Barel „brenta“ oko 123 dolara

 Stimulativan efekat imala je i sve ekspanzivnija monetarna politika Federalnih rezervi, Evropske centralne banke, Banke Engleske i Banke Kine. Pošto su Federalne rezerve najavile da će do kraja 2014. nastaviti sa politikom nulte kamate, to bi trebalo da bude podrška celom produktnom sektoru, naročito nafti i zlatu. „Drugim rečima, postavljen je temelj za nove rekorde. Procenjujemo da će u narednih godinu dana, preciznije do marta 2013, barel „brenta“ koštati u proseku oko 123 dolara“, kaže Ronald Stoeferle, stručnjak za produkte u Erste grupi i podseća da je cena „brenta“ izražena u evrima već dostigla rekordni nivo.

On podseća da je prosečna cena nafte, korigovana za stopu inflacije koja je zabeležena u vreme primene Breton Vuds1 sporazuma (neposredno posle Drugog svetskog rata), iznosila 6,1 dolar po barelu, a da je naglo porasla posle napuštanja zlatnog standarda dolara. U periodu kada je dolar poslednji put bio vezan za zlato, jedan barel nafte koštao je u proseku 20,6 dolara i mada je cena nafte merena u zlatu ostala stabilna, dolar je prema nafti izgubio više od 98 odsto svoje kupovne moći. Stoeferle je identifikovao još jedan od uzroka koji su uticali na rast cene „crnog zlata“ – reč je o maksimalnoj ekstrakciji nafte.

– Mislim da je maksimalna svetska ekstrakcija konvencionalne nafte već premašena. Pretpostavljam, ipak, da bi to u velikoj meri mogli da kompenzuju nekonvencionalni metodi ekstrakcije, s obzirom na to da su izvori koji bi mogli lako da se eksploatišu prilično iscrpljeni – konvencionalna proizvodnja nafte dostigla je maksimum 2006. Još jedan od faktora koji su uticali na poskupljenje nafte jeste i mnogo viša minimalna rentabilna cena tog derivata. Tako je, recimo, Saudijskoj Arabiji potrebna cena od 80 dolara kako bi dostigla uravnotežen budžet, Rusija računa sa cenom od 126 dolara, dok je većini izvoznika neophodna cena nafte od najmanje 80 do 90 dolara za barel – objašnjava Stoeferle.

On kaže da su rezervni kapaciteti OPEC-a dostigli kritičan nivo, ali ukazuje i na to da bi se tek u nekoj vanrednoj situaciji moglo saznati da li Saudijska Arabija, koja nikada nije proizvodila više od 10 miliona barela dnevno, raspolaže rezervnim kapacitetima. Kad je reč o potražnji, analitičari Erste grupe ističu da dominiraju azijske zemlje i da čak 70 odsto dodatne potrošnje nafte otpada na Kinu i Indiju. Zanimljivo je u tom kontekstu pomenuti da je prošle godine Kina pretekla SAD kao najvećeg svetskog potrošača energije.

Pažnju analitičara privlače i novi trendovi u proizvodnji nafte u SAD koji jasno ilustruju inovativnu snagu te industrije. U prilog tome svedoči i podatak da je proizvodnja nafte, koja je od 1970. godine bila u padu, ponovo naglo porasla, naročito u odnosu na minimum iz 2008. Razlog za to je proizvodnja nafte iz uljnih škriljaca. Prema rečima najvećih proizvođača, ekstrakcija nafte iz škriljaca profitabilna je već sa cenom od 60 dolara po barelu a kad se dostigne cena od oko 100 dolara (tip WTI), kakav je sada slučaj, onda je ekspanzija novih izvora nafte sasvim razumljiva.

– Realno je očekivati da nafta iz škriljaca dobije ogroman značaj i u Evropi. Utoliko pre što dobijanje gasa iz škriljaca u Evropi brzo napreduje. Panika koju podstiču strahovi od rizika po životnu sredinu nije opravdana. Sledeće generacije koje će koristi metod ekstrakcije „čisto frakturisanje“ znatno će smanjiti rizike po životnu sredinu, povećati eksploataciju i postupak dobijanja gasa iz škriljaca učiniti efikasnijim, rentabilnijim i čistijim – tvrdi Ronald Stoeferle.

Dramatične posledice iranske krize

Zbivanja na Bliskom istoku mogla bi dodatno da poguraju cene nafte naviše. Činjenica je, naime, da je građanski rat u Libiji jasno ukazao na sve rizike prekida proizvodnje. Jer, iako je Libija proizvodila oko 1,65 miliona barela dnevno, što čini tek oko dva odsto svetske proizvodnje, zbog sukoba u toj zemlji cena nafte tipa „brent“ porasla je od februara do aprila 2011. za oko 25 odsto. U ovom trenutku zabrinuto posmatramo Iran, trećeg izvoznika nafte u svetu, jer smo svesni opasnosti da bi latentna iranska kriza mogla da eksplodira, a samo kratkotrajna blokada Ormuskog moreuza, kroz koji se transportuje čak 20 odsto svetske proizvodnje „crnog zlata“, imala bi dramatične posledice. Zaoštravanje iranske krize moglo bi da pogura cene nafte na 150 do čak 200 dolara – upozorava Ronald Stoeferle, stručnjak za produkte u Erste grupi.