„Prvu generaciju regruta činili bi mladi učesnici protesta“: Šta se krije iza Vučićeve žurbe da vrati vojni rok?

„Time snažimo odbranu naše zemlje i odvraćajuće kapacitete, ali mnogo važnije od toga – time utičemo na vaspitanje, odgovornost i ozbiljnost tih mladih ljudi“, rekao je juče Vučić tokom posete kasarni „Vasa Čarapić“ u Beogradu.

Uvođenje obaveznog vojnog roka je, kako se čini, neizbežno, a pored pitanja zašto se baš u ovom trenutku ono vraća, nejasno je i da li postoji pretnja stranih faktora po bezbednost Srbije, zbog čega vlast „ubrzava“ ovaj proces koji će, prema Vučićevim rečima, osnažiti vosjku.

Nikola Lunić, konsultant u oblasti geopolitike i bezbednosti, objašnjava da ćemo uvođenjem 75 ‑ dnevnog obaveznog vojnog roka formalno povećati broj ljudi pod oružjem, ali to samo po sebi ne garantuje unapređenje sposobnosti Vojske Srbije.

„Kao što sam ranije isticao, jačanje operativnih kapaciteta jeste važno, ali je ključno pitanje kvalitet obuke regruta. Sa samo 75 dana obuke, regruti će proći osnovnu vojnu obuku i rukovanje ličnim oružjem, ali neće steći specijalističke veštine koje su danas neophodne, poput rukovanja dronovima ili složenim borbenim sistemima. Drugim rečima, ovako kratak vojni rok generiše rezerviste sa minimalnim taktičkim znanjem, što u slučaju ozbiljnih pretnji donosi ograničen efekat“, ukazuje Lunić.

Istovremeno, dodaje da Vojska Srbije već ima ozbiljne probleme sa popunom – i aktivnog i rezervnog sastava, što ukazuje da nedostatak kadrova neće biti rešen pukim povećanjem broja regruta.

„Ako mladi nisu motivisani da ostanu kod nepoželjnog poslodavca odnosno u Vojsci Srbije ili da dobrovoljno služe vojni rok, obaveznost regrutacije neće automatski popuniti sistem kvalitetnim vojnim znanjima i veštinama. Stoga, iako će brojevi rasti, operativna efikasnost neće biti proporcionalno jača bez dodatne obuke i prvenstveno motivacije profesionalnog kadra“, navodi Lunić.

Ocenjuje da se zvanično obrazloženje vlasti obično oslanja na pogoršanje globalne i regionalne bezbednosti, dodaje da je rat u Ukrajini podstakao mnoge evropske zemlje da ojačaju odbrambene kapacitete, između ostalog i vraćanjem obaveznog služenja vojnog roka.

„U tom pogledu, može se razumeti da aktuelna vlast želi da pozicionira Srbiju kao državu sa sposobnošću odvraćanja. Međutim, u važećim strateškim dokumentima (Strategiji nacionalne bezbednosti i Strategiji odbrane), praktično nema indikatora neposredne pretnje našoj bezbednosti“, ističe Lunić.

Smatra da razlog za priče o jačanju vojske razlog leži više u unutrašnjoj političkoj krizi nego u novom spoljnjem bezbednosnom izazovu.

„Vladajući režim suočava se sa dubokom društvenom podelom i upitnim političkim legitimitetom, pa obnova opšteg roka može biti pokušaj da se izazove patriotski naboj, odvrati pažnja od stvarnih problema i/ili ojača kredibilitet vlasti populističkom retorikom. Međutim, to je rizično jer dok traje ovako duboka unutrašnja kriza i polarizacija, kontraproduktivno je pokretati ovakvu vrstu obligacije. U ovom trenutku, našem društvu hitno treba jedinstvo i smirivanje tenzija, a ne nove podele“, naglašava Lunić.

Izjava predsednika Vučića da uvođenjem vojnog roka „snažimo odbranu naše zemlje i odvraćajuće kapacitete” po mišljenju našeg sagovornika zvuči efektno, ali smatra predstavlja samo politički slogan.

