Bronzani spomenik Josipa Broza Tita, koji je pre više od decenije uklonjen sa užičkog trga i „usidren“ u dvorištu Narodnog muzeja u Užicu, pleni pažnju preduzimljivih ljudi u zemlji i svetu, dok istovremeno deli javnost Užica. Najnovija (ne)pristojna ponuda sa Cetinja da se taj spomenik premesti iz Užica u crnogorsku prestonicu, zatekao je nadležne u gradu, koji tvrde da zvaničnih razgovora o tome nije bilo, a i da ih je bilo, takvom zahtevu ne bi bilo udovoljeno.
Bronzani spomenik Josipa Broza Tita, koji je pre više od decenije uklonjen sa užičkog trga i „usidren“ u dvorištu Narodnog muzeja u Užicu, pleni pažnju preduzimljivih ljudi u zemlji i svetu, dok istovremeno deli javnost Užica. Najnovija (ne)pristojna ponuda sa Cetinja da se taj spomenik premesti iz Užica u crnogorsku prestonicu, zatekao je nadležne u gradu, koji tvrde da zvaničnih razgovora o tome nije bilo, a i da ih je bilo, takvom zahtevu ne bi bilo udovoljeno.
Delu Užičana ovaj spomenik predstavlja neku vrstu mučnog podsećanja na ideološke premise i posledice tog vremena. Oni bi želeli da zaborave činjenicu da je u Užicu, tokom Drugog svetskog rata „crvenom“ Užičkom republikom, u to vreme jedinom slobodnom teritorijom u Evropi, stolovao nekadašnji vrhovni komandant i kasnije jugoslovenski maršal. Suprotno njima, borci Narodnooslobodilačkog rata i socijalisti, ali i neke javne ličnosti u zemlji, pre dve godine pokrenuli su inicijativu da se spomenik vrati na užički Trg partizana, gde je i bio trideset godina, a koji bez njega, kako poručuju, ne predstavlja jedinstvenu arhitektonsku celinu.
Bronza vrednija od zlata
Jedan poznati novosadski biznismen, sa Titovim unukom Josipom Brozom Joškom, pre nekoliko godina ozbiljno je nameravao da otkupi neku od bronzanih bista, koje u svom skladištu čuva ovdašnje preduzeće Inos-sinma, koje se bavi sakupljanjem i prometom sekundarnih sirovina. Tadašnji direktor tog preduzeća primio je goste i uljudno odbio njihovu ponudu, uz preduzetničku procenu da će „jednog dana Titove bronzane biste biti vrednije od zlata“.
Doprinos užičkoj istorijskoj dilemi, pre dve godine, onako komšijski, kako je kasnije objasnio „iz najboljih namera“, ponudio je tadašnji ministar za kapitalne investicije Velimir Ilić, poručujući Užičanima da im je „trg mnogo veliki“ i da bi na njemu, na nekadašnjem postamentu spomenika, trebalo „podignuti omanju crkvu, koja bi pomirila i četnike i partizane“. Oni manje ostrašćeni smatraju da je oblikovana bronza samo čestica jednog istorijskog doba, koja se ne može istrgnuti iz istorijskog nasleđa, i kao takva trebalo bi da bude poučna, jer kada se spomenici pomeraju ili uklanjaju, istorija preti da se ponovi.
Istorija spomenika
Bronzani Titov spomenik uradio je zagrebački vajar Frano Kršinić. Visok je pet metara i najveći je „Titov odlivak“, veći i od onog u Kumrovcu. Spomenik je, kao deo jedinstvene arhitektonske celine, otkrio Aleksandar Ranković, tadašnji potpredsednik Republike, kada je u Užicu 1961. priređena centralna proslava dvadesetogodišnjice ustanka naroda i narodnosti ondašnje Jugoslavije. Devedesetih godina, pokreće se dilema o „liku i delu Maršala“, a time i ideja o uklanjanju njegovog spomenika sa užičkog Trga partizana. Njegovo uklanjanje inicirali su užički opozicioni prvaci, a uklonili ga – socijalisti. Osnova za taj poduhvat pronađena je u zakonu koji je usvojila tadašnja Narodna skupština Srbije, kojim je trebalo da se vrate prvobitni nazivi gradovima koji su nosili Titovo ime, ali i svim ulicama i trgovima. Tako je spomenik, 1992, tri dana uklanjan kranovima, sajlama i uz pomoć dela građana, koji su ga „zalivali“ pljuvačkom i kletvama. Bilo je i suza onih koji su tada govorili da su „Tita srušili oni koji su sve stekli u vreme njegove vladavine“. Spomenik je premešten u dvorište Narodnog muzeja, gde se i danas nalazi. Proteklih godina dešavalo se da u njegovom podnožju osvane cveće koje su Titovi „fanovi“ polagali konspirativno, tokom noći. U vreme građanskog protesta 1996/1997. godine demonstranti su okačili ogromnu pištaljku na spomenik, kako bi sarkastično prikazali i Titov protest protiv ponašanja njegovih „političkih naslednika“.
