Vlast u ofanzivi, na delu uništenje državnih univerziteta: Profesorka Pravnog fakulteta upozorava na posledice nastavka studentskih blokada

To nije kapitulacija, već priznanje da se bitke ne vode po svaku cenu, posebno ako cena uništava ono što pokušavamo da odbranimo. Borimo se da institucije rade svoj posao i budu nezavisne, a urušavamo onu jedinu nezavisnu – državne univerzitete – kaže za Danas Vanja Bajović, profesorka Pravnog fakulteta u Beogradu, opisujući trenutno stanje u kome se nalaze fakulteti posle šest meseci blokade.

Zahtevom za raspisivanje izbora studenti su ušli na teren politike i čuli smo ocene da to sada znači promenu dosadašnje strategije i da je vreme za drugačiji oblik borbe. Kako po Vama ta borba ubuduće treba da izgleda?

– Blokade fakulteta imale su smisla sve do 15. marta, kada su studenti bili u snažnoj ofanzivi, a tenzije u društvu na vrhuncu. Tokom ta tri meseca blokada bilo je više nego jasno da tužilaštvo pod ovom vlašću ne želi ili ne može da ispuni studentske zahteve. U tom trenutku, po mom mišljenju, trebalo je preći na „plan B“, odnosno na političku artikulaciju borbe. Dovoljno je bilo na tom skupu pomenuti reč izbori, sto hiljada prisutnih bi to isto skandiralo i izbori bi, pretpostavljam, vrlo brzo bili raspisani jer su u tom momentu tenzije bile na vrhuncu.

Do tog momenta su po meni blokade fakulteta i imale nekakvog smisla i gubitak nastave od tri meseca je lako mogao biti nadoknađen. Nakon 15. marta čini mi se da je studentski pokret malo izgubio kompas, svesno ili nesvesno se lutalo između ideja prelazne vlade, ekspertske vlade, izbora, iako je narod to očekivao, nismo dobili ni jedno zvanično saopštenje od studenata u blokadi zašto se nije izašlo sa političkim zahtevima, već su umesto toga postojećim zahtevima počeli da se dodaju novi.

U međuvremenu režim je krenuo u kontranapad na državne univerzitete.

– Spornom Uredbom režim je zaposlene maltene ostavio bez plata, pristižu inspekcijske kazne jer nastavnici ne drže nastavu, tužbe samofinansirajućih studenata koji traže da im se vrate školarine jer ne pohađaju nastavu, krivične prijave protiv rektora i dekana itd. Sada kada to kažemo servira se narativ da se povlačimo iz borbe čim su nas ’’skresali po džepu’’, ali uopšte se ne radi o našim platama već o tome da su državni univerziteti izgubili sva finansijska sredstva, a bez finansijske autonomije nema ni prave autonomije univerziteta.

Ideja izbora za koju sam se zalagala bila je upravo ta ideja da se momentom postavljanja zahteva za izborima (koji je trebalo postaviti 15. marta ili neposredno nakon toga ) blokade okončaju a ’’borba’’ prebaci sa fakulteta na ulice i na druge društvene aktere- opoziciju i nezadovoljne građane. Ako je ostalima dobro, onda ništa…Sudeći po tome da ideja generalnog štrajka nije urodila plodom, čini se da drugima i nije tako loše kao što mislimo, pa onda nema ni smisla da se sve slama po prosveti čije je uništenje davno počelo, a sada je finalizovano zakucavanjem eksera u sistem državnih fakulteta. Dalji opstanak u blokadama po mom mišljenju ni na koji način ne vrši pritisak na vlast, a ide u prilog isključivo interesima onih koji žele da unište visoko obrazovanje.

Najava dva fakulteta da će otpočeti kakvu-takvu nadoknadu nastave već su naišla na osude studenata u blokadi koji ne pristaju na kompromis. Neki tvrde da bi i Pravni fakultet isto postupio kao FON i Ekonomski da uprava nije podnela ostavku.

