Vučićeva analiza rizika

I gde bi se ka proevropskom opozicionom bloku, u koliko god kolona da preskoči cenzus, pomerilo težište političke borbe. Jer, izvori bliski naprednjacima tvrde da je glavni Vučićev motiv da se odluči za vanredne izbore, izmeštanje linije političkog sukoba izvan SNS.

Po njima, glavna opasnost Vučićevoj vlasti nije pretila od sukoba sa onim što bi se moglo nazvati civilnim sektorom. Od vidljivog sudara sa novinarima, medijskim udruženjima, zaštitnikom građana, ličnostima intelektualne elite, prema tim izvorima, mnogo teža je bila unutarnaprednjačka pobuna. Heterogena, nedefinisana kao što je i sama partija, ali potencijalno eksplozivna. Uostalom, teoretičari desnice, događaje s kraja godine, u vreme Vučićevog puta u Kinu, koje je javnost pratila kao rat dva dnevna tabloida i jedne provladine privatne televizije, ironično nazivaju samoudarom. Prateći sled događaja, tome je prethodila Pajtićeva objava o Siniši Malom i stanovima u Bugarskoj, čime je prvi put premijerovo najbliže okruženje dovedeno u vezu sa korupcijom. Šta god da je bila meta te afere, strela je pogodila političku metu – a to je profil SNS kao stranke protivnika sistema DOS. Sistema, podsetimo, izgrađenog na tajkusko-kriminalnom establišmentu, u kome je rad maksimalno potcenjen, a brzo i lako stečen kapital maksimalno povlašćen.

Test dubine raskola bila je najava smene ministra odbrane Bratislava Gašića. Po Vučića rezultat nije bio dobar – umesto smirivanja pomenutog sudara sa uticajnim delovima društva, prvi put je imao proteste na ulicama. Maloposećene, ali učestale, i nije ih rutinski organizovala DS u svojoj marketinškoj obradi, već spontano povezani deo društva umrežen preko interneta. Što znamo da je model kako danas započinju velike i masovne demonstracije od Volstrita do Majdana. Umesto stišavanja u SNS, otvorena je zasad mala Pandorina kutija iz koje su izleteli lokalni, lični i interesni sukobi, preodeveni u ideološke sumnje. Nikad više informacija o nezadovoljstvu unutar naprednjaka nije curilo u medije, i anonimnih i potpuno otvorenih i javnih kao u slučaju Saše Mirkovića iz Zaječara.

Sasvim je postalo očigledno da najava mogućih izbora i totalno nova podela „plena“ odnosno funkcija, koja uključuje i službe, i ambasade i javna preduzeća, kao takva više nije dovoljna. Jer, podsetimo, gotovo od marta 2014. i prošlih izbora, traju najave prvo o „uzimanju Vojvodine“, odnosno o vanrednim pokrajinskim izborima, koje su protokom vremena postale učestalije. Na vrhuncu, pred novu 2016. nije bilo opozicionog izvora koji nije tvrdio da će biti vanrednih izbora i to na svim nivoima uključujući i predsedničke. Te da su u potaji spremni i kandidati i računice ko će koga podržati. Istini za volju, iz samog vrha SNS nikad nije bilo ni najmanje potvrde prevremenih predsedničkih izbora, ako se kao takve ne računaju dvosmislene Nikolićeve izjave. Onda su u samom finišu, opozicioni izvori revidirali stav, tvrdeći da predsednički izbori nisu opcija, jer samom svojom prirodom vuku fokus kampanje na predsedničkom kandidatu. Te da Vučić nije spreman da taj fokus bude na Nikoliću. A u prilog tome potegnuti su i nalazi anketa prema kojima Vučićeva popularnost nadilazi i rejting SNS.

Valja primetiti i da je sa ovim skupštinskim sazivom, koji početkom marta treba da ode u istoriju, kada Vučić pošalje Nikoliću obrazloženi predlog za vraćanje mandata narodu, lider SNS mogao da prekomponuje politički sistem. Umesto preuzimanja vlasti po gradovima i opštinama Srbije, transferima odbornika, uz žestoke mini kampanje u kojima je dolazilo i do fizičkog obračuna. Vučić je mogao da promeni Ustav. Da smanji broj poslanika, izbor predsednika preseli u parlament, učini nešto sa kosovskom preambulom… Uostalom, letos su zasedanja komisije Zorana Babića o promeni sistema i to uvodile kao opciju. Međutim, to se pokazalo kao dimna zavesa, koja je trebala još da pojača razdražujuće dejstvo izbornih najava.

Pristalice ograničene suverenosti smatraju da bi za tako nešto Vučiću trebala ne toliko međunarodna podrška, koliko spoljnopolitičko svrstavanje. Naime, po tom diskursu, Dmitrij Rogozin nije sedeo četiri dana u vili Slobodana Miloševića u Beogradu, kako bi sa Ivicom Dačićem dogovorio koje rashodovano rusko oružje može da upotpuni arsenal Vojske Srbije. I to gratis. Navodno, Vučić na stolu ima i dalje rusku ponudu, uprkos nepotpisivanju ugovora za Južni tok, i ta ponuda povremeno ima svoju materijalizaciju kao u ruskom vetu na rezoluciju o Srebrenici u UN. I navodno su uslovi u toj ponudi mnogo povoljniji od onog što je Angela Merkel ispostavila Borisu Tadiću u leto 2011. Tvrdi se i da je „jaka Srbija“ glavni mamac u ruskom predlogu. Ali, u tom kodu čitano „jačanje“ jeste putinovski model vladanja. Gde rejting podrška uopšte nije sporna, stalna je i visoka. I gde sukob sa NVO, „agentima uticaja“, Zapadom, predstavlja podrazumevajuće političke stavke, isto kao i višesatna obraćanja novinarima i medijima. Ali, gde i susreti i poštovanje kod tih istih zapadnih državnika jesu i te kako važna manifestacija snage. Dijalektika, dakle, u kojoj ste kod kuće protivnik evroatlantskih struktura, ali poštovani gost u Berlinu i Vašingtonu. Kad kod kuće tvrdite da ste alternativa zapadnom poretku, pozivajući se na narod, istoriju, dušu, a stvarno pripadate bogatom establišmentu u globalističkom centru sveta. I sa drugim delovima tog internacionalnog establišmenta igrate igru uticaja i podele sve manjih svetskih resursa koji su osnova za bogaćenje vrlo uskog kruga ljudi, i siromašenja najvećeg broja građana. Sa rastućom bedom i osipanjem u svemu što su bile socijalne osnove društva – zdravstvu, školstvu – i pratećim porastom nasilja i primitivizma.

U Srbiji su dosad kod najvećeg broja birača stranke DOS bile prepoznate kao akteri tog tipa, dok je SNS svoj meteorski politički uspeh izgradila zasnivajući kampanje na socijalnom i ekonomskom elementu. Kao što će sada biti teško da se ti elementi ponove, čak i sa obilaskom „hiljade škola i bolnica“, tako će proevropskoj opoziciji biti teško da se reši tereta imena DOS. Pokušaji stvaranja jednog proevropskog bloka već su i zbog toga unapred hendikepirani, kao što početnu prednost imaju protivsistemske stranke poput Dosta je bilo Saše Radulović, ili čak Levica Srbije Borislava Stefanovića. S tim što to odlično uviđaju i u proruskom bloku – DSS i Dveri nisu demonstrirali zbog Kosova, ali jesu zbog Telekoma. Čar kampanje je da je to šansa za sve, i tako joj treba i pristupiti.