Čekajući pravdu za malinu

Predstavka Saveza udruženja malinara „Srpska malina“, upućena Komisiji za zaštitu konkurencije (ali i istoimenoj evropskoj instituciji), čije ćemo izvode objaviti u naredna tri broja Biznis dodatka, bazirana je na, kako kaže konsultant ovog udruženja profesor Ljubinko Kovačević, na eseju o „slučaju malina“ koji uporište nalazi u onom delu njegove knjige „Politički zločini nad ekonomijom“ posvećenom problemima malinarstva. Autor, između ostalog, konstatuje da se osim prepreka koje stoje na putu „spasavanja“ ovog atraktivnog biznisa, ipak nameće optimistički zaključak koji bi mogao da glasi: „Ni lakše pobede nad monopolskim atacima, ni veće koristi od te pobede, kako za malinare, tako i za lokalne i regionalne zajednice, pa time i za srpski malinarski biznis u celini“. Ali, da bi se ta pobeda ostvarila neophodno je ukazati na problem.

Da je nekim čudom sličan trend zabeležen i na svetskom nabavnom tržištu gde se plasira oko 97 odsto srpske maline, onda bi imalo nekog smisla i ovogodišnja tvrdnja predstavnika vlasti „da nam je tržište dalo to što nam je dalo“, te da se ne bi valjalo mešati „u zakone tržišta“. I mi smo sve do prošle godine bili skloni da verujemo da slobodno tržište (ili ničim ograničavana konkurencija) u jednom ovakvom biznisu, sa toliko učesnika ne samo na strani ponude, već i na strani tražnje, neće pokleknuti pod naletima bilo čijih apetita, podsticanim visokim ekstra profitom koji odbacuje ovaj proizvod. Verovali smo i da će se vlasnici hladnjača, konačno, pomiriti s činjenicom da malina nije vlasništvo prometnika, već proizvođača, te da s obzirom na to, nije u skladu sa tržišnom logikom i trgovačkom praksom, baviti se vaganjem troškova proizvodnje maline u svrhu jednostranog odmeravanja visine otkupne cene „sa kojom će se vlasnik maline moći da se pokrije, a da uz to nešto i zaradi“. Nasuprot tome, trebalo bi se pozabaviti visinom sopstvenih troškova, odnosno odmeravanjem nivoa prometničko-hladnjačarske marže sa kojom će, u konkurentskom nadmetanju sa firmama iz svoje branše, uspeti da dođu do željenih količina i kvaliteta maline.

Naš optimizam bio je baziran na činjenici da smo od grubog narušavanja konkurencije prilikom otkupa maline uspevali da se odbranimo čak u osam od ukupno jedanaest godina ovog veka – i to ne zahvaljujući institucionalnoj zaštiti i udruženjima malinara, već isključivo snazi tržišnog potencijala, odnosno privlačnosti maline za prometnike voća. To samo upućuje na pretpostavku o postojanju u tim, za malinare gubitničkim godinama, nekog dodatnog aduta onih koji nameću otkupne cene maline. Primera radi, 2009. godine taj adut bila je jedna bezazlena vremenska nepogoda koja je, očigledno, zloupotrebljena. Pohod monopola u liku kartelski udruženih otkupljivača započeo je izdavanjem proglasa o obaranju, za četvrtinu, ranije samoproglašene, otkupne cene maline. To je učinjeno pod izgovorom nižeg kvaliteta „pokisle“ maline koja se našla na udaru jednodnevnog kišnog kijameta, za koji se moglo pretpostaviti (što se na kraju i desilo) da će više doprineti, nego nauditi kvantitetu i kvalitetu roda. Tim, u poslovnom smislu, nemoralnim aktom malinari su stavljeni pred svršen čin, a pobeda monopola nad tržištem lako izvojevana. Pri takvom razvoju događaja iz Ministarstva poljoprivrede nas obavestiše da se „racijom“ na prostorije Udruženja ariljskih hladnjačara, uzgred budi rečeno unapred najavljenom, nije došlo ni do kakvih odluka, ili zapisnika, pomoću kojih bi se mogao dati pouzdan odgovor na pitanje: Da li je bilo dogovaranja o otkupnoj ceni maline. Da li je u „Ariljskom slučaju“ bilo monopolskog ponašanja kartelskog tipa, to pitanje je trebalo uputiti i Evropskoj komisiji za zaštitu konkurencije. Naš propust je utoliko bio veći, ako se zna da se upravo tada radilo na Projektu Evropske komisije za zaštitu konkurencije u Srbiji.

