INTERVJU Vanja Bajović, profesorka Pravnog fakulteta u Beogradu: U 2026. odlučne „bitke“ će se voditi na terenu pravosuđa

Sumirajući sve što se u godini za nama dešavalo u borbi sa aktuelnom vlašću, Bajović ističe da studenti kao nosioci pobune nisu krenuli od te ideje.

– Reč je o generaciji Z, koja danas preko društvenih mreža, odrasta povezana sa celim svetom i vrlo jasno vidi koliko je nešto „trulo“ u Srbiji. Zato su i krenuli sa parolom menjamo sistem, a ne režim, što nama starijima i nije bilo baš odmah jasno, jer smo nekako navikli da sistem poistovećujemo sa režimom. A ako se dublje zagleda u našu istoriju, vidi se da problem nije jedan režim, već to što nikada nismo izgradili sistem koji bi vlast ograničavao i kontrolisao. U uređenim društvima „lopovluk vlasti“ se ne rešava moralnim apelima, već jakim i profesionalnim institucijama i politički pismenim građanima koji umeju da prepoznaju manipulaciju i zloupotrebu moći – navodi Bajović.

Kažete da je Evropa taj proces prošla u XVIII i XIX. veku, kroz stvaranje građanskog društva i nezavisnih institucija, a da se kod nas to nikada nije dogodilo.

– Zato danas mladi pokušavaju da pokrenu upravo taj proces, ali čini mi se da osvešćivanje građana ide brže nego oslobađanje institucija. One su zarobljene lojalnim partijskim kadrovima, koji se „ne mešaju u svoj posao“, jer bi slobodne institucije značile kontrolu vlasti, a slobodno i nezavisno pravosuđe značilo bi i njenu odgovornost. Mislim da će se u 2026. odlučne „bitke“ voditi upravo na terenu pravosuđa.

Vi ste maltene prvi javno kazali da su blokade posle 15. marta izgubile smisao i da način borbe za ostvarenje studentskih zahteva treba da se promeni. U tom trenutku ste se našli na udaru i jedne i druge strane. Kako sa ove distance gledate na medijski linč kome ste bili izloženi? Šta Vas je najviše pogodilo?

– Kada sam rekla da su blokade fakulteta izgubile svoj smisao i postale kontraproduktivne, nisam to doživljavala kao napad na studentski pokret, već kao pokušaj da se sačuva njegova snaga. Upravo su blokade počele da prave prve podele kako između samih studenata tako i između studenata i profesora. Umesto udara na mafijašku državu došlo je do suptilnog preusmeravanja udara na same institucije koje su pokret nosile. Mislila sam da su blokade postale kontraproduktivne i štetne po državne fakultete i to sam javno rekla isključivo iz osećaja lične savesti i odgovornosti.

Režimski mediji su to odmah iskoristili da izađu sa lažima kako više ne podržavam studente, ali više me je iznenadila reakcija ove druge opozicione strane koja im je u to poverovala, ili joj je možda zasmetalo što sam uopšte javno izašla sa stavom koji se razlikuje od njihovog. Mi smo duboko polarizovano društvo, pa u takvom društvu svaka nijansa postaje sumnjiva, a svako ko pokuša da misli i govori izvan binarne podele biva proglašen neprijateljem. Pa onda umesto da se razgovara o suštini mog stava, da li blokade treba nastaviti ili ne, rasprava se svela na etiketiranje i presuđivanje. To je zabrinjavajuće jer pokazuje koliko je naša javna rasprava krhka i koliko lako gubi sposobnost da podnese neslaganje. A društvo koje ne može da podnese različito mišljenje, teško može da izgradi institucije zasnovane na razumu, pravu i odgovornosti.

Kako ste se nosili sa pritiscima? U Vašem slučaju su dolazili i od strane vlasti, ali i onih koje ste nesebično podržavali. U maju, u dnevniku koji ste vodili za Danas, kazali ste da ste umorni, slomljeni i razočarani. A danas?

