Vežbanje mržnje

Ta partija je na nedavnim izborima ostvarila odlične rezultate, tako da su ušli i u Evropski parlament, a lider Zlatne zore Nikos Mihalolijakos javno je poricao postojanje gasnih komora i krematorijuma za vreme Drugog svetskog rata, a za Adolfa Hitlera rekao je da je „glavna istorijska ličnost 20. veka“.

Poslednjih godina, kako je globalizam doživeo krah, građani jedini spas vide u ekstremnim opcijama, pa je zato i došlo do povećanja ekstremnog nacionalizma. Pogledajte samo Evroparlament. Trećinu čine poslanici iz radikalno-desničarskih partija. Evropu je ophrvao strah od imigranata, islama, nezaposlenosti… U osnovi leži strah da će zbog sve većeg broja imigrantskih porodica doći do gubljenja autentične nacije i da će postati manjina u sopstvenim zemljama… Odatle mržnja prema muslimanima, emigrantima… Sve je važnije ko je koje vere i koje je nacije. Mogu evropejci i administracija da negiraju koliko god hoće, ali u bivšim komunističkim državama, koje sada čekaju na red za ulazak u EU, crkva je preuzela ulogu države i jača je od države. Pogledajte samo slučaj Srbije. Sveštenici i vladike su izvan zakona. Primera ima koliko god hoćete. Najgore je što sve to mirno primaju sve tri grane vlasti – i sudska i izvršna i zakonodavna. Svaka na svoj način. Odgovor je kao i uvek pred nosom. Svi se slažu sa onim što crkva radi.

Svaka čast Grcima na toj odluci. U Srbiji je i danas dozvoljeno nositi nacistička obeležja i niko vas ništa neće pitati. Tužioce to ne zanima (ispod časti im je da se bave time?!), a policija okreće glavu, jer je veliki broj njih baš za radikalna rešenja. U Mađarskoj su na vlasti ekstremni desničari, u Francuskoj je najviše glasova za evroparlament osvojila fašistička stranka Nacionalni front, u Austriji desničari konzervativci… Evropa pravi težak zaokret udesno. Kao posledica toga i dalje klerikalizacije, samo je pitanje vremena kada će se točak istorije ponovo okrenuti unazad. Ne predviđam novi Holokaust, ali tolika decenijska fascinacija fašizmom, ustaštvom, četništvom u bivšim jugoslovenskim republikama jednostavno ne može da izađe na dobro. Ovde još nije došlo do negiranja Holokausta, kao u Iranu, recimo, jer ima još živih svedoka, ali državni vrh, ne samo aktuelni, nego i oni nazovi demokratski od 2000. stide se toga što je u Drugom svetskom ratu Srbija bila na strani zemalja pobednica nad fašizmom. Kao da bi voleli da je istorija ostavila i Srbiju i Evropu okupiranu od nacista. Rehabilituju se oni koji su otvoreno sarađivali sa okupatorom i od toga imali koristi. Čak se i istorijske činjenice izvrću. Kao komunisti su lagali, a istoričari nisu dobro razumeli događaje.

U Srbiji je danas malo onih koji smatraju da bi trebalo istražiti postojanje logora tokom Miloševićevih devedesetih i odgovornost „genijalaca“ koji su došli na tu ideju da ih prave u Srbiji. Ne kažem da se svi slažu sa zločinima, ali očito je da se zlo ciklično ponavlja i da nekadašnje žrtve postaju zločinci i obratno. Cikličnost zla je naprosto neprekidiva. U tome neće mnogo pomoći ni suđenja za ratne zločine u Hagu. Proterani će uvek optuživati one koji su ih proterali iz kuća i stanova, a oni koji su proterivali smatraće i dalje da su to uradili za dobrobit svog naroda – srpskog, hrvatskog, bošnjačkog… Nema kajanja. Zato je i pomirenje na Balkanu skoro nemoguće. Ratovi devedesetih u bivšoj Jugoslaviji doveli su do stvaranja etnički čistih država. Odatle i agresivni nacionalizam. Nacionalne države, koje su relikt 19. veka, zasnivaju se na jedinstvu nacije, nacionalnom osećanju, veri… Problem je što sve to dovodi do skučenosti razmišljanja i pogleda na stvarnost. Ta skučenost dovodi do zatvaranja i izolacije, a izolacija do nasilja prema manjinama, onima koji nisu kao većinski narod. A gde god da je sprovođen takozvani nacionalni projekat, manjinski narodi su stradali žestoko. I u Hrvatskoj, u Bosni i Republici Srpskoj i na Kosovu se isto desilo. Razarajuća mržnja ni danas ne jenjava. Vratili bi oni jedni drugima za sva zla koja su im naneli samo da nema međunarodne zajednice. Takozvano „uterivanje demokratije“ u balkanskim državama očito nije uspelo. I to je jedini razlog što se svi sad vraćaju „proverenim“ nacionalnim projektima. Ono što ni domaći, a ni balkanski nazovi političari nikako ne razumeju, sve uzdajući se u dvostruku igru – jednu prema Evropi, a drugu za domaće potrebe, jeste da negovanjem nacionalizma sami sebi „pucaju u noge“, jer za ekstremne nacionaliste ništa nije dovoljno dobro, sve dok nije 100 posto domaće.

Autor je urednik dodatka Pravo