Foto: Privatna arhivaI ove godine, berlinski dom Užičanke Ane Kojadinović, njenog supruga Milivoja i njihovo četvoro dece odisaće uskšnjim, tradicionalnim običajima, koje skoro deceniju s ponosom predstavljaju svojim prijateljima iz Nemačke.
-Sa ushićenjem dočekujemo Uskrs. Nekoliko meseci pred ovaj praznik skupljam lukovinu i na Veliki petak sa decom beremo travčice, koje koristimo pri ukrašavanju i farbanju jaja. Dok se u velikoj šerpi kuva lukovina, sa malo soli i sirćeta, svi za trpezarijskim stolom učestvujemo u ukrašavanju jaja, koja na kraju stavljamo u posudu prekrivenu vezenim platnom, ručnim radom Milivojeve bake Dušanke, priča Ana za Danas.
Prvo jaje koje se spusti u šerpu, se prvo i vadi iz nje i ostavlja u kući tokom cele godine, kao čuvarkuća. Jaje od prethodne godine odnose u prirodu i ostavljaju u cveću.
“Na uskršnje jutro kucamo se jajima, a ceo dan uživamo u našim tradicionalnim jelima koja smo za taj dan pripremili, kaže Ana, doktorand na Humbolt Univerzitetu, na Institutu za slavistiku i predavač u srpskoj školi u Berlinu.
Nju i njenog supruga Milivoja, uspešnog inženjera elektrotehnike, životni put je pre osam godina naveo da isprobaju drugačiji život od onog na koji su do tada navikli. Sa kćerkom Ognjenkom, otišli su i ostali u Nemačkoj, iako za razliku od mnogih, nisu imali motiv “trbuhom za kruhom”.
U Berlinu je njihova porodica postala bogatija za još tri člana, sada već šestogodišnjeg Vukomana i jednogodišnje blizance, Vidnu i Nikodina.
Naime, posle završenih studija književnosti, Ana je sa suprugom Milivojem, koji je programer, živela u Beogradu. Kada je on dobio mogućnost zaposlenja u Nemačkoj, odlučili su da je iskoriste i svojoj porodici daju mogućnost da isproba nešto novo.
“Ipak, suprug je otišao kao kompletna, a ja kao “NN” osoba. Teško je kada nikoga ne zanima ko ste, ali i mnogo dobro za sazrevanje ličnosti. To je odličan način da naučite da ništa ne doživljavate lično. Uvidela sam da je to greška koju naši ljudi često prave”, kaže Ana.
Kada su doneli jednu od najvećih životnih odluka, njihova kćerka Ognjenka je imala dve i po godine, a uskoro je rođen i Vukoman. U međuvremenu, Ana je upisala master studije u Beogradu, dok je u Berlinu prolazila integracione kurseve.
-Početak nije bio lak, tamo nismo imali nikoga da pričuva decu na pola sata, kao u Srbiji. Sve što je lako i poznato, poput pronalaženja doktora ili vrtića, nije bilo jednostavno. Sa kćerkom sam od vrata do vrata tražila vrtić na nemačkom koji je bio na nezavidnom nivou, priseća se Ana prvih meseci u tada stranoj zemlji.
„Najbitnije je pratiti sebe i svoje srce. Kalkulacija i razum kratko traju, srce ih lato obrlati“, deli sa nama jednu od svojih krilatica, u skladu sa kojom se ponašala i u tom turbulentnom periodu, u kome je, uprkos svim preprekama i dalje tražila način da se bavi književnošću i srpskim jezikom.
“Jedna naša žena koja je držala kreativne muzičke radionice mi je rekla:“Završila si književnost? To zaboravi.“ To je bilo kao da mi je neko zabio nož u srce”, ističe ova uporna Užičanka, koju ni komplikovane okolnosti ni saveti nisu ubedili da odustane od svoje druge ljubavi, jer na prvom mestu joj je uvek porodica.
Dan nakon što je rodila Vukomana, kolege iz Beograda su joj javile da master mora završiti u roku od sedam dana. Sa bebom u naručju, pisala je radove i, ne samo masterirala, već upisala i doktorske studije i odlučila da prati nastavu u srpskoj školi u Berlinu, za potrebe predmeta u Beogradu.
-Sve vreme sam imala podršku i pomoć kolega iz Beograda, bez kojih ništa ne bih uradila. Prepustila bih se Nemačkoj, uklopila se u sistem. Zahvalna sam što nije tako, na podršci kolega i porodice, pre svega supruga, naglašava Ana, koja je posebno emotivna kada govori o svojim roditeljima.
