Tepavac ili veliki stil

 Bilo je, naime, svakome tamo jasno da je to poslednje što bi Tepavac voleo da vidi. Teško, međutim, da je takav epilog umanjio utisak, i ičije zadovoljstvo. Naprotiv. Sasvim verovatno, ni Tepavčevo. Napravićemo u tome smislu jednu vedru pretpostavku: mogao je kod kuće supruzi Renati Ulmanski, koja je iz gledališta pratila događaj, kazati kako ni njena Frau Gabrijela ne bi odnela veći pljesak, koji za dlaku, eto, nije prešao u ovacije.

Gornji su redovi uvod u tekst koji je ovaj list objavio 7. juna prošle godine. Bila je to, po svemu sudeći, poslednja prilika – kao da se slutilo da nove neće biti – da se aklamacijom pozdravi jedan skojevac, partizan, političar, diplomata, Titova simpatija i antipatija, pisac. Evo, godinu i nešto kasnije Tepavac je otišao, a da to nisu znali čak ni njegovi dobri prijatelji. Vest da je umro prošla je gradom i bivšom zemljom tek kad su objavljene čitulje u Danasu. I ovaj odlazak, iako se odigravao bez njega, bio je tipični on: škrt prema javnosti, sa blagim prezirom prema njoj, sahranjen je u krugu najbližih. Prilike da se oda poslednja velika počast tako nije bilo. To će uraditi svako za sebe među njegovim poštovaocima. Osim, razume se, nas novinara, koji imamo privilegiju druge vrste.

Prošle sam se godine upitao: Ko je, pak, ta publika koja je došla u Centar za kulturnu dekontaminaciju da štedro pozdravi Tepavca? Teško da ću pogrešiti ako kažem da nije bilo nikog ispod četrdeset, napisao sam. Malo onih i ispod pedeset. Okupio se bio, dakle, uglavnom stari svet. Nisam se upuštao u to je li to nešto dobro ili loše, samo sam opisivao salu te večeri, rizikujući pomalo da mi se zameri nekorektan govor. Ali tek tu očiglednost bilo bi nekorektno preskočiti.

Izveo sam potom jedan ovlašni zaključak: ličio mi je taj svet na svet bez naslednika. U boljem slučaju moglo je biti da se oni (naslednici) u ovoj prilici nisu pojavili, i to bi bila kakva-takva uteha. Gatanje, međutim, nije imalo nikakvoga smisla. Ono što se pred našim očima odigravalo bilo je otmeno, uzvišeno, skupoceno, bilo je – što da ne – patetično. Kao u velikim finalima velikih muzičkih kompozicija. Ali toga sveta po svemu sudeći uskoro neće biti. Fajront nije sviran ove nedelje, napisao sam prošloga juna, ništa se nije desilo preko noći, dug je put guranja u stranu, nipodaštavanja i kompromitacije partizanske teme koju je Tepavac ponovo oživeo u svojoj knjizi. Govornici na promociji nisu, naravno, propustili da ukažu na širi okvir toga procesa, i na njegovu dubinu.

Ali Tepavčeva sećanja nisu se pojavila da svedoče o porazu nego o pobedi. Ako je ovaj svet o kojem govorimo, može biti, svet bez naslednika, to još uvek ne znači da je svet bez nasleđa. Naprotiv. Tepavcu očito nije bilo stalo do glorifikacije jednoga doba, nego do toga da ne potonu u večni zaborav neki ideali koji bi vredeli da ga nadžive. Revizija istorije nikad ne ide bez revizije vrednosti. U tome smislu, Tepavčeva knjiga „Moj drugi svetski rat i mir“ nije bila njegovo prvo suočavanje sa tom otrovnom materijom, ona je (ta materija) reklo bi se neprekidno u njegovoj agendi. Pogrešili su, međutim, oni koji su Tepavca videli kao zadrtog čuvara pečata partizanske epopeje ili liberalne leve misli. Pogrešili su svakako i oni koji su te večeri prošloga juna došli da ga pozdrave kao harizmatika jedne minule epohe. Dosledan da, ali ne i dogmatičan, radoznao a ne mrtav duh, to je po našem skromnom računu Tepavac, pa i te noći, kada se ćuteći opirao protivnicima i, sigurno, ništa manje otimao da ne bude zarobljen od svojih.

Uvek je – ako sam ga dobro čitao – upravo to i radio. Nema ni govora da bi ga mogla trajno potkupiti bilo koja emocija, pa ni ta koju prirodno ima prema svetu koji sam ovde možda isuviše lako nazvao starim. Evo šta mi se zapravo čini: kad bi taj svet i pomislio da je on njegov najbolji reprezentativac, Tepavca tu već nema. Subverzivnost je zato perfektna reč koju je u vezi sa njim lansirala Dubravka Stojanović. Ona se, ta reč, prostire na širokom prostoru njegovoga karaktera. I u njegovim ranim devedesetima mogli ste ga videti kako, recimo, žustro prelazi ulicu van pešačkog prelaza. Šta nam to govori? Ne samo o banalnom nedostatku discipline, nego, daleko više, o magičnom otporu prema definitivnom koji ga je pratio od doba kad se iz solidnog zemunskog gimnazijalca premetnuo u ilegalnog skojevca sve do neukrotivog Titovog šefa diplomatije. Nema, međutim, subverzivnosti bez vitaliteta. On je tu: kao i ono kako prelazi ulicu mimo zebre, Tepavac se mogao videti kako se, sa Terazija, oštrim korakom sa mlađim društvom, spušta preko Brankovog mosta put svog zemunskog keja. Taj je put kao mladić inače prelazio vozom. Kad je poslednjih meseci nestalo snage i za to, ostao je njegov bodri duh, njegov autocinizam, kao novi, ali pouzdan znak te iste, neprolazne, vitalnosti.

