Svet se svakog jutra rađao u Beogradu

                       P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }A:link { }

***

Vrlo jasno nam se davalo do znanja da je naš zadatak da budemo dobri, poslušni, vredni, da poštujemo starije, da dobro učimo, i naravno, da budemo skromni. Moja čupava i neukrotiva kosa koju je majka ponekad znala da opere „Radionom“ ili žumancetom, i stalno je krotila raznobojnim mašnama za kosu, kao i činjenica da sam stalno nešto „izvodila“, izazivale su osmeh maminih drugarica. Vrtele su glavom i govorile mojoj majci: – Ova mala će ti biti glumica ili slikarka.

***

Pre moje desete godine, otac je penzionisan, vrlo mlad, jer, kako je govorio, nije mogao da ćuti, i moji roditelji su se vratili u rodnu Dalmaciju. Selidba u Split, beli, svetli, stari grad u kome neprestano trube veliki beli brodovi, ljudi govore najglasnije moguće, voće na pazaru miriše najšarenije na svetu, i na svakom uglu se vidi more, bio je prava scenografija za moju uzavrelu maštu. Dobili smo stan u vojnom neboderu, na 14 spratu, i ja sam prvi put imala svoju sobu. Jedan zid je od poda do stropa bio u prozorima sa kojih se videla Šolta. Ipak, odlazak iz idilične Bosne opteretio me patnjom koju sam pretočila u prve pesme. Literarna grupa, recitovanje, likovna sekcija, pobeđivala sam na školskim i gradskim takmičenjima, odlazila u Zagreb na republička takmičenja. .. Čuvam štednu knjižicu Zagrebačke banke koju sam dobila na takmičenju u Zagrebu.

***

Matematika, hemija i slične babaroge su mi pričinjavale gotovo fizičku bol. Mada je otac na sve načine pokušavao da me uveri da je Trgovačka škola prava stvar za mene, nisam se dala. Završila sam Školu za primenjenu umetnost i potom, ni sama ne znam kako, poželela da studiram glumu. Znala sam da ne vredi da to pominjem roditeljima. Vrlo spretno sam izdejstvovala da otac pusti mene i brata da odemo u posetu ujaku koji je živeo u Pančevu. Pre toga sam uspela poštom da se prijavim na prijemni ispit na FDU.

***

Jednog septembarskog jutra brat i ja smo dugo tražili način da se u potpuno nepoznatom gradu domognemo Novog Beograda i Fakulteta dramskih umetnosti. Kad smo stigli, shvatila sam da je prijemni ispit već počeo… Na glumu se prijavilo više od tri stotine kandidata iz cele Jugoslavije. Moje ime je bilo na spisku za polaganje tog jutra. Otrčala sam do vrata koja su mi pokazali… Neki čovek je izašao i pročitao moje ime. Nesvesna treme, komešanja, suza oko mene, izazvala sam smeh među članovima komisije koji su sedeli u gledalištu. Oni su bili u mraku a u mene su bila uperena dva reflektora. Zaklonila sam oči rukom i sagnula se da vidim koga tu ima. Izdeklamovala sam sve što sam u sobi sa pogledom na Šoltu tajno spremila. Vrlo brzo posle toga asistent Vlada Jeftović nas je pozvao i rekao: – Od svih vas primljena je samo… U tom trenutku sam ustala. Vlada me zapanjeno pogledao, a zatim pročitao moje ime. Godinama posle me je uporno pitao zašto sam ustala. Nisam znala da odgovorim.

***

Primljena sam u klasu profesora Arse Jovanovića. Od tog trenutka na mene se svom silinom sručio vatromet bajkovitih senzacija. Profesori su bili sve sama blistava imena, sjajni autoriteti svojih profesija. Profesora Branu Đorđevića, koji nam je predavao dikciju, obožavala sam. Zvao me Šurkica, po fudbaleru Šurjaku iz Splita, i pomogao mi da se izborim sa splitskim akcentom. Jednom prilikom nisam spremila svih deset tekstova, što je bio njegov uslov za izlazak na ispit. Pred svima se izvikao na mene i bacio mi indeks u ruke. Tek kada sam izašla iz sale videla sam da mi je upisao desetku.