– Da, osećala sam se baš nekako razočarano, pisala sam o „uzaludnosti borbe“, u tom trenutku su mi svi delovali isto i pristalice i protivnici vlasti i razumela sam i one koji ne izlaze na izbore i one koje optužujemo da godinama na sve ćute. Tada sam se jednostavno izolovala, posvetila pisanju, nisam pratila ni medije ni društvene mreže i iskrena da budem prijala mi je pauza. Međutim onda je pred kraj leta Ministarstvo poljoprivrede izbacilo nacrt Zakona o dobrobiti životinja koji predlaže monstruozna rešenja kako bi legalizovao i sakrio sopstvenu pljačku, tada sam morala da reagujem upravo zbog onih najugroženijih koji ne mogu da se bore za sebe. Imala sam potrebu da pokušam da objasnim i drugima koliko je država spremna da ide u razgradnji javnog interese i koje su posledice svega toga. To me je samo podsetilo za šta se borim i protiv čega se bunim i to je borba od koje neću odustati nikada.

Zaposlenima na univerzitetu su u jednom periodu zarade bile svedene na minimum izmenom Uredbe. Kako izgleda život jednog univerzitetskog profesora kad se suoči sa takvom situacijom?

– Pa isto kao i život većine građana u Srbiji suočenih sa ekonomskim ucenama i pritiscima. Ljudi izdržavaju porodice, plaćaju račune, otplaćuju kredite, neki su i napustili Univerzitet u tom periodu. Uobičajeni način vladanja je vladanje strahom. Strah od gubitka posla, strah od smanjenja plate, strah od inspekcija koje kontrolišu samo „neposlušne“ postao je deo svakodnevice. To je najefikasniji oblik represije, jer je tih i prekriven maskom legalanosti.

Kakva je budućnost studentske borbe? Kako dalje nastaviti? Ako bi vas studenti pitali koje greške ili poteze da izbegnu, šta biste im rekli?

– Ne mislim da je moja uloga da studentima delim savete. Njihova borba je njihova i ona ima autentičnost, gledam da im se uopšte ne mešam. Previše je pokušaja da se studentski pokret ukalupi u postojeće obrasce na koje smo do sada navikli, u te nekakve binarne podele na leve i desne, rusofile i evrofile, a takve podele ne nastaju slučajno već se svesno proizvode kako bi se pobune i pokreti razbijali iznutra.

Budućnost studentske borbe ne zavisi od toga da li će se uklopiti u postojeće ideološke šablone, već od toga da li će ostati dosledna svojim ciljevima. Sve dok se borimo za iste stvari – slobodne institucije, odgovornost i nezavisno pravosuđe, svi smo na istoj strani. Ne mislim da će ova borba biti kratka niti da sa smenom vlasti borba treba da prestane, jer narod mora da nauči da kontroliše svaku vlast, da nauči da prepozna obrasce kontrole, manipulacije i zloupotrebe. A ako bih nešto morala da kažem studentima, rekla bih ono što kažem i sebi: borba za institucije je dug proces i zato se treba čuvati onih koji u svakom društvenom pokretu traže ličnu korist.

Kakva je budućnost državnih univerziteta? Uredba kojom je naučni rad sveden na minimum još nije ukinuta, akademska zajednica vidi novu pretnju i vid kontrole kroz uvodjenje SPIRI sistema. Vlast se neće odreći težnje da pokori univerzitet. Može li se univerzitet tome odupreti?

– Sve što je „državno“ i ne donosi profit već dugo je na meti, sistemski uništavano i urušavano- državne bolnice, škole, apoteke, fakulteti…Kultura, obrazovanje i zdravstvo su javna dobra koja treba da budu dostupna svima, a kada ih država privatizuje i pretvori u robu, time zapravo privatizuje samu ideju jednakosti. Državni fakulteti i državne škole su čini mi se, ostali poslednji bastioni odbrane te ideje. Upravo zato su pod stalnim pritiskom – kroz finansijske ucene, normativne intervencije i pokušaje administrativne kontrole.

Vlastima koje ne trpe kritičko mišljenje ne trebaju autonomni univerziteti, već poslušne i profitabilne institucije. Neustavna uredba je i dalje na snazi, a SPIRI sistem se uvodi bez jasnih objašnjenja i bez javne akademske rasprave, tako da mi zaposleni nemamo puno informacija o tome. O tim pitanjima pregovaraju uprave univerziteta i fakulteta sa ministarstvima i na njima je odgovornost da štite autonomiju univerziteta i naše interese.