Žalostan ishod slanja plaćenika u Afriku

Da li je nekom u Parizu palo na pamet, pre nego što su plaćenicima date vize dobijene u ambasadi Zaira u Francuskoj, da proveri prošlost tih „ratnika“ regrutovanih oko Zvornika i Bratunca? Jedno je sigurno, Miša Pelemiš, glavna poluga cele priče, bio je identifikovan. Tog avanturistu bilo je lako uočiti s večitim zlatnim lancem oko vrata za koji se govorilo da je potekao od ratne pljačke. Povrh svega, bio je poznat Francuzima jer je svojevremeno „pozajmio“ jedno vozilo UNPROFOR pre masakra u Srebrenici. Neki savetnici Predsedništva Republike potrudili su se da stvar procuri kako bi pokazali svoju rezervu prema toj aferi, pogotovo što Pelemiš nije bio jedini kompromitovan. Više njegovih drugova iz voda X diverzantskog odreda učestvovali su u tome. Sećanja generala Žermanosa, tada šefa vojnog kabineta ministra Mijona, dvosmislena su. „Znali smo da Mobutu regrutuje, ali nismo znali ko su zapravo ti ljudi. U svakom slučaju, upotreba plaćenika bila je previše opasna igra da bismo se mi u nju upustili.“ A Pelemiš? Odgovor je uvijen: „Istina je da je u to vreme svako u Jelisejskoj palati tražio svoje mesto…“
Kad smo kod toga, pogledajmo malo jednu knjigu Ibera Kudirjea koja se pojavila 1998. Mada nije stručnjak za Balkan, iako ništa ne zna o jugoslovenskoj strani priče, taj glavni urednik lista Telegram de Brest je, s druge strane, vrlo precizan kad opisuje kombinaciju s Mobutuom. „Dominik de Vilpen sreo se s ‘Leopardom’ u njegovoj vili u Rokbrinu, Kap Sen-Marten… Treba organizovati vraćanje na vlast. Vilpen je prvi put doputovao u Lozanu u društvu Fernana Viboa, Fokarovog čoveka, a ne s Mišelom Dipišem koji je smatrao da Mobutua treba pustiti niz vodu… Posle tog poslednjeg razgovora, Vilpen ipak ima nekih iluzija o sposobnosti zairskog šefa države da ponovo preuzme inicijativu… Osim toga, nekih 200-250 srpskih savetnika koje je regrutovalo preduzeće Geolink za 25 miliona franaka nisu na visini zadatka.“
Poznat nam je žalostan ishod te ekspedicije koja se okončala Mobutuovim padom. Tada se ton potpuno menja… Pariz žali što se nije obratio pravim profesionalcima, kao što su Južnoafrikanci… Generalni sekretar Jelisejske palate otvoreno se distancirao od Viboa, koga su svi izbegavali otkako su se u štampi pojavili napisi o njegovim susretima s belgijskim pukovnikom Tavernijeom, nekadašnjim učesnikom događaja u Katangi, organizatorom „propale“ operacije plaćenika. Utoliko pre što je američki ambasador u Parizu Pamela Hariman počela da se raspituje o finansijerima operacije. Krug je zatvoren, bez truba i doboša. „Naša zemlja je ostavila utisak da do kraja podržava jedan već uveliko diskreditovan režim“, komentariše u Figarou od 1. aprila 1997. bivši ministar odbrane Fransoa Leotar.
„Pukovnik Dominik“ i njegovi ljudi napuštaju Gbadolit pre maršala Mobutua. Čak su, izgleda, i „pozajmili“ njegov avion da bi izišli iz zemlje. Trebalo je, naime, samo da pređu reku Zair da bi se našli u susednom Kongu. Tamo su neki od njih odmah prihvatili drugi posao, zahvaljujući istim posrednicima. Ovog puta uspešnije. Posle pet meseci ratovanja Denis Sasu Ngueso ponovo je preuzeo vlast u toj naftaškoj zemlji, oteravši svog večitog suparnika, predsednika Lisubu (Lissouba), izabranog avgusta 1992. Strani pomoćnici borili su se na obe strane. Lakoća s kojom su tretirani ovi slučajevi, pravdani navodnim državnim razlozima, a koji su doneli naročito veliku korist nekim posrednicima, naravno da nije mogla da prođe bez posledica. Ova nezgodna „srpska komponenta“ ponovo se pojavila nekoliko godina kasnije u žalosnom sledu događaja diktiranih tenzijama između Pariza i Beograda i hirovima geopolitike.
Beograd, 25. novembar 1999 – ministar informisanja Goran Matić objavljuje hapšenje „pet terorista“ koje podržavaju francuske specijalne službe. Optužba nije mala: navodno je trebalo da ubiju Slobodana Miloševića! I odmah daje i imena članova te mreže, za tu priliku nazvane Pauk: Jugoslav Petrušić, 37 godina, Slobodan Orašanin, tri godine stariji od njega, Branko Vlacko, 36 godina, bivši vojnik X diverzantskog odreda vojske bosanskih Srba, i…Milorad Pelemiš. Svi su pominjani prilikom oslobađanja francuskih pilota ili katastrofalne zairske ekspedicije. Otkrivanje ove „profrancuske“ grupe i optužbe koje je Matić uputio označile su kraj jednog saučesništva koje je trajalo do kosovskog rata. Jugoslovenske tajne službe dugo su gledale kroz prste ovim dvostrukim agentima kako bi sačuvali kanal privilegovane komunikacije s Parizom. Međutim, bombardovanje Srbije 1999. podelilo je sasvim drugačije karte. Došao je kraj nepriznatom saučesništvu s Francuskom!
Ubrzo se iz zvaničnih izvora u Beogradu saznalo da bi Branko Vlacko, nekadašnji zatvorski čuvar u Vogošći, u Bosni, mogao da bude predmet istrage Međunarodnog krivičnog suda, iako se njegovo ime nije javno pojavljivalo. I Petrušić bi mogao da se nađe u situaciji da objasni svoje vojevanje u Bosni. To se i dogodilo nekoliko godina kasnije, bez drugih posledica osim velikog straha ovog potonjeg, čiji dosije sudije nisu zadržale i uz veliko olakšanje njegovih francuskih poslodavaca koji su se čak zainteresovali za njegov status u Hagu.
Nastavlja se