Da li smo i koliko siromašni?

Međutim, već na početku teksta stoji, parafraziram, da su nam restorani i kafići prepuni gostiju, da se danima unapred zakazuju tretmani u salonima lepote, da se stanovi prodaju kao alva, da su štedni računi nabrekli od dinara i evra, da su turističke agencije prebukirane željama za sunčanje i skijanje, da istraživanja pokazuju da je prošle godine pola stanovnika Srbije putovalo u inostranstvo i tamo potrošilo 2,2 milijarde evra, i još štošta, iz čega se može zaključiti da zbog svega navedenog režimu ne preti opasnost od siromašnih, jer skoro da ih i nema.

Naravno, ovo što pišem nije replika, već pokušaj da čitanjem između redova zvaničnih podataka odgovorim na pitanje iz naslova ovog teksta i kažem koliko je pogrešno nešto zaključivati samo čitanjem zvaničnih podataka, pa čak i na osnovu onog što se golim okom vidi. Evo podatka koji mnogo govori a još više krije.

Prošlu godinu smo završili sa bruto domaćim proizvodom (BDP) vrednim 82 milijarde evra ili sa 12.600 evra po stanovniku. Malo je, zaista, zemalja u Evropi sa tako malim BDP-om po stanovniku. A i toliki je samo zahvaljujući tome što smo BDP u dinarima preračunali u evre po kursu koji se godinama nije menjao, bez obzira na inflaciju znatno iznad evropske.

U periodu 2021. do 2024. godine BDP je realno (u stalnim cenama) porastao za oko 19 odsto a sa inflacijom oko 60 odsto. Da je inflacija bila upola manja, odnosno na evropskom nivou, naš BDP bi, pri važećem kursu, prošle godine iznosio oko 66 milijardi evra, odnosno po stanovniku oko 10 hiljada evra.

Takođe, ni visina prosečne plate i penzije nije dokaz zadovoljavajućeg standarda, utoliko pre što dve trećine zaposlenih ili penzionera prima manje od prosečne plate odnosno penzije. Kupovna moć pojedinca i porodice zavisi od raspoloživog dohotka koji čini zbir primanja po osnovu zvaničnih plata i penzija i dodataka po osnovu prihoda iz sive ekonomije, neregistrovanog dela plata, doznaka iz inostranstva, nasledstva, kamata, rente, autorskih honorara, raznih sinekura po osnovu učešća u organima preduzeća i institucija i, nažalost, ne malih koruptivnih primanja.

Poznato je da vrednost ovih dodataka nije ravnomerno raspoređena. S izuzetkom prihoda iz sive ekonomije, doznaka iz inostranstva i neregistrovanog dela plata, ogroman deo ostalih dodatnih primanja odlazi onoj trećini sa natprosečnim platama ili penzijama, pretežno nastanjenih u Beogradu. Sa rastom ovih dodataka rastu i ekonomske nejednakosti.

Daleko od toga da su štedni računi nabrekli od dinara i evra. U apsolutnom iznosu registrovana štednja je veoma skromna. Ukupno vredna 17 milijardi evra, čini, recimo, 20,7 odsto prošlogodišnjeg BDP-a, a 85 odsto štednih partija vredi manje od ostalih 15 odsto uloga. Naročito je u pogledu rasta standarda neupotrebljiv podatak da je prošle godine kupljeno 27.862 nova automobila od toga 9.000 su kupili građani.

Time je prosečna starost automobila u Srbiji, u šali komentarišu mnogi, smanjena sa 18 na 17,5 godina. O tome ko sada, uglavnom, kupuje stanove i izdaje podstanarima, i da ne pominjemo. Samim tim pojave nabrojane na početku teksta ne pokazuju stvarno stanje stvari u pogledu standarda građana Srbije.

No mnogo važnije od trenutnog stanja jeste kuda nas vodi aktuelna razvojna i ekonomska politika. Tako gledano, danas je gore nego juče a bolje nego sutra. Na model razvoja zasnovan na visokom rastu zaposlenosti i visokoj ulozi rudarstva i građevinarstva u rastu BDP-a i investicijama se više ne može niti treba računati, a za drugačiji nismo ni spremni.

Pri sadašnjem modelu razvoja slede nam sve veći odlivi deviza po osnovu otplate dugova i kamata po tim dugovima, dividendi, ulaganja ostvarene dobiti van Srbije i obustavljanje nekih proizvodnji, uz nedovoljan priliv po osnovu izvoza, nasuprot stagnacije pa možda i pada priliva deviza po osnovu stranih direktnih investicija, doznaka iz inostranstva pa i novih deviznih zaduživanja države. Ne smemo dozvoliti da to bude glavna karakteristika naše ekonomije.

Za stvarni i ravnomerniji rast standarda stanovništva i održivu ekonomiju potrebna nam je struktura privrede sa znatno većim učešćem delatnosti sa više novostvorene vrednosti u bruto vrednosti proizvedenih dobara i pruženih usluga. A to znači veću zastupljenost skupljeg živog rada u stvaranju BDP-a, što po pravilu ide uz visoke domaće investicije i adekvatno obrazovanje.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.