Tako je govorio Izet Sarajlić 1

Navršilo se tačno 27 godina kako su tridesetak Beograđana, četvoro Podgoričana i jedan Novosađanin, nakon više od hiljadu i po pređenih kilometara, kroz čuveni tunel ispod piste butmirskog aerodroma – ušli u ratno Sarajevo koje su već tri godine držale u opsadi srpske jedinice ratnih zločinaca Ratka Mladića i Radovana Karadžića.

Mirotvorci iz Beograda i Podgorice formalno su bili gosti na skupštini Srpskog građanskog vijeća koja se 10. i 11. aprila 1995. održavala u hotelu Holidej in.  Suštinski, domaćini su im bile Sarajlije željne mira i normalnog života, koje su ih srdačno primale i pozdravljale na svakom koraku. Sećajući se ljudi i ratnih dešavanja u Sarajevu od gotovo pre tri decenije, ovih dana naletim na intervju sa Izetom Sarajlićem, objavljenim u listu Naša Borba u maju 1995.

***

Izet Sarajlić, sarajevski, bosanski, jugoslovenski, evropski i svetski pesnik, ni pre rata nije rado prekoračivao pragove nacionalnih ustanova u Sarajevu. Dvanaestog aprila 1995. došao je u Prosvjetu, kulturno prosvetno društvo Srba, da Beograđanima koji su bili gosti Sarajlijama na ispraćaju kaže:

U ime centralnog komiteta moga srca, ja vas pozdravljam! Hvala vam za trenutak! Vratili ste mi osjećanje kao da ponovo mogu da živim kao što sam živio prije ove nesreće. Možda me, kao mnogo toga u životu i ovo vara, ali, strašno je lijepo, među dragim, sarajevskim, izmučenim licima, vidjeti i poneko beogradsko lice, jer mi, Sarajlije, ako smo u išta bili razočarani, bili smo razočarani u taj Beograd.

Izet Sarajlić, visok i mršav ali prav, sa nekim svetačkim izrazom na licu, govorio je i govorio a suze su tekle i Beograđanima i Sarajlijama. Tek kad su emocije savladane, našli smo jedan kutak prepune Prosvjete da razgovaramo za Našu Borbu.

Posle tri godine ove nesreće, ovog užasa u kojem živite u svom Sarajevu, da li pravite bilo kakva poređenja sa svim onim kroz šta ste prošli tokom Drugog svetskog rata?

Izet Sarajlić: Mene je Drugi svjetski rat, preko smrti mog brata, gimnazijalca Ese, koga su streljali italijanski fašisti, promovisao u nekakvog pacifističkog pjesnika. Međutim, ja se danas čak s nostalgijom sjećam Drugog svjetskog rata! Imam utisak da je čak i onaj poručnik Kincl, koji je hapsio moje sestre Ninu i Razu, koje su za vrijeme ove sarajevske blokade umrle, preživjele su fašizam a umrle su u razmaku od četrdeset dana u Sarajevu, ne zato što su bile stare, ne zato što im je nešta falilo, već jednostavno od iscrpljenosti, od nedostatka bilo kakvih lijekova… Čini mi se da je čak i on, Kincl imao neko lice čovjeka, čovjeka na nekoj drugoj strani ali, gotovo ljudsko lice te se i njega s nostalgijom sjećam. Kada su ovde stavili one čarape na početku rata, odjednom sam ja vidio da je, bogami, ovo nešto najgore što sam doživio i što ću doživjeti.

Je li vam tada, na početku rata, bilo najteže?

Izet Sarajlić: Mi smo u početku mislili da smo izgubljeni. Ja sam se, recimo, 1992. i 1993. godine, kad sam mogao ne samo poginuti od metka nego i umrijeti od gladi i hladnoće, ja sam se osjećao kao Mandeljštam na Kolimi: odjednom, ja vidim da za moju strašnu muku niko ne zna! Znaš, Rade… mogu ti kazati ti, barem ovdje, a ti poslije turi Vi… na početku rata ja tako onemoćao, jadan, ranjen, bez krova jer mi je Radovan Karadžić tri puta gađao kuću dok je nije nabo, pa kad je nabo, tek je onda odustao… I to je bila velika granata od sto pedeset i moj zet pravoslavac, a žena mi je katolkinja, pošto su rasute knjige svuda po podu, moj Đorđe nalazi jednu i kaže: – Opa, tata, šta ovde piše: – Dragim mojim Sarajlićima, Radovan Karadzić !