***

Krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih svet se svakog jutra rađao u Beogradu… I odlazio na počinak na istom mestu. Bitef, Fest, Bemus, filmovi, pozorište, muzika, novi talas, nova osećajnost… bili su deo naše svakodnevice. FDU je bio neraskidivi deo te novoosvojene slobode koja je definitivno formirala naš “novi identitet”. Jurili smo besomučno onako mladi i moćni, željni znanja. Kroz glavu mi je ponekad prolazilo: -Bože, živim u Beogradu, studiram glumu, ja sam najsrećnija osoba na svetu!.

***

Sa svojim klasićima Rajkom Prodanovićem i Erolom Kadićem činila sam neraskidivi trio. Moja klasa je na sceni propuzala u „Korešpodenciji“ koju je u Ateljeu 212 režirao naš profesor. To je bila neviđena privilegija. Smeli smo na sceni da stanemo pored Zorana Radmilovića, Bate Stojkovića, Pere Kralja, Mire Banjac, Ružice Sokić… Upijali smo sve što su radili i na sceni i u čuvenom bifeu Ateljea. Bata Stojković nam je kupovao kifle kod Ace pekara i ćevape u Srpskoj kafani. Sa Perom smo posle dva dana svi bili na ti. Zokija Radmilovića i njegove ujdurme i kalambure smo obožavali. Stalno me začikavao: – Šta je mala, oćeš da menjaš svet! Pre premijere mi je prišao i saopštio da mi daje “posebno” dopuštenje da ponekad svratim u Atelje kad ima predstavu i vodim ga u Srpsku kafanu a on će za uzvrat da mi priča o glumi koliko god želim. Tada nisam bila svesna kakav je to poklon bio.

***

Posle nekog vremena, kada se Ružica Sokić razbolela, Bata Stojković je zahtevao da je ja zamenim u ulozi Julijane Tolnaj. Nakon tri dana proba na predstavi, u sceni dijaloga sa Batom, dobih i aplauz na otvorenoj sceni, on se okrenu leđima publici i dobaci mi: -Ubiću te, jel to zahvalnost što sam ti dao ulogu! Ne znam kako je danas ali tada su mladi glumci mogli da uživaju u neograničenoj, nežnoj pomoći bardova pozorišne scene.

***

Potom su došle prve ozbiljne uloge. Četvrtog maja, kada je umro Tito, mene je na sceni u Zemunu gledao američki reditelj Edvard Hejstings, koji je tražio glumicu za predstavu Pokopano dete Sema Šeparda u JDP. I tako sam dospela na prvu probu sa Ljubom Tadićem, Mišom Janketićem, Irfanom Mensurom, Marijom Crnobori… Neopisivi strah i tremu pokušala sam da prikrijem tako što sam visoko dignute glave uplovila u čitajuću salu, zapucala pravo prema Ljubi Tadiću, važno mu pružila ruku i rekla: – Ja sam Željka Bašić! Sa sve akcentom na Ja, što je naravno izazvalo salve gromoglasnog smeha. Htela sam da umrem istog trenutka, a potom i više puta tokom proba.

***

Premijera je prošla odlično, dobila sam novu ulogu u JDP. Nekršten dan i opet plejada majstora glumačke profesije. Mog muža igrao je Josif Tatić. Na jednoj probi reditelj je imao ideju da me Tale iznese sa scene ali se moj partner požalio da sam prevelika za tako nešto. Ljutito sam izjavila da ću ja njega da iznesem što sam i učinila. Prebacila ga preko ramena i iznela. Na predstavama me uvek posle te scene začikavao: – Koja glumica, dobija aplauz na fizičku snagu.

***

Došle su nove uloge u JDP, Narodnom pozorištu, na Splitskom ljetu, Podgorici… Primljena sam u stalni angažman u Narodno pozorište. Igrala sam caricu u Raspućinu Ace Popovića. Tada sam prvi put sarađivala sa Mišom Žutićem. Kad god sam tokom proba upadala u ćorsokak, Miša mi je pomogao. Pomagao mi je i kada sam radila Natašu u Na dnu, Maksima Gorkog. Dragi doktor Miša.

