Tamo gde Juga i dalje postoji

Uprkos tome što je ušao u „prvu ligu“, paradoks je i dalje kamen temeljac Brazila. Još je to zemlja kontrasta, kao što je pre više od pola veka pisao antropolog Rože Bastid. U stvari, mnogo je različitih Brazila – geografski, socijalno, klasno, kulturno.

Ovo kaže Predrag Dragosavac, novinar iz Beograda, koji je prošle nedelje tri večeri zaredom u Kolarčevoj zadužbini držao predavanja – o Brazilu.

– Iako je Brazil postao velika tema u Evropi, pored ostalog i zato što će tamo biti održano Svetsko prvenstvo u fudbalu 2014. i Olimpijada 2016. godine, u Srbiji se o Brazilu veoma malo zna, pogotovo iz prve ruke. U tom smislu, ideja mog ciklusa predavanja-prezentacije jeste bila da se o Brazilu govori „iz prve ruke“, na osnovu iskustava sa šestomesečnog boravka, kao i da se kroz priču o svakodnevnom životu, kulturi, ekonomiji, turizmu, ova velika i kompleksna zemlja približi našoj sredini – kaže Dragosavac.

Od 2006. do prošlogodišnjeg puta u Brazil on je vodio radio-emisiju „Brazilska čorba“ na Beogradu 202 i organizovao niz događaja koji su imali Brazil kao lajtmotiv. U Brazil je otišao da iz prve ruke vidi kako to tamo stvarno izgleda, da uči jezik, da putuje, da se sreće s ljudima, da piše…

– Svako putovanje ima predistoriju, svoje kako i zašto. Predistorija mog puta u Brazil je trajala i trajala. Ujna je živela u Sao Paulu od sredine pedesetih do sredine sedamdesetih; ona nas je sve u porodici uvela u Novi svet – pričama, hranom, muzikom… Zahvaljujući njoj, Brazil je uvek bio neki topli objekat žarkih boja koji se nalazi tu negde. Kad je počela beskrajna jugoslovenska tragedija, postao je još blizi. Neki su išli u Kanadu, neki na Novi Zeland, moji su išli za Brazil. Rođačka kolonija je rasla. Poziv je bio otvoren… Ali, bilo je daleko, bilo je malo vremena i još manje para. Predistorija se tu ne završava. U Beogradu sam stvorio svoj lični Brazil. Sa Tjagom Silmanom iz Belo Orizontea i Andreom de Limom iz Rija vodio sam „Brazilsku čorbu“. Puštali smo brazilsku muziku i – čavrljali o svemu i svačemu, svake subote, duže od pet godina. Postali smo bliski drugari, a ja sam neosetno zaronio u univerzum brazilske kulture. Brazil me je intrigirao i mimo radija i porodično-drugarskih veza. Otkad je Jugoslavija raskomadana, kopkalo me je kako to da u Brazilu rasno-etnička mešavina radi, a na Balkanu navodno nije moguća. Ideju o kulturnom kanibalizmu baštinio sam kao svoju i pre nego što sam uopšte saznao za „Kanibalistički manifest“ Osvalda de Andradea (Andradeova osnovna teza bila je da snaga brazilske kulture leži upravo u tome što je kanibalizovala uticaje sa raznih strana i od njih stvarala novi kvalitet). U emisiji i svojoj glavi, stvorio sam jedan utopijski Brazil. Kad-tad morao sam da se suočim sa realnošću. To se desilo kad sam napunio 40. Iz jeseni sam krenuo u proleće. Boingom Singapur Erlajnsa iz Barselone… – priča Dragosavac.

Brazil je, kaže, emigrantska zemlja, mada ne na način kao što su to SAD ili Kanada. U poslednjih nekoliko decenija kapija za ulazak stranaca bila je spuštena rigidnim zakonima. Sada, kako objašnjava, imperativ razvoja i manjak visokokvalifikovanih radnika pišu „amandmane“ i ponovo spuštaju barijere. Evropljanima i Amerikancima Brazil više nije kraj sveta ni „zadnje dvorište“, nego sve poželjnije odredište za profesionalnu karijeru i život.

– Za naše ljude današnji Brazil može da bude posebno atraktivan – nije još uređen kao Evropa ili SAD, ali u njemu, ako dolaziš iz Srbije ili sa Balkana, nisi građanin drugog ili trećeg reda; tu si građanin onog reda do kog se probiješ – znanjem, radom, sposobnošću, visprenošću… Mesta nisu numerisana – kaže sagovornik Danasa.