– Nisam pristalica jednostranih odluka koje se donose bez dogovora sa studentima, niti mislim da bi sad simuliranje normalnosti dovelo do normalnosti. Mslim da se varaju oni koji misle da bi nam sad, ako počnemo da radimo, vratili plate, povukli spornu Uredbu i slično, da bi se sve momentalno vratilo na staro, kao da se blokade nisu ni desile. Takođe, nisam pristalica kalkulantskih već moralno ispravnih odluka, a po meni, jedina moralno ispravna odluka nas profesora je stupanje u štrajk, jer nam ekonomska i socijalna prava nikada nisu bila ugrožena u toj meri kao danas.

Tačnije, u štrajk je trebalo stupiti čim je doneta sporna uredba, međutim postavio se problem jer se kao minimum procesa rada u visokom obrazovanju predviđa i održavanje ispita, a kako su fakulteti u blokadi i ispiti se ne drže, postojala je bojazan da bi takav štrajk bio proglašen nezakonitim, što bi onda poslužilo kao osnov za dodatno kažnjavanje. Studenti u blokadi sa druge strane smatraju da bi ’’odblokiranjem’’ ispitnih rokova njihove blokade bile narušene i tako se već mesecima vrtimo u ćorsokaku, na opšte nezadovoljstvo svih uključenih aktera osim onih kojima je uništenje državnih fakulteta već dugo bilo na dnevnom redu.

Upadljivo je ćutanje dekana i većine univerzitetskih nastavnika. Utisak je da niko ne želi da se konfrontira sa studentima u plenumima, a činjenica je da je broj onih koji aktivno učestvuju u blokadama sada mnogo manji nego ranije. Čini se i da uprave fakulteta i sami nastavnici ne čine ništa da se spasi akademska godina.

– Uopšte ne mogu da steknem objektivnu sliku o broju studenata na plenumu i na blokadama, zavisi od onih sa kojima razgovarate. Kada razgovarate sa studentima koji podržavaju blokade oni kažu da maltene svi ostali podržavaju blokade, kada razgovarate sa studentima koji ne podržavaju blokade, oni kažu da to šačica studenata blokira čitav fakultet. Pristalica sam toga da se sami studenti dogovore o tome da li su za dalje blokade ili ne, jer su oni blokade i započeli, ali ne glasanjem preko E-studenta koje može biti namešteno i nikada nije tajno, već neposrednim tajnim glasanjem na fakultetima, poput onoga kada se biraju studentski predstavnici. Mi profesori smo podržali studentske zahteve, a sami studenti su blokade videli kao najbolji način da se oni ostvare.

Problem je što se od početka blokada u javnom diskursu više priča o (ne)osnovanosti i posledicama samih blokada, nego o studentskim zahtevima, što je duboko pogrešno. Zato iz ove perspektive i mislim da su studentski protesti bili mnogo bolji način pritiska od blokada, jer su blokade samo doprinele režimu da ostvari ono što je davno planirao – da uništi državne fakultete. Sa druge strane, svako prisilno razbijanje blokada bi značilo konfrontaciju studenata i profesora, jer su studenti u svemu ovome iskreni, oni blokiraju fakultete iz najbolje namere, vide to kao način pritiska na vlast, ne shvatajući da su time zapravo samo doprineli vlasti da ispuni ono što je i planirala…tako da mi se iz ove perspektive čini da smo svi izmanipulisani, i studenti i mi profesori.

Jer opet, da nadstrešnica nije pala i ubila ljude, ni blokada ne bi bilo. Dakle da ova vlast nije katastrofalna i isključivo okrenuta svojim interesima opstanka na vlasti, ni blokade ne bi dobile toliku podršku, ali vlast je blokade iskoristila kao savršeno sredstvo za ostvarivanje svojih ciljeva.Iako nisam sklona teorijama zavere, ne mogu da ne primetim kako su blokade — svesno ili ne — poslužile kao savršeno sredstvo za realizaciju agende koje se odavno nadvila nad državnim školstvom.