Najnovija ponuda o selidbi spomenika stigla je sa Cetinja. Crnogorska prestonica je voljna da ugosti Titov spomenik, a, navodno, dogovor o tome postigli su gradonačelnik Cetinja i jedan od Titovih unuka. Međutim, kako tvrde s Cetinja, na takvu ponudu Užice ne reaguje.
Direktor Narodnog muzeja u Užicu Blaže Čubrilo bio je zatečen tom informacijom jer se, kako je Danasu rekao, tek vratio sa godišnjeg odmora i o tome ne zna ništa.
– Narodni muzej nije dobio zvanične ponude sa Cetinja, a i da jeste, mi o tome ne možemo sami da odlučimo. Spomenik je vlasništvo Užica i eventualnu odluku trebalo bi da donese Skupština opštine, koja je osnivač Muzeja, ali i drugi nadležni republički organi, jer je ta oblast uređena Zakonom o kulturnim dobrima. Muzej nije vlasnik spomenika, već mu je dat samo na čuvanje, rekao je Čubrilo, a potom procenio da je reč o „ponudi koja je interesantna samo medijima“.
Njegov zamenik i šef užičkih socijalista Nikola Gogić, takođe navodi da ova ustanova nije dobila zvanični zahtev s Cetinja, a i da jeste, „nema govora o premeštanju spomenika“.
– Pretpostavljam da sličnog razgovora nije bilo na s predstavnicima užičke vlasti, jer bi nas oni o tome sigurno obavestili. I da je bilo zahteva, to mogu da budu samo puste želje. Spomenik je umetničko delo, a Muzej može da ga samo posudi za izlaganje u okviru neke prigodne manifistacije ili izložbe. Pošto je Crna Gora druga država, Narodni muzej o tome ne bi mogao sam da odlući, već bi to eventualno mogla da bude odluka nadležnih organa dvaju država. Na kraju, to su samo želje. Spomenik iz Užica nigde „neće ići“ – poručio je Gogić.
I u užičkoj opštini zatečeni su informacijama da Užice ćuti na zahteve sa Cetinja.
– Niko za sada nije s nama kontaktirao sa Cetinja i o tome smo obavešteni iz medija. Ukoliko bude zvaničnih zahteva, to će ipak morati da se sagleda ne samo u Užicu, već na višem, državnom nivou – rekla je Danasu Ljiljana Ršumović PR užičke opštine.
Ponuda s Cetinja nije prva, jer su se užičkom muzeju proteklih godina javljali mnogi kolekcionari i preduzetnici. Primera radi, jedan kolekcionar iz Nemačke bio je rešen da Titovim spomenikom obogati svoju kolekciju pod nazivom „Vrt istočnoevropskih diktatora“, u kojoj su se nalazile biste Staljina, Čaušeskua i drugih komunističkih lidera. Drugi potencijalni kupac, bio je jedan Amerikanac, kome nije bilo jasno zbog čega ova ustanova odbija da zaradi veliki novac.
Sličnih ponuda bilo je i s Kosova, iz Požege, Čačka, ali i od vlasnika poznatog parka Eks Jugoslavija iz Subotice. Proletos je jedan preduzetnik iz Rusije, poreklom iz Kosjerića, dolazio u užički muzej i bio voljan da renovira jednu od muzejskih sala, a zauzvrat da dobije Titov bronzani spomenik. Procena je da bi renoviranje tog prostora koštalo oko 100.000 evra, ali je Muzej ponudu odbio, iako je ovaj preduzetnik bio spreman da plati mnogo veći iznos.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
