SNS blokada, vojna parada: Poslednji čin

„Muzika“ koja budi konfuziju praćena je posve čudnim repertoarom slika koje se listaju na prozoru gradskog autobusa. Kolaps saobraćaja, zeleno-braon uniforme, teška oklopna vozila, rupa, asfalt, rupa, kolaps. Napet, uznemirujući, pa komičan scenario u predstavi SNS-a – „Vojna parada: Snaga jedinstva“.

Vožnja autobusom postala je specifično iskustvo, a slika iznutra kompaktna je za razliku od one spolja. U komentarima građana oseća se nervoza i prezir zbog demonstriranja snage Srbije, koja stoji na popucalom asfaltu. Prizori oko Ušća na lica građana reflektuju zgađenost i nevericu, a kod nekih čak i strah propraćen bukom nadletanja vojnih aviona.

Sa druge strane, u trenutku kada je procep u društvu vidljiv iz svemira, slogan vojne parade dakako je kreativno ime komedije. Tome doprinosi i činjenica da je Beograd sada podeljen na dva dela, ne metaforički, već fizički. Na centar i „preko mosta“.

Drugim rečima, u najnovijem filmu SNS je uspeo ono što niko nije – da vrati vreme unazad. Uspeo je da Zemun ponovo otcepi od Beograda, da ulice oko Ušća vrati na status pre renoviranja i da funkciju novih tabli za vreme dolaska autobusa prebaci na vozače koji će putnike „moliti za malo pažnje“ (ako nisu iz Šri Lanke).

Bizarnosti svakodnevnice odslikava i to što je pola Beograda mesecima u konstantnoj blokadi, ne od strane studenata protestanata, već elite koja izlazi na ulice „protiv blokada“. One elite koja na nacionalnoj frekvenciji za sve loše u zemlji krivi blokadere. Al’ gle, ispada da je sada sklona introspekciji.

Ostaje da sačekamo subotu, „istorijski momenat“ koji će pokazati koliko ljudi može da okupi vojna parada. Da li će kružni tok kod Ušća izgledati kao kružni tok na Slaviji 15. marta, ili će zatrokirati kao novo remek-delo Aleksandra Šapića na Terazijama.

Kada i ona prođe, sledi i podvlačenje računa koliko će nas koštati presvlačenje ulica asfaltom, onih koje nisu namenjene za gusenice tenkova, posebno ne bez zaštite.

Ipak, jedino je izvesno. SNS je, kao i mnogo puta ranije, ovu predstavu nesvesno odigrao sebi nauštrb. Paradoksalno, zastoj u saobraćaju oduzima i daje vreme. Građani možda neće obaviti svoje svakodnevne aktivnosti, ali im je otvoren prostor za razmišljanje. Prozor autobusa ujedno je procep za sagledavanje parodije stvarnosti u kojoj živimo, a zaglavljenost prilika za informisanje o tome ko nam oduzima sate jedinog života.

Svi ti zipovani uvidi biće ključni za poslednji čin koji uskoro dolazi.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.