foto (BETAPHOTO/PREDSEDNIŠTVO REPUBLIKE SRBIJE/Dimitrije Goll)Nekada u Jugoslaviji, domaći kadar podigao je Elektroprivredu Srbije, RTB Bor, Železaru u Smederevu, Naftnu industriju Srbije i „Lolu“ – fabriku robota. Sve te kompanije bile su ne samo evropski, već i svetski lideri u svojim oblastima.
Danas gotovo sve navedene firme, osim EPS-a, nalaze se u rukama stranog kapitala, većinom kineskog, dok je „Lola“ – fabrika robota ugašena.
Aktuelna vlast sada planira da Kinezima prepusti dominaciju u još jednom sektoru – robotici. Iako, kako tvrde sagovornici „Danasa“, Srbija poseduje znanje, čak pet generacija stručnjaka u ovoj oblasti, domaći potencijal ostaje neiskorišćen.
Naime, kineske kompanije Minth i AgiBot saopštile su ove nedelje, nakon što je predsednik Srbije Aleksandar Vučić prisustvovao u Beogradu predstavljanju njihovog humanoidnog robota, da je plan da Srbija postane prva zemlja u Evropi u kojoj će se proizvoditi „pametni“ roboti i da ona bude polazna tačka za širenje ka evropskim tržištima.
Sagovornici „Danasa“ podsećaju da je Srbija 1980-ih, u okviru Instituta „Ivan Lola Ribar“, imala fabriku za proizvodnju industrijskih robota – „Lolu“, koja je bila lider u Istočnoj Evropi.
Iako su tada najnapredniji u oblasti robotike bili Nemačka, Japan i SAD, Srbija nije mnogo zaostajala za njima, a u odnosu na Kinu moglo se reći da je bila „Kina mnogo pre Kine“.
Umesto da aktuelna vlast, ukazuju sagovornici Danasa, ponovo podigne domaću fabriku za proizvodnju robota kakva je nekada bila „Lola“ i zaposli stručnjake koji mogu da pariraju svetskom znanju, ona odlučuje da još jedan sektor prepusti Kinezima.
Sagovornici predviđaju da će se i u ovoj oblasti kineske kompanije ponašati kao i u drugim industrijama – dovesti svoju tehnologiju, od koje će Srbija postati zavisna, dok će srpski inženjeri postati njihovi najamnici.
„Srbija ima znanje za proizvodnju robota, ali nema državnu podršku“
Profesor Mašinskog fakulteta u Beogradu Zoran Miljković, stručnjak za robotiku i veštačku inteligenciju, ocenjuje da Srbija ima kapacitete i znanje za proizvodnju humanoidnih robota, ali da je za realizaciju potrebna ozbiljna državna investicija.
„Ako pitate mene, kadrovski kapaciteti nesporno postoje. Predajem industrijske robote više od 35 godina i ja sam treća generacija inženjera, a iza sebe ostavljam petu i šestu generaciju. Naša Beogradska škola robotike datira još od 1963. godine, kada su akademici Rajko Tomović i Miomir Vukobratović započeli razvoj robotike u tadašnjoj Jugoslaviji“, kaže Miljković.
Miljković podseća i na primer fabrike „Lola roboti“ u Železniku, koja je radila od kraja 1980-ih do početka 2000-ih.
„Znanje i kadrovi su tu, ali ako želimo da budemo samo zavisni od tehnologije koju neko donese iz inostranstva i da zapošljavamo naše inženjere koje mi ovde školujemo na Mašinskom fakultetu i ETF-u, to nije dobitna kombinacija. Prava kombinacija je da obnovimo naše kapacitete sopstvenim sredstvima i napravimo fabriku poput nekadašnje ‘Lole roboti’“, ističe on.
Međutim, dodaje da je za to potrebna ozbiljna investicija i da ne veruje da je aktuelna vlast spremna na takav korak.
Profesor navodi da je lakše dozvoliti stranim kompanijama da instaliraju svoje tehnologije u Srbiji i koriste domaće inženjere kao radnu snagu, upozoravajući da to Srbiju čini „odskočnom daskom“ za kineske kompanije ka evropskom tržištu.
„Znači isto kao u Majdanpeku, Boru i Zrenjaninu – donose svoju tehnologiju, a mi ovde postajemo najamna radna snaga, uključujući u tu radnu snagu i inženjere“, upozorava profesor.
