Ubice su na slobodi, pazite se

U momentu nastupanja dvojice ubica agentima je naređeno hitno povlačenje sa lica mesta i obustavljanje praćenja. „Samo“ 26 godina kasnije, Vrhovni sud Srbije utvrdio je da je Apelacioni sud 2. februara 2024. nezakonito oslobodio optužene za njegovo ubistvo čelnike Resora državne bezbednosti (RDB) – Radomira Markovića, Milana Radonjića, Ratka Romića i Miroslava Kuraka.

Apelacioni sud je, kako navodi Vrhovni sud, izneo neke „potpuno nejasne“ ili „protivrečne“ zaključke, koji nisu u skladu sa izjavama nekih od najvažnijih svedoka tužilaštva, niti sa ključnim materijalnim dokazima, kao što je analiza podataka sa baznih stanica mobilne telefonije o razgovorima koje su okrivljeni vodili neposredno pre i posle ubistva Ćuruvije.

Jedan od glavnih dokaza, iskaz bivšeg komandanta JSO Milorada Ulemeka Legije, da je od Radomira Markovića, načelnika DB Srbije, jednom prilikom čuo: „Ovi Radonjini što su ubili Ćuruviju“, nije ni uzet u obzir.

I šta sad? Pa ništa naročito. Prave ubice Slavka Ćuruvije su na slobodi i i dalje su potencijalna opasnost za ovo društvo i njene stanovnike. Ono što je ovakva, krajnje neuobičajena presuda pokazala je da su sudije Apelacionog suda očito namerno zanemarivale dokaze, izvrtali činjenice, pogrešno ih tumačili, a ključne dokaze odbacivali kao nepouzdane. Sa kojim ciljem? Pa sigurno nije da im je baš nešto mnogo stalo do istine, zar ne?

Jedino što se može izvući kao zaključak je da su i postavljeni od onog čije interese brane, jer kako drugačije tumačiti vrlo precizne nalaze Vrhovnog suda o brojnim nezakonitostima i pravnim vratolomijama koje su sudije Apelacionog suda izvele sa očitom namerom da se ne ukalja „sveti lik“ domaće tajne službe? UDB-a, DB ili BIA je od starta zataškavala slučaj, praveći se nevešta o svojoj ulozi u ubistvu, jer nije bilo nikog da je proverava.

Recimo, istraga Ćuruvijinog ubistva otvorena je tek u januaru 2014. godine, čak 15 godina kasnije. Tajna služba je svojevremeno negirala čak i da je „dosije Ćuran“, kojim je i otkrivena uloga DB-a u novinarovom ubistvu, autentičan.

Zato i Đilasova ideja da se BIA rasformira, ma koliko radikalno zvučala, nije bez osnova. Previše je krvi na njihovim rukama. Jer metode koje su primenjivali totalitarni režimi, između ostalih i predratni kraljev, poratni komunistički, ali i Miloševićev, ova Vučićeva BIA je ne samo reanimirala, već ih je na gušenju studentskog pokreta, ali i opozicionog delovanja obilato i koristila – od praćenja, nezakonitog prisluškivanja, otmica, pretnji…

Jedino još nije bilo serije sumnjivih padova kroz prozor neposlušnih/kritički nastrojenih opozicionara, biznismena i novinara, kao što je to bio slučaj u Putinovoj Rusiji, čiju staljinističku praksu očito baštini i domaća služba „zaštite“ bezbednosti građana. Ali sve je moguće u budućnosti.
Poruka koju je Apelacioni sud poslao je da je BIA i dalje država za sebe, a da je Republika Srbija samo neko iza čijeg se imena i novca kriju ljudi koji stavljaju lični i interes političara ispred interesa države.

Jer „odbrana“ države je iznad svakog od nas ponaosob, mi smo nebitni u ovoj surovoj ubilačkoj državnoj matematici. Sem što ih plaćamo da zataškavaju svoje zločine i nekažnjeno to nastave da rade i danas. Pravda i istina, kao i obično u Srbiji, ostaje nedostižna. Ubice su na slobodi. Pazite se.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.