Perica Stojanović je prepoznatljivi stanovnik grada na Vlasini. Stalno je na ulici, razgovara s ljudima i uvek deli vedro raspoloženje. U tome ne bi bilo ništa neobično da Perica nije davno, kao dečak, doživeo tešku saobraćajnu nesreću koja mu je iz korena promenila sudbinu.
– Posle saobraćajne nesreće, u vanrednim okolnostima, završio sam samo osnovnu školu, ali se nikada nisam odvajao od dobrih, vrednih knjiga. Nećete verovati, pročitao sam kompletnu lektiru za osnovnu i srednju školu i na stotine drugih dela – kaže ovaj živahni Vlasotinčanin.
Život Perice Stojanovića, koji je zakoračio u petu deceniju, nije, nažalost, bio nimalo ružičast. O najtragičnijim danima svoje životne deonice Perica Stojanović priča smireno, ali i sa dovoljno emocija.
– Kao dete, u desetoj godini, doživeo sam tešku saobraćajnu nesreću, ali sam ostao vedroga duha i to me brani od svake sujete. Kola kojim je upravljao moj rođak, nenadano su skrenula s puta, udarila u drvo i ja sam zaspao – priča Stojanović.
Kasnije, nekoliko meseci posle tog događaja, Stojanović se probudio u niškom kliničkom centru u trenucima kada lekari nisu davali nikakvu šansu da će preživeti. Kada se to, ipak, dogodilo, i sami su se tome čudili i o tome su kasnije govorili svojim kolegama. Perica Stojanović kaže, u filozofskom maniru, da je „život obična prevara i da se treba boriti za ljudsko trajanje dok ima bilo kakve nade“.
– Posle udesa, bio sam nepokretan šest meseci. Lečio sam se po banjama, u Beogradu, trajne posledice su ostale i sada se krećem uz pomoć štapa, koji je moj najbolji prijatelj – kaže uz smeh Perica Stojanović.
A onda nastavlja da priča kao da te tužne, surove prošlosti, nije ni bilo. Besedi da voli Vlasotince, jer oseća lepotu i njegov miris, naročito kada cvetaju lipe i pristigne leto. Stalno je pored reke Vlasine koja mu, kaže, vraća izgubljene godine mladosti.
Perica Stojanović, kroz šeretski osmeh ističe da je bilo prilika i devojaka koje su ga volele, ali je sudbina – u koju veruje kao u natprirodnu silu – bila jača od svakog ljudskog sna.
– I sada mi zasija oko kada vidim neko umilno stvorenje koje šeta gradom, a preostaje mi samo da sanjam ono što je bilo i što bi moglo da se dogodi – zaključuje Perica Stojanović, kroz stalni smešak.
Posle te ispovesti, koju čuva kao svoju tajnu, Stojanović se uozbilji i zapodene priču o Vlasini i Vlasotincu. Kaže da se i sam uključio u akciju zaštite ovog rečnog bisera. Nažalost, dodaje, i ove godine je zagađena i to ga najviše brine.
Na kraju, kroz osmeh, koji govori kako se nikada u nevolji ne treba predavati, teče priča o njegovoj Crvenoj zvezdi:
– Nažalost, ne mogu da idem na fudbalske utakmice, ali gotovo sve znam o igračima kluba bogate fudbalske istorije – zaključuje Perica Stojanović, Vlasotinčanin kome sudbina nije bila naklonjena, ali se sa svim nedaćama borio snagom neponovljive volje, koju je kao dečak poneo iz roditeljskog doma.
Zaljubljen u seosku idilu
Perica Stojanović, kome je zaštitni znak tajanstveni, pritajeni osmeh, kaže da voli Tegošnicu, tamošnje planine i Osnovnu školu i to najviše zbog neponovljivog šarma tog krajolika juga Srbije. „Povremeno odlazim u to selo zanimljive prošlosti zajedno sa Draganom Stojanovićem, profesorom, mojim rođakom, koji đake iz tog i okolnih mesta podučava lepoti srpskog jezika“, veli Perica Stojanović.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
