Težnja za slobodom življenja

Impozantnu knjigu, i za čitanje i za gledanje, potpisuju dr Ješa Denegri i istoričarka umetnosti Nevena Martinović, a objavila ju je Galerija Rima zahvaljujući posvećenosti njenog vlasnika Aleksandra Milojevića. O Ivačkoviću se relativno malo znalo, delovao je kao izraziti kolekcionar, išao na aukcije, umeo je da prepozna značaj i genijalnost umetnika koji će, mangupski rečeno, biti fora. Kao recimo Baskijat, podsetila je dr Irina Subotić, koja je zajedno s dr Lidijom Merenik recenzirala knjigu. „Samim tim što se monografija o Ivačkoviću tek sada pojavljuje pred nama pokazuje koliko smo malo o njemu znali“, napominje ona.

„Družili smo se s njim, imali intervjue, ali je on sam bio povučeno stvorenje. Pred kraj svog života posvetio se najviše kolekcionarstvu. Radio je uvek u tajnovitosti i to kroz ovu knjigu otkrivamo“, kaže Subotić. Ona skreće pažnju da je reč o otkrićima u vezi s Ivačkovičevim počecima, usponima, dilemama, kao i krajnjim rezultatima, te da su do njih došli, kako autori knjige, tako i Milojević istražujući uglavnom u Parizu, gde su bili slikarevi radovi, uključujući i one koje nije izlagao i za koje nismo znali da postoje. „Suštinu, razume se, čine studijski tekstovi Ješe Denegrija i Nevene Martinović, koji su svako sa svog stanovišta, nastojali da osvetle sve faze i trenutke Ivačkovićevog stvaralaštva, postavljajući ga u kontekst, pre svega evropske i francuske umetnosti“. Tamo je, podseća ona, Ivačković i započeo svoju karijeru i, istini na sreću, bio brzo prepoznat kao jugoslovenski umetnik, koji je bio uključen u jugoslovensku i srpsku scenu. „Dakle, Ivačković nije bio umetnik na margini, ali to što se o njemu znalo, u stvari je, mali deo onoga što su autori knjige o njemu sada našli, objasnili, protumačili“, tvrdi Subotić. Prema njenoj oceni oni su o Ivačkoviću stvorili mnogo bogatiju i dragoceniju sliku.

„Bio je arhitekta, ali pre toga, kao veoma mlad i jedan od naših prvih džezera. Nevena Martinović je u Istoriji džeza pronašla podatak da je bio poznat kao Đoka Bap, a njen tekst poslužio je kao dobra osnova da saznamo o tom njegovom impulsu, ritmu, o tome šta je varijacija na temu kao što je i sam džez“.

Irina Subotić konstatuje da je Denegri u svom tekstu pronašao pravi kontekst Ivačkovićevog slikarstva, proisteklog iz pukotine. I to, između francuske apstrakcije koju je Ivačković veoma voleo i američkog apstraktnog ekspresionizma s kojim se njegova umetnost povremeno identifikovala. Ono što je, pored analitičnih tekstova takođe dragoceno u knjizi, prema njenim rečima, jesu reprodukcije Ivačkovićevih manje poznatih radova kao i remek dela koji se odlično gledaju jer su na celim stranicama. Subotić ukazuje da je Žan Žak Levek, na Ivačkovićevoj prvoj samostalnoj izložbi odmah napisao dragoceni predgovor o čemu govori Nevena Martinović u svom velikom tekstu o džezu. „U njemu je ona veoma suptilno analizirala dve Ivačkovićeve velike ljubavi – slikarstvo i džez“. Knjiga sadrži i izbor tekstova o Ivačkoviću drugih autora. „Pre svega Lidije Merenik, Pjera Kabana, Žan Lik Šalimoa, Pola Gotijea, Žorža Budaja (koji ga je zajedno s Žan Žak Levekom među prvima prepoznao), zatim, Mišel Fušera, Tjeri Solanž… Čini mi se da je to veoma dobar izbor gde se može videti pristup koji su ugledni francuski kritičari od 60-ih godina pa gotovo do kraja njegovog života imali prema Ivačkovićevoj umetnosti“, ističe Subotić. Nakon navođenja imena svih koji su učestvovali u stvaranju monografije, Subotić dodaje da još ni sama ne zna koliko je samo puta Milojević odlazio u Pariz, otkrivao novo i s radošću obaveštavao da ima još radova, da su pronađeni i drugi tekstovi, da se u nekim zabeleškama može videti šta je Ivačković još želeo da radi. Zbog posvećenosti, truda i ljubavi uloženih u ovu monografiju Irina Subotić je zaključila da ona, zaista, zaslužuje da bude tretirana kao monumentalno delo.

Pohvalama za monografiju i njene autore priključuje se i dr Lidija Merenik, koja ukazuje da se profesor Denegri s pravom u svom tekstu pita čijem kulturnom modelu pripada Ivačković, a posebno kom kulturnom miljeu pripada njegovo formiranje. Naročito imajući u vidu da je odmah po završetku studija na Arhitektonskom fakultetu otišao u Pariz. „S jedne strane, romaneskno gledano, u tom nekom hladnoratovskom zapletu kad Ivačković napušta Beograd liči na nekog junaka koji je izašao iz knjige Bas – saksofon i druge priče o džezu Jozefa Škoreckog. U tome simbolički pronalazimo težnju za slobodom življenja. S druge, neromaneskne strane, Ivačković se formirao u drugom kulturnom miljeu i taj doprinos kasnije je doneo u ovu sredinu, tako da teško za njega možemo reći da po formaciji pripada ovde. „Drago nam je, međutim, što ga imamo“, zaključuje Lidija Merenik.

Misija i ponos

Irina Subotić puna je reči hvale za autore i izdavača. „Galeriji Rima u Kragujevcu i Aleksandru Milojeviću, koji su pravi ponos tog grada i svih nas jer je odista malo ustanova koje s takvom ljubavlju i poznavanjem ulaze u sakupljanje dela, izdavačku delatnost, pravljenje izložbi i imaju osećanje misije. U tom smislu, Galerija Rima nadoknađuje mnoge druge ustanove kulture, koje kod nas, nažalost, ne funkcionišu“.

Apsolutni oblik

Irina Suboti, između ostalih, hvali i dizajnerku Isidoru M. Nikolić, koja je oblikovala knjigu u četvrtastom formatu. „Kvadrat odgovara slikama Ivačkovića, budući da je on u tom apsolutnom, najizazovnijem i najtežem obliku za slikara uglavnom i radio“.