Bebe, Partizan i Crvena zvezda

Poreske olakšice za projekte društvene odgovornosti su već punu deceniju nemoguća misija, a oni koji su mislili da će promenu doneti dolazak na funkciju ministra finansija ljudi koji su bitan deo svoje karijere proveli u SAD, gde je taj koncept doveden do savršenstva, grdno su se prevarili. Jednostavno, pričati sa svim dosadašnjim ministrima finansija o izuzimanju bebi opreme od PDV, poreskim olakšicama za kupovinu digitalnog mamografa ili kupovini sportske opreme amaterskim klubovima, postalo je teže nego pregovori sa MMF-om. U isto vreme, dok se na bebama žestoko štedi, štednje nema kada treba dati desetine miliona evra državnog novca iz javnih preduzeća za FK Crvena zvezda. Nema štednje ni kada se iz FK Partizan odlivaju desetine miliona evra na ime transfera nekih drugih beba, maloletne dece koja se prodaju pre punoletstva, gde se bez dinara plaćenog poreza prihodi pojedinih fudbalskih menadžera penju do nivoa od preko 90 miliona evra. Tako dolazimo do apsurda, da dok Veran Matić godinama skače sa noge na nogu, pokušavajući da u potpuno nemogućim uslovima namakne 2,5 miliona evra za opremanje svih porodilišta u Srbiji novim inkubatorima, velemajstori poput Gorana Vesića, Petra Škundrića ili Slaviše Kokeze, bez ikakvih problema namiču višemilionske sponzorske ugovore javnih preduzeća. Tako su 2011. godine šutiranje penala Borisa Tadića Vladanu Lukiću na stadionu Crvene zvezde, poreski obveznici Srbije platili najvećim sponzorstvom u istoriji Telekoma Srbija, četvorogodišnjim ugovorom u vrednosti od tri miliona evra godišnje, ukupno 12 miliona evra. To sponzorstvo je ove zime uvećano za dodatnih 1,2 miliona evra kroz avansnu uplatu Telekomove Arene sport na ime budućih TV prava prenosa od sezone koja počinje tek u avgustu ove godine. Goran Vesić, alfa i omega svih dugova napravljenih u KK i FK Crvena zvezda, koji u ukupnom zbiru iznose preko 66 miliona evra, u nedavnom intervjuu za TV Pink objasnio je da tadašnjem ministru energetike Petru Škundriću, treba da se digne spomenik zato što je on 2010. godine svojm vezama obezbedio sponzorstvo Gasproma Crvenoj zvezdi od 4 miliona evra godišnje, koje je nedavno dodatno povećano na 4,5 miliona evra godišnje. Tako je umesto povećanja rudne rente za vađenje gasa i nafte sa vojvođanskih nalazišta, koja je četiri puta niža od one koju Gasprom plaća u Rusiji, i koja Gaspromu godišnje donosi stotine miliona evra, ministar energetike Petar Škundrić obezbedio 16 miliona evra za Zvezdu, a ništa za državni budžet. I zaista još samo nedostaje da mu se ispred Zvezdinog stadiona podigne spomenik, iako bi u svakoj drugoj državi koja iole drži do sebe, umesto spomenika, bila podignuta najmanje jedna optužnica za zloupotrebu službenog položaja. Platu portugalskog maga Sa Pinta, vrednu skromnih 250 hiljada evra plus porezi i doprinosi, platio je Automoto Savez Srbije. Sindikati Kliničkog centra Srbije javno su pozivali člana UO FK Crvena zvezda Miljka Ristića, koji je ujedno i čelni čovek Kliničkog centra Srbije da objavi koliko novca je sa računa ove zdravstvene ustanove prebačeno na račune FK Crvena zvezda. Direktor Dunav osiguranja i član UO FK Crvena zvezda Marko Ćulibrk, nedavno je donirao višemilionski novac Dunav osiguranja za isplatu plata u FK Crvena zvezda. I tako unedogled…