Deo studenata koji je podržavao blokade, ali u njima ne učestvuje aktivno, očekuje od uprava fakulteta da nešto preduzmu kako se ne bi izgubila godina, a uprave pak smatraju da ti studenti treba da dođu na plenume i da tamo preglasaju najtvrđu manjinu koja i dalje insistira na blokadama. Međutim, niko ne želi da dizanjem ruke za povratak na nastavu bude označen kao „ćaci“ ili izdajnik.

– Baš tako. Sada je stvorena takva atmosfera da niko više nikome ne veruje, pa se svaki glas protiv blokada sada tumači kao izdaja, „preletanje“ na drugu stranu, a upravo je suprotno.

Kako smo došli u situaciju da su državni univerziteti ispali žrtve blokada? Postoji li opasnost da studenti, boreći se za institucije, na kraju uruše svoju instituciju, to jest univerzitet?

– Nažalost, upravo se to dešava. Umesto da režim plati političku cenu zbog nerazrešenih tragedija, blokade su mu pružile savršen izgovor da krene u dugo pripremanu ofanzivu na državne univerzitete. Umesto da dobijemo ispunjenje zahteva, dobili smo inspekcije, kazne, smanjene budžete, krivične prijave, pretnje o ukidanju plata i mogućnost da svi budžetski studenti pređu na samofinansiranje. Iako je borba vođena za očuvanje institucija, posledica može biti upravo njihovo urušavanje. I to ne zato što studenti nisu bili u pravu, već zato što su – nesvesno – izabrali oblik otpora koji je bio lakše instrumentalizovan protiv njih samih. Problem nije u moralnoj ispravnosti blokada, već u njihovim realnim posledicama, kojih priznajem, ni sama u početku nisam bila svesna, pa pretpostavljam da nisu ni studenti.

Može li se dalje insistiranje na održavanju blokada obiti o glavu budućoj studentskoj listi iz čisto egzistencijalnih razloga? Jer u korpusu onih koji su podržavali studentsku borbu mi sada imamo zabrinute studente i njihove roditelje koji nisu spremni da čekaju nekoliko godina da se ispune zahtevi, a da fakulteti ne rade. A s druge strane, ni nastavnici takođe neće moći još dugo da podnesu teret drastičnog smanjenja zarada. Režimu odgovara da se ljudi okreću jedni protiv drugih.

– Naravno i na to već dugo upozoravam studente, da su blokade u ovom momentu kontraproduktivne, ali na to dobijem uveravanja da univerzitet nikada nije bolje stajao, jer smo ’’reputaciono’’ jaki, pokazali smo zube i slično. Ja se sa tim ne slažem. Dalje blokade samo produbljuju nezadovoljstvo što zaposlenih na fakultetima, što onih čija deca studiraju, a ne vidim da vlast nešto preterano potresa to što fakulteti ne rade. Još im je dobro došlo da sprovedu svoju nameru privatizacije visokog obrazovanja.

Kada se to desi, svi će kriviti jedni druge-vatrene pristalice blokada će kriviti vlast što je do toga došla, ne shvatajući da su im blokade dale prostora za tako nešto. Jer da su studenti samo protestvovali ne bi bilo prostora za inspekcijsko kažnjavanje fakulteta zato što ne rade. Sa druge strane mnogi će za propast univerziteta kriviti studente blokadere i nas profesore koji ih podržavamo, koji smo svemu pristupili iz čistih, pravdoljubivih i iskrenih namera. Na kraju krajeva to ko je kriv nije ni važno – posledica je da će državni univerziteti biti oslabljeni i privatizovani, pa neće biti ni prostora za neki budući bunt ili slobodnu misao— a bez njih, ni univerziteta u pravom smislu. Jer kada uništite obrazovanje okupator vam i ne treba – narod će se sam držati u ropstvu.

Jesu li vas studenti zvali da se nađete na listi za buduće izbore?

– Neformalno sam rekla svojim studentima da nisam dobar izbor za njihovu listu. Svi koji me poznaju, znaju da sam teška za kompromise, veliki individualac, previše iskrena, naivna i impulsivna i plašim se da bi im svojim prisustvom na listi nanela više štete nego koristi. Ima dosta kvalitetnijih profesora od mene, koji su daleko bolji izbor za tu listu i sigurna sam da će se na njoj naći.