Vidi pod razno: Život

Teško, jer najneprozirnija tajna postojanja na ovome svetu u Simonovićevoj knjizi data je upravo nizom samostalnih, naizgled nepovezanih segmenata koji naš doživljaj života grade teško primetnim mozaičkim kamenčićima a opet, ponekad, glavnim osloncima u njemu.

Roman „Razno“ sastoji se iz tri dela, tri priče koje izranjaju jedna iz druge, i poniru jedna u drugu meandrirajući između, na prvi pogled nevažnih, ostrvaca-detalja, ponekad smerom kojim i Šeherezada pripoveda, a ponekad, kada poželi i kaže sam autor, suprotnim tokom, od jutra ka noći. Ipak, vidljive su međe između njih: prvi deo je porodična priča, istorija porodice Simonović, u kojoj su glavni likovi deda po majci, kovač, nastavljač porodične tradicije u zanatu, i otac, koji je jedva izbegao „Goli otok“, inače pisac istorije Vranja. Kovač, kovanje, zanat koji u mitologiji kuje ljudsku sreću i sudbinu, znamen je koji se proteže kroz celi roman, čas kroz umetnost, čas kroz folkloristiku čas kroz narodna verovanja i narodne običaje, ali posebnim simboličkim nitima vezan je za samu ličnost glavnog junaka.

Drugi deo knjige je ljubavna priča ispričana kroz elektronsku prepisku koju ispisuju po svemu neobična žena, Magdalena, i autor-lik knjige, dok je treći deo vezan za „pod razno“, sa nazivom „Odrednice, važni događaji i pojave, manje poznate reči“. U njemu je azbučnim redom nabrojano sve ono što čini (auto)biografiju glavnog junaka, uključujući umetnost, istoriju, politiku, mitologiju, mistiku, medicinu, botaniku, religiju… sve u čemu se i realno, i metaforično on prepoznaje. Sva tri dela romana se ukrštaju kao podvodne struje, dajući posebnu dinamiku tako razbijenoj strukturi dela, bez patetike ga bojeći glavnim zajedničkim osećanjem potištenosti zbog prolaznosti vremena i praha u koji ćemo se pretvoriti (možda upravo zbog toga jedina odrednica u trećem delu romana „Razno“, „Smrt“, ostaje suočena sa prazninom, belinom hartije bez ijedne jedine reči objašnjenja).

Najveće uporište svemu, ipak, jeste ljubav koja ispunjava središnji deo romana. NJoj pripada vrlo snažna emotivna i erotski naelektrisana prepiska glavnih junaka – književnika Simona Simonovića, ali i fiktivnog Simonovića, ličnosti u kojoj se prelamaju i autobiografski elementi pisca. Vođena posredstvom elektronske pošte, ta prepiska između neuhvatljive sredovečne žene koja sebi pripisuje šamanske sposobnosti pa sugestivno navodi i glavnog junaka da rado uđe u tu igru, preliva se u snažnim talasima u prvi, i u treći deo romana „Razno“, pa se nastavlja i u mislima, retko, ili nikada pretočenim u redove novog imejla. Ta se emocija i transformiše i svojom neograničenošću obuhvata svu onu ljubav koju junak romana dobija od svojih bližnjih, ali im je i pruža, i koja ga osnažuje za suočenje sa životom. Pod razno…

I stvarni i fiktivni Simonović vode stalni unutrašnji dijalog: sa svojim drugim „Ja“, sa decom, sa ocem, sa šamankom koja o šamanizmu zna taman koliko i svaki laik, ali koja uporno pokušava da magijskim nestajanjem i pojavljivanjem otkrije sebe, i drugi svet o kojem govori Mirča Elijade, a gde su „ukinuti „zakoni prirode“ i gde je prikazana određena nadljudska „sloboda“, i na sjajan način učinjena „prisutnom““. Ova je žena-ljubavnica Simonovićeva i himera i stvarnost, ali kao jedinstveni, složeni lik romana uspeva da iznese na svetlost dana sve njegove potajne strahove i želje, da ga oslobodi stida da govori o svojim osećanjima, ne samo pozitivnim, i ne samo vezanim za nju već i za najbliže, za prijatelje i one zbog kojih je propatio. Ako je ovo njeno čarobno traganje za Simonovićevom dušom i čini šamankom, onda ona jeste njegov iscelitelj, ali ne zato što ona tako želi već zato što je i on taj koji to želi. Jer, po(r)uka „Vidi pod razno: Život“ ili „Nije život što i polje preći“ Pasternakovog Hamleta nosi u sebi nasleđe koje je Simonoviću od dede i oca ostalo, i ona glasi da rana ne zaceljuje jednim ožiljkom ali da se može izlečiti ljubavlju, pred čijim vratima stojimo uporno kucajući ne bismo li ih bar odškrinuli.

Iako naslovom „Razno“ roman sugeriše netipičnu razbarušenost i lakoću tematske asocijativnosti, on je upravo sušta suprotnost toga. Ovo je pomno sistematično delo u kojem i najsitniji delovi funkcionišu kao celina, a tematska raznolikost čijoj je višeslojnosti autor stremio podvučena je bogatim jezičkim materijalom kakav se ne sreće tako često u našoj književnosti.

Ne treba zanemariti ni Simonovićeve „izlete“ u noviju i najnoviju srpsku istoriju, od dolaska komunističke vlasti do 5. oktobra 2000, uključujući i međunarodni faktor. Svi tvorci tih istorija kreću sa entuzijazmom da menjaju svet nabolje, a završavaju zajedničkim imeniteljem svog učinka – vlašću sazdanom na zabludi, laži i strahu. Ukazujući na tu simbiozu, Simonović se koristi blagom ironijom („kovači nam nisu potrebni“, rekli su komunisti dok su zatvarali, oduzimali i rušili kovačnicu Simonovićevog dede u Vranju, „jer će se sve sreće topiti u Železari Smederevo“) čije strelice svejedno uspevaju da tačno pogode u centar – jetkost, gnev i žučnost nisu uvek najbolji način da se postigne cilj, u književnosti pogotovu. A danas? „Danas je svako kovač svoje sreće, gase se peći neisplativih železara… raste strah od čekića i užarenog, pomahnitalog nakovnja“.

Romanom Simona Simonovića vladaju i muzika, književnost, slikarstvo… ekstaza i grč usamljenosti, melanholija i sanjarije, stankovićevski žal zbog nepostojanosti svega. Sve je to „Razno“, a opet je oda životu.