Budžet i spora vlast ograničavaju Zakon

Istovremeno, iako je u vreme donošenja novog zakona procenjeno da će usled povećanja broja korisnika biti potrebno izdvojiti 75 odsto više sredstava nego pre, do toga nije došlo.

Planirano izdvajanje iz budžeta u 2011. godine bilo je 10,4 odsto, 2012. godine 9,8 odsto, a za tekuću 2013. godinu planirano je da se izdvoji 9,4 odsto, što govori o izuzetnoj nesrazmeri koja, po rečima naših sagovornika, ugrožava i samu primenu Zakona.

– Posledica ovolike nesrazmere između broja korisnika i novca koji je izdvojen jeste ta da mnoge kategorije ili neće dobiti socijalnu zaštitu ili će biti smanjen iznos koji dobijaju, kaže za Forum Ranka Savić, zamenica predsednice Odbora za rad, socijalna pitanja, društvenu uključenost i smanjenje siromaštva Skupštine Srbije. Ona dodaje da je sve veći broj humanitarnih akcija koje se svakodnevno pokreću uporedo sa „navalom na sindikate koji su pod pritiskom da preuzmu deo socijalne funkcije države“ jasan dokaz da u trenutnim okolnostima „država nije u stanju da servisira sve potrebe ugroženih građana“.

Na drugoj strani, Maja Stojanović, programska direktorka Građanskih inicijativa, NVO koja je zajedno sa lokalnim partnerima pratila primenu Zakona o socijalnoj zaštiti, pored smanjena budžeta koji ugrožava primenu Zakona, problem vidi i u sporosti donošenja podzakonskih akata, kao i u neciljanom trošenju postojećih sredstava.

– Već skoro godinu i po dana čekamo donošenje podzakonskih akata, čime se stvara vakuum u kome se zakon ne primenjuje na pravi način, što znači da mnogi kojima je potrebna socijalna zaštita ostaju uskraćeni, ističe Stojanovićeva. Po njenom mišljenju, Zakon koji je donesen je dobar, jer pored toga što obuhvata veći broj ljudi kojima je potrebna socijalna zaštita, podrazumeva i pluralizam usluga.

– To znači da određene organizacije, kao što je Svratište u Beogradu, koje pomaže najugroženijoj deci koja žive ili rade na ulici, mogu da budu definisane kao pružaoci socijalnih usluga, čime se onda i sistemski rešava problem njihovog finansiranja. Međutim, to nije moguće bez donošenja podzakonskih akata, i onda nastaje situacija da svake godine Svratište ima problem sa sistemskim finansiranjem rada, kaže Stojanovićeva.

Drugi problem u postojećem sistemu socijalne zaštite, kako ističe, jeste i nestrateško trošenje postojećeg novca.

– Veoma često imamo primere ravne socijalne zaštite. Primera radi, lokalne samouprave doniraju svim đacima neke škole udžbenike ili kompjutere. Na taj način troši se novac na sve, umesto da se upotrebi za onu decu koja su stvarno socijalno ugrožena i do kojih zbog ovakvog trošenja pomoć možda i ne stigne, kaže naže sagovornica.

Kao prvi korak ka sistemskom i dugoročnom rešavanju nagomilanih problema u sferi socijalne zaštite naše sagovornice ističu izradu imovinskih, odnosno socijalnih karti.

– Mi nemamo pravu socijalnu sliku u Srbiji. Iako znamo okviran broj ugroženih, ne znamo pojedinačno njihov pravi profil. Imovinske karte su neophodne da bismo videli kome je stvarno potrebna socijalna pomoć i kako bismo bili sigurni da novac ide u prave ruke. Istovremeno, to bi dovelo i do racionalizacije troškova u uslovima kad ionako nema dovoljno novca, objašnjava Savićeva.

Slično mišljenje deli i Maja Stojanović, ali i dodaje da „socijalne karte treba da pruže sveobuhvatan socijalni profil i kao takve ne da kvalifikuju nekoga za jednu vrstu pomoći, kao što se to najavljuje sa energetskim kartama koje bi donele olakšice za plaćanje struje i gasa, već za sve olakšice koje su potrebne.“

Socijalna pomoć nije večna

„Država zajedno sa organizacijama civilnog društva treba da radi na strategijama koje bi pomogle da ljudi što pre izađu iz sistema socijalne zaštite jer socijalna pomoć ne može doživotno da se prima. Načini su mnogobrojni, od psihološke podrške, preko pomoći pri zapošljavanju do razvoja socijalnog preduzetništva“, kaže Maja Stojanović

Skoro polovina troškova ode na hranu

Republički zavod za statistiku objavio je da su izdaci za ličnu potrošnju domaćinstava u Srbiji u četvrtom kvartalu 2012. iznosili 51.805 dinara, od čega se najviše, odnosno 43,9 odsto troši na hranu i bezalkoholna pića. Podaci RZS pokazuju da se za stanovanje, vodu, električnu energiju, gas i ostala goriva troši 16,2 odsto, transport 7,1 odsto, alkoholna pića i duvan 5,4 odsto, zdravlje 4,6 odsto i odeću i obuću 4,4 odsto. U ovom periodu prosečna mesečna raspoloživa sredstva po domaćinstvu iznosila su 49.907 dinara.