Svet bez Amerike

Iako sve to čini potencijalne ili prave pretnje, najveći izazov s kojim se SAD suočavaju jeste njihov sve veći dug, propadanje infrastrukture, drugorazredne osnovne i srednje škole, zastareli imigracioni sistem i spor ekonomski rast – ukratko, unutrašnji temelji američke moći.

Čitaoci ovog teksta u svojim zemljama možda mogu da dođu u iskušenje da na ovakvu procenu reaguju sa izvesnom dozom zluradosti, nalazeći ne baš malu satisfakciju u problemima Amerike. Takva reakcija ne treba da iznenađuje. SAD i oni koji ih predstavljaju krivi su za prepotentnost (SAD su možda nezamenljiva država, ali bolje bi bilo da na to ukazuju drugi), a razumljivo je da primeri nedoslednosti između američke prakse i principa navode na optužbe za licemerje. Kada se Amerika ne drži principa o kojima drugima drži predavanja, podstiče prezir.

Međutim, kao i većini iskušenja, treba se opirati nagonu da se likuje zbog nesavršenosti i problema Amerike. Ljudi širom sveta treba da paze šta žele. Cena neuspeha Amerike da se izbori sa svojim unutrašnjim izazovima bila bi izuzetno visoka. Zapravo, udeo sveta u uspehu Amerike je veliki gotovo koliko i sama Amerika.

Razlog za to je delimično ekonomski. Američka privreda još uvek doprinosi četvrtini globalne proizvodnje. Ako se rast Amerike ubrzava, povećavaće se njeni kapaciteti da koristi robu i usluge ostalih zemalja, što će podsticati rast širom sveta. U vreme kada Evropu nosi stihija, a Azija se usporava, samo SAD (ili šire, Severna Amerika) imaju potencijala da dovedu do globalnog ekonomskog oporavka.

SAD su i dalje univerzalan izvor inovacija. Većina građana širom sveta komunicira mobilnim uređajima koji su utemeljeni na tehnologiji iz Silikonske doline; inače, internet je nastao u Americi. U skorije vreme nova tehnologija nastala u Americi u velikoj meri povećava kapacitete za iskopavanje nafte i prirodnog gasa iz podzemnih resursa. Ta tehnologija se sada probija širom sveta i omogućava ostalim društvima da povećavaju svoju proizvodnju u energetici i smanje zavisnost od skupe uvozne robe i i emisiju štetnih gasova.

SAD su i dragoceni izvor ideja. Na njihovim prvoklasnim univerzitetima se obrazuje značajan procenat budućih svetskih lidera. Još važnije je to što su SAD dugo bile vodeći primer onoga što može da se postigne tržišnom ekonomijom i demokratskom politikom. Mnogo je veća verovatnoća da će ljudi i vlade širom sveta postati otvoreniji ako se američki model shvati kao uspešan.

I konačno, svet se suočava sa ozbiljnim izazovima, u opsegu od potrebe da se zaustavi širenje oružja masovnog uništenja, preko borbe protiv klimatskih promena i održanja funkcionalnog svetskog poretka, koji promoviše trgovinu i investicije u procese određene pravilima u sajber-prostoru, poboljšanja globalnog zdravlja, do sprečavanja oružanih konflikata. Ti problemi neće jednostavno da nestanu ili se sami reše.

Iako „nevidljiva ruka“ Adama Smita može da obezbedi uspeh slobodnih tržišta, ona je bespomoćna u svetu geopolitike. Red iziskuje vidljivu ruku rukovodstva da bi se formulisali i shvatili odgovori na globalne izazove.

Nemojte me pogrešno shvatiti – ništa od ovoga ne treba da posluži kao sugestija da SAD mogu same efikasno da se bore sa svetskim problemima. Unilateralizam retko kad funkcioniše. SAD ne nedostaju samo sredstva; sama priroda savremenih globalnih problema ukazuje da samo kolektivni odgovor predstavlja dobru šansu za uspeh.

Ali je multilateralizam mnogo lakše zagovarati, nego osmisliti i primeniti. Za tu ulogu trenutno postoji samo jedan kandidat – SAD. Nijedna druga zemlja nema za to neophodnu kombinaciju sposobnosti i dalekovidosti.

To me vraća na argument da SAD moraju da srede svoje unutrašnje prilike – ekonomske, fizičke, socijalne i političke, ako žele da imaju resurse koji su neophodni za promovisanje reda u svetu. Alternativa za svet koji predvode SAD nije svet koji predvodi Kina, Evropa, Rusija, Japan, Indija ili bilo koja druga zemlja, već svet kojim ne rukovodi niko. Obeležje takvog jednog sveta bi gotovo sigurno bile hronične krize i konflikti. To ne bi bilo loše samo za Amerikance već i za ogromnu većinu stanovnika planete.

Autor je predsednik američkog Saveta za spoljne odnose