Beogradska Arena na Autokomandi

A upravo taj model javno-privatnog partnerstva, može biti veoma dragocen izvor investicija kojima će se država rasteretiti potrebe da sama finansira infrastrukturne projekte, ali može biti i šansa da se svemoćnim domaćim tajkunima daruje još jedan deo ekonomije, koji bi mogli da usreće, kao što su usrećili i praktično sve čega su se dotakli u procesu privatizacije. Tako bi u pozitivnom scenariju, Srbija mogla dobiti nove puteve, multifunkcionalne stadione i arene, zabavne parkove, bolnice ili energane za drvne pelete i nereciklabilni otpad. Ili bi u negativnom scenariju, mogla dobiti mnoštvo falš projekata koji bi na ovaj ili onaj način bili još jedno sredstvo ispumpavanja državnog novca u džepove domaćih tajkuna, uz prebacivanje celog troška širokog spektra komunalnih usluga na krajnje korisnike, odnosno građane. Nema boljeg primera koji ilustruje ovu opasnost koju sa sobom nosi nepristojna veza političara i tajkuna od katastrofalnog odnosa države Srbije prema sportskoj infrastrukturi. Direktor Beogradske arene, Dejan Petričević, u svom šokantnom izlaganju na konferenciji Danas konferens centra, ukazao je da Beogradska arena već godinama pod misterioznim okolnostima ne uspeva da dobije dozvolu da rekonstruiše i stavi u pogon malu salu koja prima oko 2.000 ljudi i koja je pod prokišnjavanjem i podzemnim vodama, i to je tako od kako je počeo rad velike Arene. Takođe, tek nedavno, dobijeno je zeleno svetlo za naming rights sponzorstvo Beogradske arene, po kome bi se Beogradska arena nazvala po korporativnom sponzoru, tako da bi nakon decenijske agonije, trebali najzad da nađu sponzora koji će pokriti troškove i pružiti šansu da se izvedu neophodne investicije koje bi od Beogradske arene napravile objekat koji po zakonu može da dobije upotrebnu dozvolu. Umesto inicijalno planiranog hotela i šoping mola pri Beogradskoj Areni, neko je nedaleko od Arene dao dozvolu za gradnju Delta sitija, i time srušio bilo kakvu šansu za održiv model finansiranja Beogradske arene. Tako je ovaj objekat ostao poput Skadra na Bojani, neizvodljiv da se komercijalno završi kako treba, preskup da se ostavi kao poluzavršena građevina, tako da je uz neverovatne izdatke, osakaćena Beogradska arena puštena u promet, da se snalazi kako zna i ume. I svakog meseca, iz gradskog budžeta plaća se skoro 70.000 evra samo za osnovne troškove održavanja, osiguranja i grejanja. Jovan Šurbatović, tadašnji gradski sekretar za sport, izneo je na konferenciji Danas konferens centra neverovatne podatke, po kojima je cena završetka osakaćene Beogradske arene bila tolika da je za isti novac u svih 16 beogradskih opština moglo da se izgradi po jedna multifunkcionalna sportska arena kapaciteta 8.000 mesta. Dakle, 16 multifunkcionalnih hala kapaciteta Hale Pionir moglo je biti izgrađeno za iste pare, ali da je to dozvoljeno, i ako bi svaka opština dobila svoj sportski objekat sa šoping molom ili hipermarketom, kako bismo onda imali monopol u maloprodaji u Beogradu, kako bismo imali zelenaške marže na praktično svim proizvodima od hrane do odeće, i ono najvažnije, kako bi domaći tajkuni povratili svoje investicije u svoje političare?