U Partizanu je koncept bitno drugačiji, tako da je budžet praktično u celosti zasnovan na rasprodaji igrača, pa se bilo koja vrsta sponzorstva samim tim smatra smetnjom, pošto umanjuje potrebu za transferisanjem sve mlađih i mlađih igrača, i samo na toj šemi, država gubi desetine miliona evra poreskih prihoda. Zato se podatak o tome da je Partizan u prethodnih pet godina dobio ukupno milion evra držvnog novca, od čega 700 hiljada evra u struji, kao kompenzacija sa EPS-om, teško može smatrati dokazom sposobnosti i poštenja Dragan Đurića. Samo jedan fudbalski menadžer, Fali Ramadani, u svom vlasništvu danas ima bivših i sadašnjih igrača Partizana, čija je ukupna vrednost na fudbalskom tržištu po proceni specijalizovanog nemačkog sajta Transfermarkt preko 91 milion evra, a ne treba govoriti da sa eventualnom naplatom poreza na tako ogromnoj sumi novca, država Srbija nema ništa. Uvođenja prava trećih lica nad igračima, zabranjeno je u Engleskoj još 2009. godine, ali je očigledno u Srbiji taj koncept usvojen kao zvanična državna politika, kao najbolji način da se potpuno „legalno“ iz klubova ispumpavaju desetine miliona evra na račune političkih funkcionera, stranaka, tajkuna i fudbalskih menadžera koji su sa njima u sprezi. Istrage o zloupotrebama u Zvezdi i Partizanu pune svoju prvu godišnjicu, stoje u mestu zato što tragovi novca iz oba kluba vode do ljudi koji su u vrhu bivše, ali i aktuelne vlasti, tako da se i na ovom primeru vidi koliko je borba protiv kriminala i korupcije zaista temeljna i koliko u njoj nema zaštićenih.

U isto vreme, pokušaj Pošte Srbije da u saradnji sa SOS kanalom, opremi sportskom opremom 350 amaterskih klubova iz malih gradova i sela širom Srbije, ulazi u četvrti mesec, pošto će se samo u dvostrukom plaćanju PDV-a i porezu na donaciju izgubiti ukupno 42,5 posto ukupne vrednosti opreme. A u procedurama javnih nabavki i dodatnim pravnim akrobacijama, sto puta će se natenane proveravati da li Pošta može da za ovu svrhu plati nepunih 50 hiljada evra, dok ništa slično ni ne postoji kada Telekom Srbija plaća milionska sponzorstva u evrima, to se izgleda podrazumeva. Da ne govorimo koliko je u svetlu svega ovoga poslovna politika postojećeg menadžmenta Pošte Srbije da ne sponzoriše velike klubove dugoročno neodrživa, i koliko se vrlo lako može desiti da vrlo brzo po formiranju nove Vlade veliki deo dobiti Pošte Srbije iz prošle godine završi na računima koji treba da plate neke nove prelazne rokove i nove političke eksperimente u srpskom fudbalu.

Sve ovo dešava se u atmosferi najave bolnih rezova, štednje, potrebe da svi stegnemo kaiš i zube kako se državni budžet Srbije ne bi raspao. Muzički festivali, svi ostali sportovi osim fudbala koji nisu finansijski samoodrživi, zdravstvene ustanove, programi kulture od nacionalnog značaja, nalaze se u praktično nemogućoj poziciji bez izmene zakonskog okvira koji će privatne kompanije poreski stimulisati da podrže projekte društvene odgovornosti, i tako skinuti sa državnog budžeta teret koji ona očigledno ne može da nosi. Ukupna vrednost tih poreskih olakšica je smešna u poređenju sa iznosima koje država preko javnih preduzeća daje Zvezdi ili poreskih prihoda koje gubi na transferima Partizanovih tinejdžera. Ukupni budžet neophodan da se sva deca u Srbiji koja boluju od retkih bolesti koje ne pokriva RFZO pošalju na lečenje, nije veći od 20 miliona evra godišnje. Američki poreski model finaniranja društvene odgovornosti tamošnjem Olimpijskom komitetu obezbedio je udeo privatnih izvora kapitala u budžetu za olimpijske igre od preko 93 posto. Rešenja postoje, čak i u državama našeg okruženja, koja su pokazala da takve poreske olakšica u ukupnom zbiru de fakto smanjuju troškove državnog budžeta, ali se postavlja pitanje ima li koga u ovoj zemlji ko je spreman da ih primeni. Ili ćemo štedeći na bebama i društvenoj odgovornosti, na kraju ostati i bez beba i bez društva u celini.