Ta crta u njegovome mišljenju i delanju nimalo diskretno promalja se dabome i kad osvetljava partizansku temu, kao što to kroz memoarski prosede čini i u knjizi o kojoj je junske večeri prošle godine bilo reči. On, naime, nije razmišljao kritički samo o osveti nekadašnjih ratnih gubitnika, koja je u najrazličitijim oblicima danas na sceni, nego i o zabludama pobednika kojima je pripadao i koje su u dugom nizu godina kontaminirale kompleksnu istinu o našem Drugom ratu. On jeste i dalje bio fasciniran nekim idealima svoje mladosti, ali nipošto tako i toliko da bi ih mogao pretpostaviti istini. S druge strane, gorka iskustva iz pokreta kojem je pripadao – poput istrage o tome kako to da je živ izašao iz ustaškog zatvora – nisu u njemu proizvela prezir i mržnju en mas. Neki njegovi govori i politički eseji u tome su smislu međaši. Ličiće na preterivanje, ali nama se čini da nije: niko ni sa partizanske ni sa nepartizanske strane nije sa toliko ravnoteže kao Tepavac ocenio Titovu epohu. Mogao je to komotno postati model za oblikovanje našeg nacionalnog odnosa prema toj prošlosti. Ali vidimo da, nažalost, nije.

Ili da ipak malo prikočimo: na samoj promociji koje se sećamo naše su mlađe istoričarske snage srčano ocenjivale ovo o čemu govorimo. Recimo tako, na Tepavčevoj liniji. Da li, onda, njegov napor ipak nije bio uzaludan? Možda to govori i tekst mlade doktorantkinje koji ide u ovome broju naporedo sa ovim mojim, a koji se odnosi na Tepavčevu diplomatiju. Da li će ga mladi ipak oteti od zaborava? (Pa on, zbilja, nikad nije ni ličio na starca.) Neću da preskočim ni Dačića, i Tepavčev i njegov susret od pre nekoliko nedelja, mada sam se u međuvremenu podsmehnuo tom sastanku. Povući ću taj podsmeh, i sačekati da vidim može li Tepavac preći u novo doba nošen i rukama svojih nekadašnjih arhineprijatelja.

Pljesak koji mu je prošloga juna uputio amfiteatar Centra za kulturnu dekontaminaciju bio je upućen koliko jednoj knjizi toliko jednoj biografiji. (Sad mi izgleda, taj blistavi pljesak, kao zamena za ovu diskretnu sahranu.) Ta biografija, dakako, nije samo ratna i partizanska, nego je ništa manje i mirnodopska. Otud možda u naslovu knjige i poigravanje sa Tolstojem, da se sve nije okončalo u ratu. Tepavac ima slavu liberala, Titove žrtve, antimiloševićevskog gurua. Možda i previše za jednu životnu karijeru. Ona se, međutim, ostvarila na jedan pervertiran način. Ne čini se, naime, da ju je on hteo. Tito ga je sa drugim srpskim komunističkim liberalima isključio iz političkog i javnog života u njegovoj pedesetoj. Tepavac je sve činio da predstavi da biti u senci nije najgora od mogućih ljudskih sudbina. Kao nišu za dalji život šef diplomatije velike Jugoslavije odabrao je spočetka da bude stolar. Legendarna je stilska stolica iz radne sobe Radomira Konstantinovića koju mu je Tepavac znalački popravio. Uzgred: na komemoraciji Konstantinoviću smo se i videli poslednji put. Više Renata nego on, pitali su: Šta se dešava sa našim Danasom? Ponudu da ih povezem do kuće otklonio je rečima: Nije daleko, a i ne bih propustio priliku da u šetnji zavodim ženu.

Znao je odabrati društvo, znao je uživati poverenje. To što ga je Koča Popović odredio izvršiocem testamenta amblematična je činjenica. Ona samo učvršćuje sliku velikog srpskog liberalnog kvarteta – Nikezić, Latinka, Koča i on. Nisu oni uvek živeli u najvećoj ljubavi, ali su živeli u najvećem razumevanju.

Strogo dozirano prisustvo u javnom životu, formatirano jednom kao životni stil, Tepavca ipak nije uspelo totalno izolovati. Kolumna u skromnoj Republici, pisana za nekoliko stotina čitalaca, širila se devedesetih državom po matrici ilegalaca: Čitaj, i daj dalje. Svaki je daroviti kolumnista koji je držao do sebe tada govorio – kad porastem, biću Tepavac. Učitelj stila. Partizani su imali odlične pisce, Tepavac je jedan od njih. Diplomate takođe, stao je u red Peresa i Kisindžera. Od govora koji je održao nad kovčegom ambasadora Rolovića do danas njega ta ambicija <I>velikog stila<I> ne napušta. Ali, nema velikog stila bez velikog mišljenja. I tu smo kod ključne situacije: vredne, pa i epohalne ideje koje je zastupao bile su te koje su ga – i protiv njegove volje – hvatale za ruku i izvodile na pozornicu. Što se više krio to se bolje video.