „Poslednje zvono“, okupljanje na paljenju sveća žrtvama ispred sedišta šefa države i sl. Podrška je bila znatna, ali su napadi bili zastrašujući, kao što to i biva kada pljušte optužbe za „nacionalnu izdaju“. UJDI se naročito zalagao za traženje institucionalnih aranžmana za rešavanje sukoba.

Okupljali smo nastajuće opozicione stranke i grupe u Pretparlament Jugoslavije, najpre u Beogradu a potom u Sarajevu. U tome se puno angažovao profesor Gajo Sekulić, predsednik sarajevske podružnice. On je bio i središnja figura osnivanja Okruglog stola vlasti i opozicije u Jugoslaviji o znakovito formulisanoj temi „Kako sprečiti totalni rat u Bosni i Hercegovini“. Dvojica aktivista UJDI-ja, Tibor Varadi i Dejan Janča, priznati stručnjaci za međunarodno pravo i profesori Pravnog fakulteta u Novom Sadu, pripremili su i predlog dokumenta „Ugovor o miru“. Razgovori su vođeni od sredine 1991. do razbuktavanja rata u proleće 1992. godine. Odziv je bio više nego skroman. Od državnih funkcionera odazivali su se Bogić Bogićević i Vasil Tupurkovski, članovi Predsedništva SFRJ, potpredsednik savezne vlade Aleksandar Marjanović, predsednik BiH Alija Izetbegović, poneki savezni poslanik i član neke od opozicionih stranaka, Svetlana Knjazeva DS i ne baš brojni predstavnici opozicije.

Od lokalnih uglednika (Kusturica, Sidran, Grebo…), koji su očekivani, retko ko je dolazio, ako dođe jedan, drugoga nema. Kada se zna šta se sve dešavalo u BiH, suvišno je pričati da je ova inicijativa imala neki primetniji uspeh. Praktički humanizam bio je naročito primetan u delovanju grupe „Živeti u Sarajevu“, sačinjene od Beograđana iz raznih grupa, među njima i onih koji su poreklom iz Sarajeva, koja se redovno okupljala u prostorijama GSS. Razgovaralo se o događanjima u Sarajevu, dogovaralo o organizovanju informisanja i komunikacija, humanitarnoj pomoći… Da bismo potvrdili svoju ljudsku solidarnost sa stradalnicima u Sarajevu, organizovali smo, uz razne peripetije i pomoć UNPROFOR-a, posetu opsednutim stradalnicima, i to dok se još pucalo i ginulo, jula 1994. godine.

Nastavlja se