Oni su joj, kaže citirajući Duška Radovića, dali “korene i krila”.
“Volim da upotrebim i citat Vesne Kapor, da “njihovim srcima sameravam svet”, kaže i objašnjava da u Berlinu porodica u tradicionalnom smislu izumire.
Zapaža “novi manir” da muž i žena rade svako za sebe, kao rivali i naglašava da je njihova porodica “zajednička” firma, kojom mere uspeh.
“U Berlinu se ljudi često se ne venčavaju, kratko žive zajedno, zatim nađu, kako kažu, frojnda (freund) i frojndicu, novog prijatelja i prijateljicu. Onda sa njima imaju dete i to se tako nastavlja, lančano. Čini mi se da takve stvari dolaze i ovde, brak se doživljava kao trpljenje, a deca kao opterećenje”, primećuje trend kome se nisu povinovali.
Od onoga u šta veruje, Ana ne odustaje. Zato je danas, između ostalog i predavač u Srpskoj dopunskoj školi Sveti Sava, gde predaje srpski jezik.
“U Berlinu, u nemačkim školama ima oko 3.000 srpske dece, a u dve srpske ide oko 200 dece. Imala sam utopističku viziju da oni tu uče srpski, a onda sam shvatila da ga uopšte ne govore. Osećala sam se kao na groblju srpskog jezika”, priča i objašnjava da su učenici kojima predaje, četvrta generacija gastarbajtera koji su u Nemačku došli u prvom talasu migracija, `60-ih godina.
Drugi talas je bio za vreme raspada Jugoslavije i ratova, a treći je „blue card“ generacija, koja je dolazila zbog potrebe Nemačke za visokoobrazovanim kadrovima.
“Anonimne ankete su pokazale da se u kućama te dece priča pretežno nemački, iako su i otac i majka Srbi, što je tragično. Neka deca idu u školu po devet godina, a ne znaju da se predstave na srpskom”, priseća se Ana svojih prvih utisaka iz srpske škole u Berlinu, koji su je rastužili ali i motivisali da radi sa roditeljima dece, koji često smatraju da će se, ako govore samo nemački, bolje uklopiti.
Uklapanje, koje traži zanemarivanje srpske tradicije, za ovu porodicu nije opcija. Srećni su što u Nemačkoj mogu predstaviti kulturu svoje zemlje i kažu da je njihov odlazak zapravo „put ka povratku“.
“Kada nam dolaze prijatelji, postavljam sto tradicionalno. Iznosimo razne zemljane posude iz Zlakuse i našu rakiju”, ponosna je Ana na svoje poreklo.
Koliko je truda potrebno uložiti u to da i njihovo četvoro dece odrastu sa takvim saznanjem, slikovito govore svakodnevne situcije.
“Jeli smo suši, a kćerka je supruga pitala da li je njemu baba Cica spremala suši kada je bio mali. Volela bih da uspemo da im razjasnimo sve razlike. Nama je bilo drugačije, u selu kod babe i dede smo uvek nešto radili. Moje geslo je: „I na njivu i u pozorište“, jer mislim da čovek bez toga ne može da bude kompletan”, ističe Ana.
O životu u Berlinu
Nemci jesu drugačiji od nas. Recimo, posle vrtića roditelji sa decom idu na igralište, tu se družimo, pričamo otvoreno. Sutradan vam se isti ljudi samo uzdržano jave ili se uopšte i ne jave. Komšije u zgradi se javljaju samo do granice dvorišta. Sa druge strane, direktorka vrtića grabi lišće ispred vrtića, roditelji sređuju prostor, ako se otvori nova radnja u kraju, svi tamo kupuju, da bi je podržali. Stalno organizuju „buvljake“, u vrtićima, na ulicama. Ne stide se da kupuju polovno, dok imam utisak da mi što smo siromašniji, više novca dajemo na izgled.
Troškovi i tempo života u odnosu na Srbiju
U Berlinu, sve što radim, završavam do 15h. Obično majke, a nekada i očevi, rade pola radnog vremena, odnosno 4 sata, a država je omogućila da ljudi od toga mogu da žive. U vrtiću su deca konstantno bosa i blatnjava, a vremenski uslovi nisu prepreka da budu napolju. Svi nose kutije sa isečenim svežim voćem i povrćem, vežbaju, trče, šetaju.
Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