„Umesto vraćanja obligacija za služenje vojnog roka, trebalo je razraditi stimulaciju dobrovoljne službe i rad na sistemu rezervnog sastava što bi zajedno predstavljalo kredibilni kadrovski resurs za profesionalnu službu. Zakonske kaznene odredbe koje će verovatno biti rigorozne, neće rešiti ključni problem popune u Vojsci Srbije. Uveren sam da samo uvođenjem sistema podsticaja za dobrovoljne vojnike (zdravstveno i penziono osiguranje, povlastice kod zapošlјavanja u državnoj službi, itd.), kao i konačnom operacionalizacijom aktivne i razvojem pasivne rezerve, možemo unaprediti operativne sposobnosti sistema odbrane, a od Vojske Srbije kreirati poželjnog poslodavca“, zaključuje Lunić.

Vojni analitičar Aleksandar Radić kaže da debata o ponovnom uvođenju obaveznog služenja vojnog roka u Srbiji godinama se vodi bez stvarne javne rasprave i jasne pravne osnove, a u poslednjim mesecima dodatno je ogoljena kao političko pitanje vlasti.

„Pravni model i pravnu osnovu još nemamo, ali se istovremeno u budžetu izdvajaju sredstva za pripremu služenja vojnog roka – za opremu i infrastrukturu. To pokazuje da se proces gura unapred, bez osnovne političke i društvene rasprave“, navodi Radić.

Podseća da se o vojnom roku govori već skoro jednu deceniju, ali da se sve vreme čekaju ključni zakonski predlozi koji bi regulisali vojnu obavezu, samo služenje i status onih koji se pozivaju na prigovor savesti.

„Vlast je tu temu u potpunosti personalizovala, pa se o vojnom roku gotovo isključivo govori kroz nastupe predsednika, dok je glas same vojske godinama bio sveden na prenošenje političkih poruka. U međuvremenu, Srbija je izgubila i regionalni korak – Hrvatska je već obnovila obavezno služenje i uputila prve pozive regrutima“, ukazuje Radić.

Smatra da je dodatni problem trenutak u kojem se ide ka obnovi obaveznog vojnog roka.

„Društvo je duboko podeljeno, a vladajuća stranka je tu podelu godinama produbljivala. Insistirati sada na meri koja zahteva nacionalni konsenzus krajnje je nerazumno. Prva generacija regruta u velikoj meri bila bi sastavljena od mladih ljudi koji su učestvovali u protestima, što otvara ozbiljna pitanja poverenja. Mogu samo da zamislim kako bi izgledalo njihovo suočavanje sa sistemom koji insistira na bezuslovnoj lojalnosti vlasti i stalno priziva spoljne pretnje kao argument za gušenje kritike“, objašnjava Radić.

Iako je lično pristalica obavezne vojne obuke, naglašava da ona mora biti osmišljena racionalno i dugoročno, a ne kao kratkoročni politički potez.

„Model profesionalne vojske je kod nas očigledno propao. Najnovije izmene zakona, koje omogućavaju da se prvi ugovor potpiše do 35. godine, najbolji su dokaz da sistem ne funkcioniše. Ako nemamo rezerviste, nemamo ni vojsku u ratu. A rezerviste možete imati samo ako ljudi prođu obuku“, ukazuje Radić.

Ocenjuje da se efekti obnove vojnog roka ne mogu videti brzo i da je reč o meri čiji će se rezultati osetiti tek za pet ili deset godina.

„To zahteva ozbiljnost, poverenje i dogovor u društvu – a ne inat i političku improvizaciju“, poručuje Radić.

Podsetimo, početkom decembra Vučič je izjavio je da će ove godine u Srbiji biti vraćen obavezni vojni rok od 75 dana. Da je to i zaista u planu vidi se u Predlogu zakona o budžetu za 2026, u kome se precizira da će u naredne tri godine u te svrhe biti izdvojeno skoro 90 miliona evra, ne računajući i izgradnju objekata. Takođe u istom periodu, ministar odbrane Srbije Bratislav Gašić izjavio je da je, prema istraživanju „Istraživačkog centra za odbranu i bezbednost“, 74 odsto Srbije građana za uvođenje obaveznog vojnog roka.