Zapadne službe znale da se priprema napad

Knjiga Žaka Masea
NAŠI DRAGI RATNI ZLOČINCI može se kupiti
na svim kioscima ili poručiti na telefon
Dan Grafa: 011/344-11-86, lokali 107 i 124.
Hag, 4. jul 1996. Između dve zastave UN troje sudija Tribunala vode jedno od otvorenih ročišta pod kapom famoznog „člana 61“. Pored Egipćanina Fuada Rijada i Kostarikanke Elizabet Odio-Benito, zaseda i Francuz Klod Žorda. Rijad započinje saslušanje jednog od svedoka. Pukovnik Tom Karemans, kapetan u vreme kada je delo počinjeno, komandovao je u Potočarima bataljonom holandskih plavih šlemova.
Rijad: „Kada se dogodio vaš poslednji susret s Mladićem?“
Karemans: „Dvadeset prvog jula, kad smo polazili.“
Rijad: „Da li ste spominjali egzekucije na poslednjim sastancima koje ste imali s generalom Mladićem i kakav je bio njegov odgovor?“
Karemans: „Da budem iskren, nije mi padalo na pamet da ga pitam o sudbini izbeglica.“
Preuzima sudija Žorda: „Kada je Mladić rekao da će pristupiti evakuisanju, da li ste pitali svoje pretpostavljene da li treba tako postupati?“
Karemans: „Učinio sam to čim sam bio u stanju. U više navrata sam pitao šta treba da činim. (…) Nisam dobio odgovor.“
Žorda: „Izgleda da je vaš bataljon dao neki spisak ljudi (Srbima) .“
Karemans: „Napravili smo spisak svih muškaraca između 16 i 60 godina prisutnih u bazi.“
Upravo onih koji će biti streljani!
Kao ni u trenutku dela, svedok ne shvata dimenzije svog postupka. Ima i gore od toga. Na dan 21. jula, odnosno nedelju dana po osvajanju enklave, kada ga je Mladić pozvao, pukovnik je već znao mnogo toga. Video je da se vrši trijaža muškaraca, uključujući i starce i decu; njegovi potčinjeni su mu raportirali o nasumičnim egzekucijama. Kaplar Grunvald, na primer, čuo je kako srpski vojnici „pucaju do sumraka po brdima, bez odgovora na vatru“. A 15. jula neki drugi su videli tridesetak leševa na putu. Primetili su „ekipe za čišćenje“ s gumenim rukavicama na rukama i kamione natovarene leševima. A tu je i onaj mizanscen kada je 11. jula uveče Ratko Mladić pozvao oficire bataljona Ujedinjenih nacija u hotel na izlazu iz grada. U Sali u kojoj su bili okupljeni nalazila se svinja obešena za zadnje noge. Na generalov znak jedan vojnik je oštrim pokretom prerezao grkljan svinji čija je krv potekla svuda po sali. „Tako će proći oni koji se budu stavili pod zaštitu plavih šlemova“, navodno je uzviknuo Mladić, smejući se, da bi zatim pozvao svoje „goste“ da podele zajednički obrok.
Šta je učinio Karemans u „zoni bezbednosti Srebrenice“ u danima koji su prethodili tom groznom mizanscenu? On je „svakog trenutka informisao svoje pretpostavljene“. U šest navrata tražio je vazdušne udare kako bi napadača naterao na povlačenje. Do njih nikada neće doći. „Dobio sam samo prazna obećanja. Potom je sve već bilo pomalo kasno.“. A onda, godinu dana po izvršenom delu, pravi-lažni proces koji je Tribunal organizovao da bi podstakao sudsku proceduru, odjednom kreće u drugom smeru. On postaje i proces protiv pasivnosti Ujedinjenih nacija i njegovih kontingenata. Ovakav zaključak doveo je do toga da 27. jula 1995. Tadeuš Mazovjecki da ostavku na funkciju specijalnog izvestioca UN. U pismu upućenom Generalnom sekretarijatu on navodi: „Činjenica da su UN dozvolile pad Srebrenice i Žepe, uz užasnu tragediju koja je pogodila stanovnike tih ‘sigurnih pribežišta’ zagarantovanih međunarodnim sporazumima, primorava me da izjavim da više ne vidim nikakvu mogućnost da obavljam zadatak koji mi je poveren. (…) Zločini su počinjeni brzo i surovo, a međunarodna zajednica je reagovala sporo i neefikasno. (…) Ne može se verodostojno govoriti o odbrani ljudskih prava kada ste suočeni s odsustvom hrabrosti i doslednosti međunarodne zajednice i njenih čelnika.“
Kako se to moglo dogoditi u Srebrenici, gradu od 37.000 stanovnika, pre rata bogatom rudnicima srebra i uglja? Kada je pao u Mladićeve ruke 11. jula 1995, iznenađenje zapadnih vlada bilo je potpuno. Međutim, to je tako bilo samo naizgled. Prethodnih nedelja holandski štab je pet puta odbio američku ponudu da upotrebi podatke koje je prikupila CIA. Hijerarhija je naivno strahovala da bude uvučena u nešto što bi prevazilazilo misiju održavanja mira. A već od kraja juna francuske i američke, ali i britanske službe znale su da se priprema neki napad. Sam Karadžić je bio jasan. Posle Direktive br. 7, potpisane u martu 1995, on je 28. juna u jednom gradiću na severoistoku Bosne izjavio: „Srbi treba da rat doteraju do paroksizma, kako bi međunarodnu zajednicu podstakli da iznađe političko rešenje koje bi bilo prihvatljivo za njih.“
Izgovarajući se stvarnim strahotama i ubistvima više stotina seljaka iz obližnjih srpskih sela koje je počinio zapovednik odbrane Srebrenice Naser Orić – koji se i sam našao u Hagu u jesen 2004 – Mladić je odlučio da pređe u ofanzivu, izazivajući sudbinu. Oklopne jedinice i artiljerijska oruđa bili su razmešteni u skladu s tim naumom. Ovaj napad predstavljao je glavni prodor koji je srpsko-bosanska soldateska isplanirala kako bi dovršila homogenizaciju svojih teritorija na istoku zemlje. Goraždu se nije moglo prići jer je bilo pod zaštitom britanskog kontingenta, ostale su Žepa i Srebrenica sa svojih 400 holandskih plavih šlemova. Zar se nije moglo shvatiti da će ti gradovi biti žrtve vojske koja oseća kako malo pomalo gubi prednost u odnosu snaga?
Nastavlja se