Za razliku od tog, reklo bi se slučajno iskrslog, aduta, onaj iz 2011. mogli bismo pripisati, u međuvremenu donetom, Pravilniku o minimalnim tehničkim uslovima za trgovinu na otkupnim mestima od kojeg se očekivalo da će uvesti više reda u otkupu maline. Naravno, niko ne bi imao ništa protiv „više reda“ da se taj red ne uvežbava samo na malini i na, za „kartelaše“ nepoželjnim, otkupljivačima. Treba podsetiti da propisani tehnički uslovi, pod kojima se podrazumeva i način prodaje robe na otkupnim mestima, uz dobro instruisan i na prave mete usmeren inspekcijsko-policijski aparat, ne ostavljaju nikakvu šansu za „uskakanje“ otkupljivača sa strane (nekada Slovenaca, a danas, recimo, Šapčana), kada procene da bi otkupljenu malinu mogli platiti više. Zar nije, ipak, simptomatično to da je u primeni pomenutog Pravilnika, pokušaj nuđenja više otkupne (ili kupovne) cene bio jedini kažnjiv „nered“. Zasluženo visoka otkupna cena maline, dakle bez grubog narušavanja konkurencije pri otkupu, ne samo da je za sve stimulativna, već je i „bič božji“ za toliko nam potrebno podizanje kvaliteta u malinarskom biznisu što, naravno, važi i za sve druge proizvode. Umesto nekadašnjih apela, konkurencija među tržišnim akterima, sa imperativom: „Budi konkurentan ili nestani“, sve njih takoreći osuđuje na inovativnost i kvalitet u najširem smislu reči“…

Monopol je poguban za malinarski biznis i opstanak oko dve trećine srpskog malinogorja da ne govorimo o tome da hladnjačarima i prometnicima otvara ogroman prostor da se ponašaju kao pijani milioneri. Pođimo najpre od brige o kvalitetu preuzete maline – redak je slučaj iole ozbiljnijeg klasiranja po kvalitetu roda. Drugo, ima se utisak da su ambicije da se malini, kroz viši stepen prerade doda veća vrednost, svedene na minimum. Treće, gotovo nikakav pomak nije učinjen ni kad je reč o zajedničkom nastupu na svetskom tržištu – uspostavljanjem, recimo, trajnijih partnerskih odnosa sa inokupcem, uključujući i zajednička ulaganja, osnivanjem poslovnih zajednica za realizaciju objedinjenih izvoznih poslova i slično. I najzad, tu su i dodatni gubici, kako lokalnih malinarskih zajednica, tako i srpske ekonomije, u vidu propuštene dobiti i drugih blagodeti (na primer, veće zaposlenosti), nastali kao posledica stagnacije ili reduciranja ulaganja u malinjake. Iz prostog razloga što vlasnici malinjaka sa znatno manjim prinosima po aru ne mogu da se uklope u monopolom oborenu cenu, ponekad i do nivoa troškova proizvodnje ariljske maline, a koji po kilogramu proizvedene maline mogu biti u proseku niži i do 50 odsto u odnosu na cenu koštanja, recimo, u valjevskoj regiji.

Zalažući se za tržišni, nasuprot dogovornog principa, u odnosima na relaciji između malinara i prometničko-hladnjačarskih firmi u Predstavci se konstatuje da tržišni princip, kad je reč o otkupnoj cena maline, glasi: „Biće cena koja bude“, što će reći da će se znati tek nakon završetka otkupne kampanje… Uostalom, to je već godinama unazad bila fer ponuda otkupljivača proizvođaču maline, pri čemu se data reč, gotovo bez izuzetka, poštovala. Umesto tog principa i pozitivne prakse, mi smo odnedavna svedoci uvođenja ekonomski, a moglo bi se reći i pravno neprihvatljive „inovacije“, po kojoj malinaru lokalni otkupljivač u priznanici za preuzetu malinu upisuje nepristojno nisku, valjda u tom njegovom kartelu dogovorenu, cenu. I tu mu cenu na kraju i plati, makar se kasnije pokazalo da je nadmetanje kupaca u otkupnoj kampanji rezultiralo ponekad i višestruko većom cenom.

Nastaviće se