Ujedinjenje Nemačke neizbežno

Mark Mazover: Mračni kontinent. Evropa u dvadesetom veku (14)

Mark Mazover, jedan od najznačajnijih i najuticajnijih savremenih svetskih istoričara, u svojoj kapitalnoj knjizi „Mračni kontinent. Evropa u dvadesetom veku“ oblikuje celovitu, inspirativnu, uzbudljivo napisanu, raskošnu, argumentovanu istoriju Evrope. Ova velika sinteza oličava najvažnije delo moderne istoriografije o istoriji Evrope XX veka. Mazoverova knjiga na suštinski način produbljuje razumevanje evropske politike, kulture i svakodnevice u XX veku. Danas objavljuje završno poglavlje ove knjige čiji je srpski izdavač Arhipelag.

Istraživanja javnog mnjenja u istočnoj Evropi potvrdila su da je strah od Nemačke brzo opadao kako su sećanja na Drugi svetski rat bledela: upravo je to potkopalo staro opravdanje za stalnu prisutnost sovjetske vojske u Evropi i – zbog više prividnog nego stvarnog paradoksa – omogućilo povlačenje komunizma. Zbog toga je, na kraju, ujedinjenje Nemačke bilo ne samo preporučljivo nego i neizbežno. Kao što je Kolov glavni savetnik za spoljnu politiku uvideo, da nema ideološkog razilaženja između dve Nemačke, ne bi više bilo nikakvog razloga za podelu te zemlje.

Gorbačov je razgovarao o prevazilaženju podele Evrope, ali izgleda ne i o podeli Nemačke. Kao i Staljin u obrnutom smeru, Gorbačov je na ideju o ujedinjenju došao postupno. I mnogi na Zapadu nazirali su kraj Hladnom ratu uz zadržavanje dve Nemačke. Premijerka Tačer je, na primer, u novembru 1988. izjavila kako „više nismo u Hladnom ratu“, ali je i dalje s podozrenjem gledala na snagu Nemačke i bila protiv ujedinjenja. Samo je Džordž Buš situaciju sagledavao drukčije. Za razliku od Gorbačova, hteo je da jedinstvo Evrope bude utemeljeno nedvosmisleno na „zapadnim vrednostima“. Suprotno Kolu, on nije bio spreman da istočnu Evropu drži kao taoca svojih dobrih odnosa s Moskvom.

Da li bi uopšte bilo ujedinjenja bez rušenja Berlinskog zida u novembru? Tog haotičnog i nepredvidivog leta 1989. mnogi analitičari iznenada su otkrili vrline Hladnog rata i stabilnost koju je stvorio. Pišući u junu, istoričar Hju Trevor Roper iznosio je pretpostavke: „Možda bi se, kada bi nestalo kontrole, komunizam u Istočnoj Nemačkoj sparušio kao svitak. Ali, zar to ne bi bila revolucija, destabilizacija Evrope koja je 44 godine živela u miru?… Pitanje je samo da li Nemci to zaista žele i, ako žele, kako se to može postići bez razaranja osetljive ravnoteže u Evropi koja je utemeljena na podeli?“

Sigurno je da ni egzodus izbeglica u avgustu ni demonstracije u novembru nisu bile potrebne da bi se sagledao kraj istočnonemačke države. Demonstranti u Lajpcigu, koji su u decembru uzvikivali: „Wir sind ein Volk!“ (Mi smo jedan narod!), dva meseca ranije uzvikivali su nešto sasvim drugačije: „Wir sind das volk!“ (Mi smo narod!). Iza zida, prvi pozivi na ujedinjenje upućeni su tek mesec dana pre nego što je zid pao.

Prema tome, Hladni rat je možda okončan kao posledica obične administrativne greške. Više zapadnih novinara tvrdilo je da je postavilo suštinsko pitanje na konferenciji za novinare održanoj 9. novembra u istočnom Berlinu: kada stupaju na snagu novi, upravo liberalizovani, propisi putovanja za istočne Nemce koje je najavio Ginter Švabovski? Pošto nije dobio instrukcije o tome, Švabovski je odgovorio: „Odmah.“ Kasnije je priznao da vlasti nisu očekivale „navalu, emotivni naboj“ koji je u nekoliko sati doveo hiljade do prelaza Čarli. Zbunjeni stražari na granici nisu znali šta da rade s njima. Kad su im političari naložili da ih puste preko granice, stražari su ih već uveliko sami puštali.

U završnom činu revolucije koja je počela 1917. godine, narodni ustanak prebrisao je i poslednje tragove komunizma u Nemačkoj, zajedno s političkom elitom. Ali čak i nakon 9. novembra mnogi političari i intelektualci – od Gorbačova do Gintera Grasa – i dalje su pokušavali da sačuvaju odvojenu istočnonemačku državu, povezanu sa zapadnim partnerom u konfederaciju. Krajem novembra Kol je predložio dugoročni pristup ujedinjenju, u fazama. Ali narod u Nemačkoj je bio nestrpljiv, a Kol je bio isuviše pronicljiv političar da bi se tome usprotivio. Godinu dana nakon rušenja zida postignuta je monetarna unija, a kasnije i potpuno ustavno ujedinjenje.

„Povlači se konačna crta ispod posleratne istorije Nemačke“, izjavio je general Matvej Burlakov, poslednji komandant ruskih trupa u Istočnoj Nemačkoj, u noći povlačenja 1994. godine. Zapadne snage već su napustile Nemačku, a sovjetski ratni spomenici počeli su da se ruše. Zbog brzog širenja neonacizma i masovne nezaposlenosti među Istočnim Nemcima bilo je prirodno osećati strepnju od nove dominantne sile u Evropi. Ona je, svakako, bila odraz starih strahova – što su se posebno održali u Britaniji i Francuskoj, dvema zemljama koje su najviše bile privržene iluzijama o statusu velike sile – a oni su često skrivali bolje uravnoteženu sliku stvarnosti. Ali strepnja je bilo zasnovana i na jednostavnoj zbunjenosti pred brzinom i nepredvidljivošću ujedinjenja, što je istaklo teškoću da se prognoziraju, a još više kontrolišu, događaji u novoj Evropi. Zanimljivo je da je ujedinjenje Nemačke – prema istraživanjima javnog mnjenja iz devedesetih godina – manje uznemiravalo obične ljude nego političare i intelektualce.

Nastavlja se