***

U predstavi Seoba Srbalja sveštenika je igrao mladi operski pevač Vukašin Savić. Pevao je tih dana i noći i u čuvenoj Rupi, klubu Narodnog pozorišta. Odnela sam pobedu nad balerinama, pevačicama i glumicama. Venčali smo se iste godine u septembru.

***

U glumački salon na četvrtom spratu sve češće se uvlačila politika i strah da nešto gadno nije kako valja i da dobro biti neće. No, nismo se mi tako lako dali sa svojih oblaka sreće . Jedne januarske noći, kada je sneg bukvalno okovao Beograd, rodila sam prvu ćerku Beku Savić. Što se mene tiče, svet više nije mogao da računa na mene. U pozorište nisam ušla mesecima i godinama. U međuvremenu nam se pridružila i mlađa Savićka, Kruna. Vakašin je imao koncerte po celoj Jugoslaviji i van nje a ja sam sedela na brdašcetu naše lične sreće misleći da će tako biti doveka.

***

Došle su devedesete. Meni ama baš ništa nije bilo jasno. Tako sam spakovana i napravljena. Nema drugih, nema drugačijih, ja to tako ne vidim. Za politiku sam znala da postoji ali se upoznali nismo. Devetog marta 1991. sam imala probu na petom spratu Narodnog pozorišta. Kad je krenuo tutanj, policija na konjima, suzavac, tuča, strašan huk koji je probijao teške pozorišne zidove… nisam uopšte shvatala šta se događa. Htela sam kući, kod svoje dece i izletela sam pravo u suzavac i haos.

***

Pred mojim očima vrtoglavao se survavao ceo moj svet. Zastrašujući tonovi, ostrašćenost, urlanje, sad već opipljiv strah u glumačkom salonu i obavezno gledanje vesti u ledenoj tišini. Počelo političko opismenjavanje. Jednog jutra nisam mogla da dobijem telefonom majku u Splitu. Prekinute veze između Hrvatske i Srbije. Rat! Nikad neću zaboraviti kad sam tu reč prvi put ugledala preko leđa mog kolege koji je na probi čitao Politiku. Zurila sam ne shvatajući kako je moguće da se ta reč nalazi u istoj rečenici sa mojom zemljom.

***

Osetila sam da moram da iznađem mesto za nas i moju porodicu u Splitu. Neko utočište gde ćemo moći da se sklonimo dok bezumni haos ne prođe. Jedne večeri sam sedela sa Slavkom i Cigom Jerinićem, posle zajedničke predstave “Jovče”. Ciga me zabrinuto pitao da li sam svesna šta znači odluka da ostavim glumu. Molio me da razmislim još jednom. Ali, ja sam već odlučila. Vukašin je dobio angažman u Kelnu.

***

Ciga nakon mog odlaska više nije hteo da igra Jovču, rekavši da mene ne može niko da zameni. To je bila moja diploma „izvođača glumačkih radova“. Posle nekoliko godina, kada je Kruna došla u Narodno da gleda neku predstavu, u prostoriji iza scene u kojoj sede binski radnici videla je da još uvek visi plakat Jovče sa mojom i Ciginom slikom. Rekli su joj da „ne daju svoju crnu Barbiku“.

***

Prvi dani za Barbiku u Kelnu nisu bili laki. Ništa mi nije bilo poznato, jezik nisam znala, pravila igre su bila oprečno drugačija. Mukotrpan i bolan period “adaptacije” na “novu kulturu” crpeo je svu našu snagu. Verovatno i zato što smo iz svoje zemlje otišli naprasno, otkinuvši se nevoljno od ljudi i stvari koje su nam bile neophodne da bismo disali na isti način. Sa druge strane, odlazak u drugu zemlju i drugu kulturu vam daje mogućnost da formirate novi identitet, neminovno oformljen iz vašeg starog i svega što vas dočekuje u novoj sredini. Naravno da sam udarala u zidove, ne shvatajući zašto nešto ne mogu da uradim na način na koji sam to radila u svojoj zemlji. Međutim, sama činjenica da ste prinuđeni da iznađete novi put kako biste ostvarili svoj cilj, vas obogaćuje.