„Jugosloveni“ su za brazilske standarde oduvek bili mala i periferna „zajednica“. U dvestamilionskoj populaciji nekoliko hiljada, pa i desetina hiljada rasutih na ogromnom prostoru, sitni su maltene kao prašina. Ipak, i kao takvi, deo su opšte priče o Brazilu i brazilskoj emigraciji…

– Prvi „Jugosloveni“ koji su organizovani stigli u Brazil bili su Dalmatinci – Blaćani i Velalučani sa otoka Korčule – 1925. godine. Brodom „Zaton“ koji je isplovio iz Prigradice otišli su za Đenovu, gde ih je čekao parobrod „Sofija“, koji je poslala brazilska država. Tih 150 putnika bili su prethodnica mnogo masovnije seobe koja će uslediti. Odlazak Korčulana u Brazil je jedan prilično skrajnuti istorijski detalj. Otkriva nade i očekivanja od tek formirane zajedničke države, kao i način funkcionisanja „globalnog poretka“ posle Prvog svetskog rata. Krajem pedesetih, uz pokroviteljstvo socijalističke Jugoslavije, oni će biti okupljeni oko Društva prijatelja Jugoslavije, osnovanog u Sao Paulu. Jedna od inicijativa Društva bilo je podizanje spomenika Josipu Brozu Titu u Kampinasu 1982. godine. Spomenik još stoji i to odmah pored Kenedija. To su jedina dva spomenika stranim državnicima u ovom gradu koji je jedan od najrazvijenijih u zemlji. Društvo će početkom devedesetih promeniti naziv u Društvo prijateljstva Dalmacije i Brazila. Nikad, međutim, neće postati baštinik nacionalizma, verovatno i zato što početkom devedesetih, kako svedoče neki koji su svraćali, tamo skoro da više nije bilo onih koji govore „naš„ jezik. Neposredno posle Drugog svetskog rata u Brazilu će se obresti i prva značajnija grupa Srba, koji su napustili zemlju još tokom rata. Reč je bilo o nekoliko desetina porodica, monarhističko-antikomunističke orijentacije, tako da im je zajednički bio i odijum prema „komunističkoj“ Jugoslaviji. Ni Srpskog kluba više nema – većina njegovih osnivača više nije među živima, a kuća gde mu je bilo središte je prodata. Do poslednjeg dana na počasnom mestu je stajala bista Draže Mihailovića – kaže Dragosavac.

Devedesete donose jedan „novi kvalitet“ u odnosima. Iako su vrata Brazila u to vreme bila formalno zatvorena, statistički „radari“ zabeležili su dolazak – „Jugoslovena“. Tu u početku nije bila reč o klasičnim iseljenicima, već o ljudima koji su od rata i zahuktalog ludila bežali glavom bez obzira, a nisu imali vremena, strpljenja ili uslova da čekaju dugotrajniju proceduru za odlazak u Kanadu, Australiju ili SAD.

– „Institucionalni odnos“ prema našima je takođe paradigmatičan. Srbija ni u jednoj ambasadi na čitavom južnoameričkom kontinentu nema mašinu za izdavanje novih pasoša. Uobičajen je slučaj da naši ljudi, koji su u međuvremenu dobili brazilske pasoše, a novi srpski ne mogu da dobiju „iz tehničkih razloga“, plaćaju srpske vize kao i svi ostali stranci. Uz sve to, iako se širi u ogromnoj zgradi na ogromnom placu u Braziliji koji su nasleđeni „iz Titovih vremena“, Ambasada Srbije u Brazilu dvanaeste godine trećeg milenijuma nema čak ni svoj internet sajt. U današnje doba, to je kao da se nema lična karta, osnovni dokaz o identitetu. Zar onda može da čudi što većina Brazilaca nema pojma da nešto što se zove Srbija uopšte postoji. Obrazovaniji znaju gde je to otprilike, ali ne baš tačno – zemlje bivše Jugoslavije toliko su sitne na karti sveta da ne može da im stane celo ime. Kad dođete u Federalnu policiju da produžite vizu, na listi zemalja koju kompjuter nudi opcija „Srbija“ (ni Hrvatska, ni Bosna) ne postoji. Postoji samo – Jugoslavija. Kad treba da prenoćite u jednom od hostela Če Lagarto (reč je o najpoznatijem hostelskom lancu u Brazilu), ista stvar. Jedna mlada profesorka iz Sao Paula mi je opisivala kako je imala problem da od fakulteta dobije novac za putne troškove za konferenciju u Srbiji – jer administracija Univerziteta Sao Paula Srbiju nije imala u kompjuteru; samim tim nije mogla ni da odobri pare za put! Bez obzira koliko to „jeretično“ može da zazvuči, iz brazilsko-latinoameričke perspektive odavno počivša „komunistička“ Jugoslavija i dalje deluje življe i prisutnije od svih ovih novih demokratskih, evropskih i tržišno-orijentisanih entiteta. Jugoslavija se iz Brazila i u Brazilu još vidi. „Nove realnosti“ nastale na njenim razvalinama su mutne ili čak potpuno nevidljive – kaže Predrag Dragosavac.

Čekali Engleze

Priča o srpskoj antikomunističkoj emigraciji u Brazilu pomalo podseća na Kusturičin „Andergraund“. Usled daljine, nedostatka informacija, ali i veoma ideologizovanog pogleda na svet, njihova percepcija jugoslovenske stvarnosti je bila veoma pomerena. „Čekali su Engleze“ i nisu ih dočekali. Kraj komunizma neki jesu dočekali, ali je „otadžbina“ tada postala nešto sasvim drugo. Uprkos tome što je ta inicijalna „srpska zajednica“ bila sastavljena od obrazovanijih ljudi izraženih nacionalnih osećanja, ni njihovi potomci uglavnom nisu sačuvali jezik niti kakvu bliskiju vezu sa „maticom“ – kaže Dragosavac.