„Postoji bojazan da će fabrika robota biti svedena na ‘sklapanje robota'“
Konsultant za tehnologiju, inovacije i ekonomske trendove Ivan Ostojić takođe smatra da postoji bojazan da će kineska fabrika robota u Srbiji biti svedena na „sklapanje robota“ ili „učitavanje softvera i postavljanje SIM kartica“.
Ostojić ukazuje da se u Srbiji većina stranih investicija zasniva upravo na takvoj „prostoj prerađivačkoj industriji“, odnosno na doradi već gotovih proizvoda.
On ističe da bi pravo rešenje, ali i najbolja opcija za Srbiju, bilo povezivanje domaće pameti, domaćih dobavljača i domaćeg softvera sa kineskim pametnim robotima. Međutim, dodaje da Srbija trenutno nema ekosistem koji je spreman da podrži takvu vrstu investicije.
Naš sagovornik navodi da, kada je reč o istraživanju i razvoju, Srbija ima dovoljno stručnjaka. Kao primer navodi da su pojedini ugledni profesori na prestižnim svetskim univerzitetima, poput ETH u Cirihu, srpskog porekla ili su emigrirali iz Srbije.
Ostojić naglašava da Srbija ima i domaće stručnjake, ali da njihov trenutni broj nije dovoljan za ozbiljan razvoj robotike i da se na tome mora sistematski raditi.
„Na tome treba raditi kako bi se potencijal koji imamo među mladim ljudima koji studiraju inženjerske i prirodne nauke pretvorio u pravi industrijski ekosistem, koji bi podržao čitav lanac nabavke u oblasti robotike“, naglašava Ostojić.
Na pitanje da li postoji opasnost da fabrika postane samo logistički centar koji kineskim robotima omogućava lakši plasman na evropsko tržište, Ostojić odgovara potvrdno.
„Upravo na to sam i ukazivao. Postoji bojazan da će se u toj fabrici obavljati samo završni radovi i sklapanje finalnih komponenti, uz korišćenje pogodnosti koje Srbija ima kroz sporazume o slobodnoj trgovini sa Evropskom unijom i drugim zemljama, kako bi se roba lakše plasirala na ta tržišta. To, međutim, ne bi bio pravi zamajac za srpski ekosistem niti bi povuklo čitavu industrijsku granu“, objašnjava on.
Ostojić dodaje da u Srbiji ipak postoje i pozitivni primeri investicija koje donose znanje i tehnološki transfer, ali da su one u manjini i da su često rezultat inicijative pojedinaca na visokim pozicijama koji su srpskog porekla, dok su takvi projekti izuzetno retko deo šire državne ili političke strategije.
Kakav bi uticaj fabrika robota imala na ekonomiju?
Na pitanje kakav bi ekonomski značaj fabrika robota imala za Srbiju, Ostojić odgovara da će njen direktan uticaj na BDP i zapošljavanje svakako biti pozitivan, ali da će ukupan efekat na srpsku privredu zavisiti od toga koliko će se domaći dobavljači uključiti u proizvodnju i da li će doći do stvarnog transfera tehnologije.
„Ako gledamo isključivo rast BDP-a i zapošljavanja, efekat će sigurno biti pozitivan, jer će se sve što ta fabrika proizvede i proda evidentirati u našem BDP-u, a imaćemo i radnike koji će tu raditi i primati platu. To je, manje-više, efekat koji i očekujem od ove investicije“, objašnjava Ostojić.
Da bi investicija imala pun efekat, dodaje on, potrebno je razviti čitav ekosistem – od dobavljača softvera, hardvera i senzora, do drugih tehnologija u oblasti robotike.
„U tom slučaju, prodaja robota ne bi imala efekat samo na plate zaposlenih u fabrici, već bi povukla čitavu industrijsku granu povezanu sa tom proizvodnjom“, kaže Ostojić.
On naglašava da bi za Srbiju bilo posebno značajno da razvija sopstvenu, nezavisnu tehnologiju i komponente, koje bi potom mogla da isporučuje i drugim proizvođačima robota.
„Ne verujem da će se to dogoditi kroz ovu investiciju, imajući u vidu dosadašnja iskustva sa kineskim kompanijama“, zaključuje Ostojić.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