A ja mu kažem: – Đorđe, i ova granata je bila lični pozdrav Radovanov dragim Sarajlićima!

Pesnik Karadžić poklonio vam je knjigu svojih pesama.

Izet Sarajlić: Da, da poklonio mi je svoju knjigu… Dakle, imao sam osjećanje da je moj život završen, da je čak sve što sam u ranijem životu napravio, da je to, takođe, na neki način likvidirano…

Ali, sudeći bar po vašim pesmama, Vi nijednog trenutka niste prestajali da pišete.

Izet Sarajlić: Da, to je bio neki moj inat, to je odjednom počelo… Recimo, treću godinu rata, preko Italije, ja dobivam čileansku knjigu i odjednom u meni neki inat: majku mu božju, u Pinočeovom Čileu… ako je još Pinoče, jer ja ne znam… tamo izlazi moja knjiga a ne može da izađe na prostorima gde sam ja priređivao… Znaš, ja nisam bio pjesnik koji nije doticao ljudska srca. Žao mi je što to kažem, ali imam utisak da sam trideset godina bio drag čovjek a sada… (pokazuje na zaraslu ranu na čelu)… sem ovog Radovanovog ordena, geler je tu proparao, ja drugog ordena nemam.

Kada ste bili ranjeni?

Izet Sarajlić: Devetog septembra 1992. godine. Nije to teška bila rana, pogotovu nije bila teška u odnosu na opštu patnju, tako da u tom trenutku nisam ni brinuo jer sam bio toliko, toliko degradiran, ponižen… da bi mi čak odgovarala smrt!

Moram da Vas pitam gde se pogrešilo, ako se pogrešilo, da se na ovim našim prostorima pojave takvi neljudi?

Izet Sarajlić: U tome je sav problem što pet-šest kriminalaca poslednje vrste upravlja našim sudbinama na kraju vjeka u kome je toliko toga ostvareno. Ja imam prije rata napisanu pjesmu Radovanu Karadžiću, koji mi je bio prijatelj, mlađi prijatelj, koji me je, čini mi se, čak i volio, u kojoj kažem:

Čime to šesnaesti vijek posebno obiluje?

Tamo neki Viljem Šekspir, da se prehrani, napisao Hamleta!

A u mom vjeku je pobeđen Hitler, napisan Pasternak…

Ja sam mislio da živim u najljepšoj od svih epoha, da živim čak u najboljem od svih naroda. Užasno je moje razočarenje u civilizaciju, u svijet. Ima trenutaka kada gledam Lava Tolstoja pa imam utisak da to nije više onaj Lav Tolstoj od prije rata!

Dok mi razgovaramo, evo opet se čuju eksplozije granata, ovo je bila treća danas. Kažite mi kako je moguće da i posle tri godine ovakvog i još goreg pakla Sarajlije izgledaju vedri, nasmejani, puni života?

Izet Sarajlić: Mislim da je Sarajlija jedan poseban tip čovjeka, jedan poseban soj naroda. Sjećam se, na početku rata, mi nismo imali ničega, ali te naše porodice… Ja sam oženjen katolkinjom, a ja sam Musliman… I sjećam se, nas je šestoro djelilo za ručak jedan Gavrilovićev mesni narezak. Ili, sjećam se, ja stojim na ulici sa svojim jednogodišnjim unukom i sad idu Sarajlije i pitaju: – Pjesniče, kako si?

Ja kažem: – Kazaću ti ako mi daš cigaru! I onda, ako ima, da mi cigaru a onda me dalje nešto pita a ja kažem: – E, za to već treba pola kutije, ili kutija… Dakle, to je bila totalna degradacija jer ja nisam naučio da prosim! Ja čak u socijalizmu nisam znao da se napijem za vrijeme paradnih banketa, ali sam volio da popijem za svoj račun.

Pričale su mi Sarajlije da ste išli ulicom, sredinom ulice, ne obazirući se ni na snajpere, ni na granate, u vreme najvećeg bombardovanja?