Da ovaj mehanizam destrukcije radi punom parom, pokazuje najava gradnje šoping mola Delta Planet na Autokomandi, kojim se po istom modelu kojim je gradnjom Delta sitija uništena Beogradska arena, sada uništava i bilo kakva šansa za gradnju multifunkcionalnih stadiona Partizana i Zvezde. Projekat Delta Planet vredan 200 miliona evra, dobija prednost u odnosu na projekat multifunkcionalnog stadiona FK Partizan koji je još 2006. godine trebao da se gradi, i vredan je 350 miliona evra. Ni projekat stadiona FK Crvena zvezda nije bolje sreće, tako da se uprkos najavama portugalsko – britanskog konzorcijuma Sonae Siera, faktički niko ne osvrće ni na taj projekat vredan čak 500 miliona evra. I kao što u evro kupovima, gol u gostima važi dvostruko, tako očigledno u tamnom vilajetu „javno-privatnog partnerstva“ između domaćih političara i domaćih tajkuna, jedan evro investicija domaćih tajkuna, vredi dvostruko ili trostruko više od evra koji investira neki strani investitor. Tajkun Dragan Đurić, upravlja Partizanom kao da je u pitanju privatni klub, bez dinara svojih ulaganja, ali nema nikakve primedbe na probleme koje ima Partizan sa stadionom, pošto je u više projekata povezan sa Delta Holdingom, od Banja Luke do Beograda, i očigledno mu na Autokomandi više odgovara Delta Planet, nego stadion Partizana. Desetine miliona evra Partizanovih prihoda se troše bez ikakve kontrole, samo tokom 2010. godine potrošeno je, niko ne zna kako i zašto, preko 23 miliona evra, ali policija ne zalazi u FK Partizan pošto su tamo u svojstvu potpredsednika kluba, blagovremeno instalirani visoki stranački funkcioneri SPS Branko Ružić i Mile Jovičić, koji takođe nemaju nikakve primedbe na infrastrukturno uništavanje Partizana. Po istom obrascu koji ranije primenjen na drugoj strani Topčiderskog brda, kada je pod okriljem domaćih tajkuna uništavana Crvena zvezda, u toku je rezultatsko i organizaciono urušavanje Partizana, kako bi se oba kluba dovoljno zaglibila da potpuno odustanu od bilo kakve ideje da treba da imaju bilo kakav, a kamoli multifunkcionalan stadion na Autokomandi. Tako se po istom obrascu po kome su navijačke grupe pod kontrolom domaćih tajkuna uništavale tim Crvene Zvezde, lomili automobile igrača i lupali im šamare na treninzima, sada dešava isto i u Partizanu, gde se upravo vidi kako upravo navijačke vođe koje podržavaju Dragana Đurića, lupaju šamare Lazaru Markoviću pred celim stadionom, valjda da mu pomognu da što pre ode i ubrza projekat urušavanja FK Partizan. Ne treba ni govoriti da hrabre navijačke vođe, nikada nisu progovorile ni reč, a kamoli udarile šamar nekom domaćem tajkunu koji je učestvovao u uništavanju Zvezde ili Partizana. I tako u krug, dok se sve ne sruši, dok od Partizana i Zvezde ne ostane ništa, i dok za koju godinu neki budući direktori stadiona Partizana i Zvezde ne kažu poput direktora Beogradske arene na konferenciji Danas konferens centra, da mu je privlačnije da skoči sa trećeg sprata kroz prozor GTC Avenije 19, nego da godinama čeka građevinsku dozvolu za modernizaciju Beogradske Arene. Upravo zato, nije čudno što se čak i najvećim pobornicima modela javno-privatnog partnerstva u Srbiji, diže kosa na glavi od pomisli šta bi domaći tajkuni i njihovi političari mogli napraviti od tog procesa u gradovima širom Srbije. Nedavna izjava Jelka Kacina, po kojoj bi Srbija vrlo brzo mogla dobiti zahtev od EU da počne sa hapšenjem političara i tajkuna koji su svojom verzijom „javno-privatnog partnerstva“ doveli državu na ivicu ekonomskog i demografskog kolapsa, ukazuje da je ovo poznato i van granica Srbije, i da postaje jasno da Srbije neće biti ukoliko se nastavi sa ovakvim uništavanjem ekonomije, sporta, društva, pa i same države. Upravo zato, javno-privatno partnerstvo može biti lek, može biti poluga uvođenja konkurencije na tržište Srbije, koja će gvozdenom metlom pomesti sve monopole domaćih tajkuna, u raznim sferama ekonomije. Hoće li taj lek stići dovoljno brzo, ili će pre toga tajkuni i njihovi političari kroz javno-privatno partnerstvo obrstiti i ono malo što do sada nisu, videćemo vrlo brzo, kriza koja dolazi neće nam dati da na taj odgovor čekamo dugo.