Tito je tražio, ali nije insistirao na izradi atomske bombe 1foto vin.bg.ac.rs

Josip Broz nije insistirao na izradi atomske bombe niti na razvoju i upotrebi nuklearne energije u vojne svrhe, a jedini put za koji postoji pisani dokument da je to zatražio, ipak je polje nuklearne energije prepustio mnogobrojnim stručnjacima iz različitih oblasti koji su ocenili da Jugoslavija nema ni dovoljno novca, ni dovoljno znanja da se upusti u projekte istraživanja i upotrebe nuklearne energije, čak ni u mirnodopske svrhe, iako je u dugoročnim planovima postojala ideja da se do 2000. izgradi čak 20 elektrana na teritoriji tadašnje Jugoslavije.

Čak i u samom začetku takvih ideja bilo je jasno da je gotovo nemoguće ući u tako veliki projekat, što zbog nedostatka novca i kadra, što zbog kasnije političke nestabilnosti socijalističke Jugoslavije. To su suštinski razlozi zbog kojih se odustalo od namera na tom polju, iako postoje tvrdnje da je ključni uticaj imao jak antinuklearni pokret, čak u prvim godinama posleratne države, kao i veliki strah od havarija, što se potvrdilo nakon Černobila, ali i Titovo stupanje na čelo pokreta Nesvrstanih, komentariše za Danas Dragomir Bondžić sa Instituta za savremenu istoriju, pojedine tvrdnje iznete u najavi dokumentarnog serijala o NE Krško, koji je preksinoć počeo da se emituje na HRT-u.

Bondžić, koji kao gost govori u pomenutoj emisiji, napominje da je pogrešna tvrdnja autora serijala da je od kraja četrdesetih godina zapravo glavni cilj bio proizvodnja nuklearnog oružja, a da se tek kasnije razvila ideja mirnodopske upotrebe nuklearne energije.

– Obrnuto, od početka se nuklearna energija ispitivala u svrhu civilne upotrebe, ali je bilo i planova i iluzija da se može otpočeti i proizvodnja atomske bombe. No, takvi planovi bili su neuspešni u samom startu, sva stručna istraživanja su pokazivala da se to ne može izvesti, kaže Bondžić.

Tito je tražio, ali nije insistirao na izradi atomske bombe 2
Foto: A. Roknić

On dodaje da izgradnja nuklearnih elektrana i upotreba te energije u svetu počinju 50-ih godina, te i u Jugoslaviji počinje da se razmišlja o proizvodnji struje.

– Kretalo se od jedne nuklearke koja bi se napravila uz pomoć međunarodne i pomoći svetskih sila, preko pregovora sa Kanađanima, Francuzima, nakon čega je 1975. počela izgradnja elektrane Krško, koja počinje da radi 1982. godine. Krajem 70-ih i u 80-im, nezavisno od Tita, koji se nije mnogo u to mešao, stručne institucije koje su činili inženjeri, nuklearni fizičari, tehničari, pravili su dugoročne procene za čitavu Jugoslaviju, kako do 2000. obezbediti zemlju električnom energijom. Znalo se kolike su zalihe uglja, kakvi su hidro potencijali, a bila je vrlo jaka struja koja je smatrala da su nuklearke najbolje rešenje, pa je planirano ukupno 20 takvih elektrana. Nakon Krškog, najdalje se otišlo u izgradnji elektrane na Prevlaci kod Zagreba. To polje bilo je pokriveno velikim brojem detaljnih stručnih elaborata, dakle procena, u kojima su učestvovali svi profili stručnjaka. Ti planovi najdalje su otišli osamdesetih, ali su naglo i napušteni u isto vreme, 1986, nakon havarije u Černobilu. I pre toga su postojali otpori, koji će ojačati i prevagnuti, pa se te ideje napuštene, a 1989. donet je moratorijum na izgradnju nuklearki u Jugoslaviji, priča Bondžić.

Ipak, smatra on, mi smo bili daleko i od početka, pa strahovi od havarija nisu mogli da budu ključni razlog odustajanja od planova.

– Razlog zbog kog nismo ni počeli je nedostatak novca, sve te elektrane morale bi da se rade uz pomoć i u saradnji sa raznim svetskim proizvođačima i tu su počela jaka lobiranja, počev od američkih pa do kanadskih, francuskih proizvođača reaktora. Ta sredstva je morala da obezbedi Jugoslavija. A dodatno, posle Černobila bilo je bespredmetno, nije se o tome ni razmišljalo više, dodaje Bondžić.

Razlog odustajanja nije ni, kako to autori serijala napominju, činjenica da je Tito stao na čelo Nesvrstanih. Kako Bondžić napominje, jedini Brozov zahtev da se otpočne rad na atomskoj bombi, upravo datira iz perioda kada su veze sa Nesvrstanima već bile jake.

– Tito je od 1961. na čelu nesvrstanih, zašto bi onda granica bila 1966? S druge strane, on je i 1974. sa Nesvrstanima, a tada je upravo on zatražio atomsku bombu. Nije se mnogo mešao osim tada, to je jedini dokument u kome je zatražio vojnu primenu nuklearne energije i od stručnjaka i vojnog rukovodstva zatražio da naprave atomsku bombu, a očekivao je pomoć od Indije i nesvrstanih zemalja. Odgovor stručnjaka je elaborat „Projekat Kozara“ koji je napisan oktobra 1984, gde se navode i razgovori u najvišim telima, Predsedništvo SFRJ je o tome raspravljalo, tu se pravi plan kako pokrenuti uopšte nuklearna ispitivanja u mirnodopske svrhe, a jedan odeljak je govorio o tome kako ta istraživanja iskoristiti za proizvodnju bombe. Vrlo detaljan elaborat gde se govori o stanju u svetu, o fazama proizvodnje, šta je potrebno. Međutim, u zaključku se kaže da će vrlo teško, tek kroz nekoliko decenija, Jugoslavija moći da napravi bombu, zaključuje Bondžić.

Otpori tajnom projektu

– Ono čega u elaboratu „Projekat Kozara“ nema, a moglo se videti iz raznih rasprava na Predsedništvu SFRJ, da je Jugoslavija već konfederalizovana, donet je ustav 1974, već svako vuče na svoju stranu, svako postavlja pitanja oko tog projekta, suprotstavljaju se Slovenci, Hrvati, Bosanci. Vidi se da je država slaba politički, da nema snage da sprovede jedan tako ozbiljan a tajni projekat, navodi istoričar Bondžić.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.