Policajci na klupici u debeloj ladovini Pionirskog parka znali su juče da se „tu negde“ polaže neki venac, ali nisu imali pojma koji, kome i zašto. Važno je, ko veli, da ne polažu bombe. Između Starog dvora i predsedništva Srbije u jedanaest sati ni žive duše, pripeka, brujala je samo mašina kojom su dvojica radnika nešto majstorisala na ulazu u predsednikov „dom“, kada se odnekud pojavio Goran Kreclović, član Gradskog veća Beograda, zagazio na uređen travnjak, nakon par koraka klekao i položio aranžman od svežeg sveća.
Na trakicama u dezenu srpske trobojke pisalo je – „Kralju Aleksandru i kraljici Dragoj – Skupština Beograda“. Da se naposletku tu nisu pojavili jedan kamerman, novinarka i fotoreporter, ličilo bi na nekakav intimni čin, iako je povod bio – obeležavanje 106 godina od atentata na kraljevski par u Majskom prevratu.
Baš na tom mestu, po sredini travnjaka, gde je Kreclović klekao, bila je kuća u kojoj su članovi „Crne ruke“ ubili poslednjeg kralja i kraljicu iz dinastije Obrenovića.
– Po zapisima koje mi čuvamo ovde gde sam položio sveće zatečeno je telo Drage Mašin. Gradska uprava ovim označava ono što se zove kraj dinastije Obrenović i početak jedne nove epohe. Kad pogledate, svi naši veliki politički lideri, nažalost, nestali su ili u atentatima ili u prevratima. Na istoriji kao učiteljici života jeste da procenjuje događaje u našoj prošlosti, a uloga grada je da podseti na jedan deo te istorije – rekao je, prigodno, Kreclović. Utom pristigla novinarka postavi ključno pitanje: „Zašto obeležavate Majski prevrat u junu?“
– Pa, to vam je, znate, po starom kalendaru. Po novom je jedanaesti jun.
– Ahaaaaa… – čuo se uzdah, kojim je završena petominutna „ceremonija“ obeležavanja kraja jedne epohe.
Sat kasnije, u podne, u Sabornoj crkvi, parastos knezu Mihailu Obrenoviću. I on je ubijen u atentatu 11. juna, tačnije 29. maja, po starom kalendaru pre 141 godinu. Vojnici u stavu mirno kraj kripte u kojoj je sahranjen knjaz, petnaestak prisutnih, predstavnici dva ministarstva i dva boračka udruženja. Starešina Saborne crkve Petar Lukić drži opelo, „da mu se oproste grehoviii…“ odjekuje crkvom, mladi par uzbuđeno cupka s kumovima na ulazu čekajući venčanje, a usred unošenja venaca upada đačka ekskurzija.
Nebojša Orlović, predsednik Udruženja ratnih i mirnodopskih invalida Srbije, došao je, kaže, jer je knez Mihailo doneo prvi srpski zakon o pravima vojnih invalida.
– On je bio vrlo moderan vladar, proevropski, kako bi se danas reklo – dodao je Orlović.
Dragoljub Jurišić, predsednik Društva za negovanje tradicija oslobodilačkih ratova, potomak „solunca“, dolazi u crkvu na taj dan, kako kaže, još od vremena kada je bilo zabranjeno, četrdesetak godina.
– I danas izgleda ko da je zabranjeno – primećujemo, ali on, kaže, ne bi o tome, ne bavi se politikom, veli – „istorija je istorija, a politika je politika, a najbitnija je tradicija“. Dragan Antić koji je sedeo na klupici u porti, da malo odmori, nije znao o čemu se radi: „Tooo… Došli bi ovde svi da može da se skupi politički poen. Koga još briga za Obrenoviće? Sada su moderni Karađorđevići, je l?“
Onda je ona ekskurzija izašla iz Saborne crkve, a nastavnik im je objasnio: „Deco, sada idemo u Knez Mihailovu ulicu“. Posle su verovatno otišli i „kod konja“.
Žrtve zaverenika
Knez Mihailo Obrenović ubijen je u Topčideru 1868. godine, kao žrtva privatne zavere čije okolnosti nikada nisu potpuno razjašnjene. Kralja Aleksandra i kraljicu Dragu likvidirali su 1903. vojni zaverenici okupljeni oko pukovnika Dragutina Dimitrijevića Apisa. Oba ubistva dogodila su se na isti dan – 29. maja po julijanskom, zvaničnom kalendaru Kneževine i Kraljevine Srbije, pa Srpska pravoslavna crkva, koja poštuje stari kalendar, svake godine 11. juna u molitvama pominje tragično stradanje Obrenovića.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