***

U Kelnu sam vrlo brzo počela da radim kao spiker na radiju Dojče vele. Dvadeset godina sam provela na tom radiju. Zaposlili su me kao vođu snimanja, ali sam uskoro počela da pišem priloge, pravim intervjue. Nisam mogla da pobegnem od politike ali to svakako nije bila ljubav na prvi pogled. Često sam bila u prilici da se čudim kako su principi političkog delanja više nego banalni.

***

Postala sam urednica. Poslednjih godina sam uređivala i vodila Mozaik kulture. Često sam dolazila u cik zore i izlazila iz radija kasno noću. Sve svoje umetničko znanje i kreativnost sam ukrajala i utapala u tih 15 minuta. Maštala sam i režirala prave radio-drame, terala članove redakcije da u studiju pevaju Bitlse i Rolingstonse, da glume antičke horove, snimala intervjue sa umetnicima… Kada je magazin ukinut, kada su ukinute i radio-emisije, a ostao samo internet, dugme, digitalno snimanje… svojevoljno sam otišla.

***

Na oproštajnoj večeri povodom mog odlaska u “prevremenu penziju” jedan kolega je pročitao svoj tekst o mojoj malenkosti. On me je video kao osobu koja je godinama šetala hodnicima DW sa hrpom dasaka (koje život znače) na leđima pokušavajući da ih ukuca u hodnike radija. Praveći usput buku! Sve dok nije došla do ostrvceta (magazin kulture) koje je pretvorila u oazu svojih maštanja i mogućnosti da se izrazi onako kako želi. Meni se to njegovo viđenje jako dopada. Primam i kritiku zbog pravljenja buke.

***

U međuvremenu nisam sasvim okrenula leđa pozorištu. Prvih osam godina nisam imala ni vremena, ni želje, ni mogućnosti da se popnem na scenu. Nakon toga je stigao poziv Nade Kokotović sa kojom sam davnih godina radila na Splitskom ljetu. Radila je Majku hrabrost. Kada se na premijeri upalilo svetlo, pogledala sam u svoje prijatelje koji su sedeli u grupici, svi su imali “vlagu u očima” kako bi to rekao jedan moj drug pesnik. Imala sam osećaj da sam se posle dugog puta vratila kući. Sa Nadom Kokotović i Neđom Osmanom sam nastavila da sarađujem u njihovom pozorištu TKO. Uradili smo više zajedničkih predstava i posle leta nas očekuje saradnja na novom projektu.

***

Svi moji gradovi su mi neophodni da bi moja unutrašnja karta bila na svom mestu. Nigde ne umem tako da se opustim i budem mirna kao kad uronim u more. Kad sam u Dalmaciji, pre zalaska sunca se nesvesno uputim ka obali. Taj čarobni trenutak smirivanja dana provesti tik uz more za mene ima ogroman, neopisiv energetski impuls. Nemačka ima sjajno pozorište u kome sada rade i moje dve ćerke. Kruna je glumica u Državnom pozorištu u Visbadenu. Beka je u istom pozorištu rediteljka. Kada se dogodi da se nađem u publici u trenutku dok se na sceni odvija neka prekrasna pozorišna vizija, što nije retko, punim se poput ovih digitalnih čuda. Brzo i efikasno. Odlazak u Beograd u aprilu… Šetnja uz Dunav, sedenje u Monksu sa prijateljima, dočekivanje zore u priči bez kraja… Bez toga bih prosto ostala bez daha.

O sagovornici

Željka Bašić Savić, glumica i novinarka, Dalmatinka, rođena u Doboju. U Splitu završila Školu za primenjenu umetnost, odsek za umetničku fotografiju. U Beogradu diplomirala glumu na FDU. Glumica Narodnog pozorišta do 1992. kada se seli u Keln gde započinje novinarsku karijeru. Do odlaska u prevremenu penziju bila je urednik na radiju Dojče vele u Bonu. Pisala je za beogradske novine Našu Borbu, Ludus, Danas i Nin. Danas je dopisnik časopisa Avant Art Magazin iz Beograda. Živi i radi u Kelnu.