Izet Sarajlić: Nisam ja hrabar čovjek, ali na mojoj grbači je bilo petoro njih. Bila je žena, bila je ćerka, bio je unuk, bio je zet i bila je ćerka od naših prijatelja sa Grbavice. I pošto su oni mlađi, osim moje žene zabavljene unukom, oni su svi bili negde… ili vojska, ili Unprofor ili, šta ja znam… Sve je na meni bilo! Ja sam, dragi Rade, na svoj treći sprat iznio barem tri cisterne vode! Znaš ti šta to znači u mojim godinama, a meni je šezdeset i pet godina. Čak samo ustati u pet sati pa otić na Skenderiju… a pucaju tamo… čak je i to nešta što je strašno, a još nositi u povratku te silne kanistere. Mogu da ponesem trideset al natovarim pedeset, jer valja pelene… Strašno je bilo ali mislim da smo mi, i pored sve te tragedije, jedan veseo narod, jedan normalan narod. Mislim čak da je Beograd veća psihijatrija nego Sarajevo. Meni je žao što to kažem, ali jednom sam rekao da ipak, kad sve ovo prođe, mnogo će biti bolje Izetu Sarajliću… nekog drugog 9. maja, neke druge 45… nego beogradskom piscu. Biće mi lakše, nekako, pogledati oko sebe jer nisam, ne učinio, ne proizveo, nego nisam čak ni saučestvovao ni u kakvom zlu, a primio sam na sebe toliko zlo i Beograda, i svijeta…

Izvinjavam se Beogradu, ali, kao što je Pančevo bilo ljubavno predgrađe Crnjanskog, tako je Beograd bio neko moje ljubavno predgrađe, međutim, ovo što se dogodilo strašno je… Ne treba nikoga kriviti ali, ipak, mogli su ljudi, mogli su jedan drugog… Svi se mi znamo!… Vidiš, da su mi barem stričevi sa nekim imenima neutralnim… Jedan Šemsudin, drugi Džemaludin… Jedan počiva u Kraljevu pod krstačom, drugi u Dubrovniku na Boninovu… I sad su to neke tuđe države, tuđe zemlje, koje ja, možda, nikad neću obići… Pa, evo i ova naša sarajevska a isto tako i beogradska, naša jadna djeca!

Neki dan gledam film koji je snimio Davor, sin mog najboljeg prijatelja Željka Marjanovića… ja ne znam kako ću bez njega slaviti Nove godine, za mene više nema Novih godina, za mene su Stare godine… Nove godine, ne znam s kim više da ih slavim… Neki dan gledam – Davor Marjanović sa ženom i sinom – Australija. NJegov otac Željko Marjanović – groblje kod Lava; Vera Marjanović, majka Davorova, groblje kod Lava… I zašto, zašto! Da bi Srbija bila veća od Luksemburga!

(domaćini pozivaju sve Beograđane da lagano, u grupama, pođu ka autobusu…)

Rade, mi smo pred rastankom! Sve ti znaš i o nama, i o meni… Nastojte koliko vas ima tamo, nastojte da ne umremo, a samim tim, boga mi, i za sebe ćete… … dajem Vam svoju reč, Izete Sarajliću…

Izet Sarajlić: … to je strašno bitno za Sarajevo, a ništa manje i za Beograd… Jer, strašna je ta zaraza fašizma, strašno je TO! I držimo se, držimo se svi, jer moramo… Ja sam Jovanu Divjaku napisao jednu pjesmu, u ovoj knjizi ima…

Već sam umro! Nastavljam da živim samo zbog Vladimira…, to je moj unuk… ne smijem da odem prije nego što ne budem siguran da je, ma gdje bio, barem on sretan!

Ja živim zbog te male mrvice, tog mog četvorogodišnjeg Vladimira, koji je u rat ušao sa jednom godinom, a sad mu je četiri godine. Strašno mi je važno da me zapamti kao dedu, ovakvog dedu a ne bilo kog dedu.

Hvala vam što smo razgovarali za Našu Borbu i znajte da je…

Izet Sarajlić: Znam ja, i trebalo bi da se zahvalim… Borba je jedina donjela nekrolog mojoj sestri koja je bila najpoznatiji prevodilac italijanske književnosti. A uoči samog rata u Borbi je, preko cjele stranice, Slavko Lebedinski napisao jedan dosta fin tekst o meni…

Beograđanima koje je ispraćao zajedno sa ostalim mnogobrojnim Sarajlijama pesnik Sarajlija je poručio: Djeco, odoste vi! Ali, znajte, da smo tu negdje, vrlo blizu a da je ne više od pet, šest ljudi, pet šest kriminalaca poslednje vrste, učinilo da smo tako daleki… I radimo na tome da ponovo, ako je moguće, u nekom, kako su oni moji antifašisti govorili, u nekom boljem svijetu, da ponovo budemo -kao što smo bili blizu. Hvala vam, hvala vam…

Izet Sarajlić, živa pesnička legenda, ostao je bez reči. I činilo se da će nas jecaj sve preplaviti!

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.