Ustavna žalba prvi put u pravnom sistemu Srbije

Radnom verzijom zakona o Ustavnom sudu, koji je uradila Radna grupa Ministarstva pravde, predviđena je mogućnost podnošenja ustavne žalbe, koja dosad nije postojala u pravnom sistemu Srbije.
Ustavna žalba može se izjaviti protiv pojedinačnog akta ili radnje državnog organa kojoj je povereno javno ovlašćenje, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva zaštite. Žalba se može podneti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta. Interesantno je da se ustavna žalba može izjaviti čak i ako nisu iscrpljena sva pravna sredstva. To se može uraditi u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Odluka Ustavnog suda kojom se usvaja ustavna žalba je pravni osnov za podnošenje zahteva za naknadu štete ili otklanjanja drugih štetnih posledica. „Ustavna žalba, po pravilu, ne sprečava primenu pojedinačnog akta ili radnje protiv koga je izjavljena“, navodi se u radnoj verziji zakona.

Predsednik Ustavnog suda bira se na tri godine

Prema radnoj verziji zakona, predsednika Ustavnog suda biraju sudije Ustavnog suda iz svog sastava, tajnim glasanjem, većinom glasova svih sudija, na period od tri godine, s mogućnošću ponovnog izbora. Zamenika predsednika Ustavnog suda takođe biraju sudije iz svog sastava na period od tri godine, ali bez mogućnosti ponovnog izbora. Predsednik i njegov zamenik istovremeno obavljaju dužnost sudije. Ustavni sud ima savetnike koje postavlja na period od pet godina. Iz svojih sednica, koje su javne, Ustavni sud može da isključi javnost samo „radi zaštite interesa nacionalne bezbednosti, javnog reda i morala u demokratskom društvu, kao i radi zaštite interesa maloletnika ili privatnosti učesnika u postupku“.

Bogoljub Milosavljević, stručnjak za ustavno pravo i kandidat za sudiju Ustavnog suda, kaže da je jedina praksa kod nas u vezi sa ustavnom žalbom bila po Ustavu SR Jugoslavije i po Ustavnoj povelji državne zajednice Srbija i Crna Gora.
– Kao i u slučaju Crne Gore, to je skromno iskustvo od 1992. Ustav Srbije nije imao tu mogućnost, pa se to tek sad prvi put uvodi u Srbiji – rekao je Milosavljević.
On ističe da je ustavna žalba u praksi zamišljena kao „jedno rezervno sredstvo za slučajeve kada nisu predviđena druga pravna sredstva za zaštitu“.
– Broj takvih slučajeva je izuzetno mali i malo je i korišćena. Recimo, guverner ako bude smenjen nema kome da se obrati posle skupštine, odnosno nema pravnu zaštitu. To se odnosi i na raspoređivanje i unapređenje najviših oficira, generala, koje unapređuje predsednik države. Da bi ustavna žalba dobila širu vrednost, trebalo bi da se pokaže da su ta sredstva nedovoljna za zaštitu – ističe Milosavljević.
Radnom verzijom zakona o Ustavnom sudu predviđeno je da postupak odlučivanja o povredi Ustava od predsednika Srbije pokreće Skupština Srbije, a ukoliko Ustavni sud utvrdi da je postupak za razrešenje predsednika države pokrenut u skladu sa Ustavom i zakonom, „akt Narodne skupštine kojim se pokreće postupak odlučivanja o povredi Ustava dostavlja se na odgovor predsedniku Srbije“. Predlaže se i da sudija tog suda ne može da vrši drugu javnu ili profesionalnu funkciju, niti posao, osim profesure na pravnom fakultetu u Srbiji.
„Javnom ili profesionalnom funkcijom ili poslom, u smislu ovog zakona, ne smatra se delovanje u kulturno-umetničkom, humanitarnom, sportskom ili drugom udruženju, bez naknade“, navodi se u radnoj verziji zakona.
Ustavni sud čine 15 sudija koji se biraju i imenuju na devet godina. Interesantno je da sudija može biti razrešen ako povredi zabranu sukoba interesa, trajno izgubi sposobnost da obavlja sudijsku dužnost, bude osuđen na kaznu zatvora ili za kažnjivo delo koje ga čini nedostojnim dužnosti sudije Ustavnog suda. Ispunjenost uslova za razrešenje sudije Ustavnog suda utvrđuje sam Ustavni sud. Postupak za razrešenje pokreću ovlašćeni predlagači za izbor, odnosno imenovanje sudija Ustavnog suda, a inicijativu za pokretanje postupka za razrešenje može da podnese i Ustavni sud.
U delu koji se odnosi na javnost navodi se da svako može zahtevati da mu se omogući uvid u spise predmeta i da mu se dozvoli prepis spisa, „u skladu sa zakonom koji uređuje slobodan pristup informacija od javnog značaja“. Uvid u spise predmeta i prepis spisa neće se dozvoliti ako postoje razlozi za isključenje javnosti.
Zanimljivo je da kad Ustavni sud utvrdi da zakon, statut autonomne pokrajine ili jedinice lokalne samouprave, drugi opšti akt ili kolektivni ugovor nije u saglasnosti s Ustavom, pravilima međunarodnog prava i potvrđenim međunarodnim ugovorom, pomenuta akta prestaju da važe danom objavljivanja odluke Ustavnog suda u „Službenom glasniku Republike Srbije“.
U radnoj verziji zakona predviđene su i kaznene odredbe. Organizacija koja u roku ne dostavi Ustavom sudu osporen opšti akt i potrebnu dokumentaciju i pruži podatke i obaveštenja od značaja za vođenje postupka i odlučivanje biće kažnjena od 50.000 do milion dinara. Za isti prekršaj, ukoliko ga učini preduzetnik, biće kažnjen od 20.000 do 500.000 dinara. Odgovorno lice u organizaciji, kao i odgovorno lice u državnom organu za ovaj prekršaj kazniće se novčanom kaznom do 50.000 dinara. Sredstva za rad i funkcionisanje Ustavnog suda obezbeđuju se budžetom Srbije, a na predlog suda, koji samostalno raspolaže sredstvima.